Покушај Црногораца, Бокеља и руске флоте да у току 1806. заузму Дубровник свршио се неуспјехом усљед успјешног дејства француске армије која је бранила град. Али и покушаји француских гренадира да изврше упад у Боку преко Новог и окупирају овај простор били су успјешно одбијени здруженим снагама Црногораца, Бокеља и руске пјешадије. Током 1806. стање на ратишту је остало непромијењено. Француска армија се улогорила у Дубровнику, док су савезничке трупе контролисале Боку.

Мировним уговором у Пожуну крајем 1805. Аустрија уступа Наполеоновој Француској Истру, Далмацију и Боку. Не желећи признати француску власт, бокељски народни главари позивају митрополита Петра I да заузме Боку. Митрополит Петар I одазвао се позивима бокељских главара и у фебруару 1806. са црногорском народном војском заузима кључне градове у Боки. Рат са Французима постаје неминован.

Сукоби између појединих племена у старој Црној Гори добили су на интезитету. Владика Петар I истрајно ради на умиру крви и изградњи народног јединства. У јулу 1805. група Црногораца је напала аустријску посаду у Котору пуцајући на њу са околних брда.Сукоб је био краткотрајан и није довео до рата између двију пограничних земаља.

Долазак руског генерала Санковског у Црну Гору. Односи између Владике Петра Првог и руске царске владе постају бољи. Турски поход на Дробњаке 1805. Владика Петар Први није им могао помоћи.

Осумљиченда је одржавао тајну преписку са француским официрима, секретар владике Петра I опат Франо Долчи ухапшен је и осуђен на доживотну робију у јесен 1804. Упокојио се утамничен у манастиру Стањевићи 27. априла 1805.

Аустријске власти будно прате рад русог конзула Мазуревског у Котору. Зазиру од евентуалног руског утицаја на православни живаљ у Боки. Води се интезивна преписка о истом питању између аустријске администрације (војне и цивилне) у Котору и централне владе у Бечу.

У љето 1804. у Котору је отворен царски руски конзулат. За конзула у Котору руски цар је поставио Алексеја Мазуревског, бившег конзула у Дубровнику. На тај начин, царска влада жели да учврсти свој политички утицај у Црној Гори.

Црногорско правитељство у писму грофу Ивелићу, почетком јула 1804. одлучно устаје против Ивелићевих клевета и колективно брани Митрополита Петра Првог. Наглашава да је Црна Гора слободна земља и да Русија Црногорцима не може наметнути господара мимо воље народа. Главари даље напомињу, да ће без обзира на све, Црна Гора остати вјеран савезник Русије. Истовремено је правитељство упутило и писмо руском императору, поново одлучно бранећи Митрополита Петра Првог од Ивелићевих клевета. Своје планове о доласку на чело Црне Горе Ивелић дефинитивно није могао остварити. Авантуриста по природи, он није познавао реалне прилике у Црној Гори. Зато и није могао успјети.

Црногорско правитељство у писму грофу Ивелићу устаје у одбрану Митрополита Петра Првог. Ивелић је схватио да не може обезбиједити сарадњу главара у намјери да Митрополита Петра смијени са трона Цетињске Митрополије и Црне Горе.

Гроф Ивелић се из Котора дописује са црногорским главарима желећи да их усмјери против митрополита Петра И. То му не полази за руком. Главари, укључујући и гувернадура Радоњића, остају вјерни своме владици. Правитељство црногорско обратило се колективним писмом руском цару, у коме устају у одбрану митрополитову и снажно осуђују Ивелићеве интриге. Наглашавају да је Црна Гора слободна земља и да јој нико са стране не може наметнути господара мимо воље народа. Предлажу да руски цар упути мисију на Цетиње, коју би предводио "рођени Рус" и која би непристрасно могла утврдити неоснованост Ивелићевих интрига против цетињског митрополита, који и даље остаје вјерни савезник Русије.