Презвитера Јоана Лоизу је супруга блаженопочившег протопрезвитера Спиридона Димостенуса, дугогодишњег намјесника цркве Светог Димитрија, парохије Акрополиса у граду Никозији на Кипру. Ово двоје јеванђеоских прегалаца живјело је пуноћом истинског хришћанског живота непрестано творећи дјела милосрђа. Установе, које су основали ови добри Самарићани двадесетпрвог вијека, пружају и данас изобилну духовну и материјалну помоћ болеснима, сиромашнима, сирочадима, самохраним мајкама и избјеглим лицима, видајући ране најкрхкијим члановима друштва. Њихова љибав и брига учинковито је кријепила чак и оне далеко ван граница њихове матичне парохије.

Босиљка Билбија, рођена Јарамаз, родила се 1920. године у Книну. Удала се пред сами почетак рата и у мају 1941. године родила свог старијег сина Војислава, који нам у вечерашњој емисији говори о ведром и њежном лику своје мајке Босиљке.

Вечерас о својој мајци говори протојереј-ставрофор Војислав Билбија.

„Моја мајка Гроздана, рођена Јовановић, родила се 1919. године, 20. октобра на Светог Сергија и Вакха у Лоћанима надомак Манастира Високи Дечани. И она је гајила ту љубав према Дечанима до свог упокојења. Удала се за мог оца Љубомира Богићевића из села Пиштана 1938. године. Удала се у једну велику заједницу од 27 чланова која је трајала све до 1957. Била је чудесно јака жена, издржавала је и најтеже моменте у животу а заиста их је било много... После њеног упокојења, та празнина никад није попуњена.  Кад је сањам, увек ми је тај дан некако леп, и схватио сам да је увек сањам,  да је можда као опомена да сам се или мало улењио или да ће се нешто и догодити у нашој породици, као неки знак, или једноставно као утеха! И онда, читајући неке Свете Оце Русе, схватио сам да заиста како и они тврде „да Мајка, по посебној Милости Божијој, не оставља децу своју ни после упокојења".

Са мало ријечи а пуно љубави успјевала је ова дивна мати да поучи своја два сина.

Један од њих, од кога смо на нашим таласима чули пуно поучних бесједа, дивних ријечи утјехе и подршке, прота Милорад Голијан вечерас нам говори о својој мајци Олги.

"Испод планине Копаоник, десетак километара од Бруса према Крушевцу, налази се мирно село Стројинци. У овом селу се у уторак 24. априла 1956. године родила девојчица Милица. Родитељи су јој били отац Милан Костић и Мајка Славка. Милица им је била четврто дете. Костићи су били једна веома честита и поштена породица. Милица је крштена убрзо по рођењу, 7. маја исте године, у Храму Светог Архангела Гаврила у суседним Дупцима, где им је била парохијска црква..." (из књиге Борба за достојанство, аутора архимандрита Тихона (Ракићевића).

Мученица Марија Гачинска (рођена као Лидија Лелианова) рођена је у Санкт Петербургу 1874 године. У шеснаестој години као девојка оболела је од тешке болести - Паркинсонове болести, која је била последица прележаног енцефалитиса. На дипломском испиту у женској школи коју је похадјала и завршила, Лидија је доведена у инвалидским колицима.

Нису јој помогли многи третмани којима је била подвргнута, укључујуц́и и одласке у иностранство. Болест је наставила да неуморно узима девојци телесно здравље: почела су да јој се суше руке и ноге, а цело тело је почело да се скупља у величини. Према савременицима тог доба није било третмана који би јој помогао. Она је прво престала да осећа ноге и увек је морала да лежи, јер није могла да седи због константних и страховитих болова у свим ткивима. Постепено су јој се и руке парализовале и цело тело је почело да се суши. Само глава и лице су остали без промена. Лице јој је било благообразно и светло.

У вечерашњој емисији слушамо причу о Танкосави Рисимовић која је 1815. године побјегла из турског заробљеништва да би јавила српским устаницима и Књазу Милошу вијести о плановима разбијене турске војске. О овој жени и Мајци три сина, историја није оставила пуно података.

Рођена је 1912. године у Јошици, Бока Которска. Материн загрљај, без којег је остала у дјетињем добу, пружала јој је тетка. Удала се за Риста Савовог Кривокапића и са њим изродила шесторо дјеце. Претрпјела је сиротовање, рат, изгнанство, удовиштво и све оно остало што уз ове муке иде, њеној дјеци знано и незнано, а све Бога ради и свијетла образа.

О својој дивној Мајци нам говори протојереј - ставрофор Момчило Кривокапић.

У вечерашњој емисији доносимо причу о Мати Параскеви, игуманији манастира Манасије.

Свој дугогодишњи монашки подвиг ова света душа провела је обнављајући са својим бројним сестринством оронули манастир. Личним примером трудољубивости, марљивости, бриге и љубави, бодрила је сестре да истрају на своме путу. Оне су је из поштовања и љубави прозвале Мајка Параскева.

У вечерашњој емисији доносимо несвакидашњу причу о материнству Мати Саватије Шуше, дугогодишње игуманије Манастира Бања у Рисну.

Мати Саватија припада генерацији монахиња које су се монашком животу училе од Мати Меланије Кривокућин, прве српске игуманије након средњевјековног периода.

Анка Шуша, далматинка родом, рано је остала сироче. Најстарији брат Шпиро, њу и њену седам година старију сестру Драгињу (у монаштву Архелаја) одводи у сиротиште и већ тада почиње њихова припрема за монашки живот. Обе су биле послушнице кувеждинског манастира, те их је одатле живот одвео у Сарајево, гдје су се у сиротишту бринуле о дјеци без родитеља.