Крајем 1819. поново се отвара спор између Црне Горе и Аустрије. Аустријска влада жели да присвоји манастир који је уз манастир на Цетињу служио као резидентно сједиште митрополита Петра I.

Долазак пустињака Авакума у Црну Гору 1819. Као авантуристу, митрополит Петар I настоји да га удаљи из Црне Горе и Брда, што му на крају и полази за руком.

Писмо руског посланика у Цариграду Строганова митрополиту Петру I у фебруару 1819. Преписка митрополита Петра I са локалним турским и аустријским званичницима у циљу одржавања добросусједских односа у току 1819.

Народни главари Црне Горе и Брда посебном писменом исправом извјештавају митрополита Петра I да су Вуколаја Радоњића разријешили звања гувернадура. Управо у то вријеме, у октобру 1818. упокојио се Сава Богданов Пламенац, блиски сарадник митрополита Петра. Неколико занимљивих података о Сави Пламенцу.

Сукоб између митрополита Петра I и гувернидура Вуколаја Радоњића. У октобру 1818. народни главари из старе Црне Горе, Бјелопавлића и Пипера разријешили су Вуколаја Радоњића звања гувернадура.

Епидемија куге у старој Црној Гори, посебно у Црмници 1817 - 1818. Одбијен упад Турака у Пипере у јулу 1818. године.

Преписка митрополита Петра I у току 1817. године са племенским главарима Бањана, Дробњака и Жупе Никшићке.

Писмо гувернадура Вуколаја Радоњића руском цару Александру, грофу Неселродеу и грофу Санковском. Тражи руску материјалну и политичку помоћ за Црну Гору. Жели умањити политички утицај митрополита Петра I у Црној Гори у своју корист.

У мају 1817. митрополит Петар I обратио се руском цару са молбом да се мањем броју Црногораца усљед глади и хроничне оскудице омогући исељење у Русију. У јулу 1817. бродови са преко 800. лица из Цетиња и околине кренули су према Одеси.У цариградској луци Турци су им онемогућили кретање према русији па су се бродови са исељеницима вратили натраг у Боку. Покушај пресељења завршио се неуспјешно, јер није био припремљен у договору са царском руском владом.

Окружни поглавар из Котора у јуну 1817. тражи од митрополита Петра I да спорну област Лозицу на падинама Ловћена уступи Аустрији. Народна скупштина на Цетињу одлуком од 6. августа исте године одбила је овај захтјев позивајући се на бројне чињенице и документа која показују да област Лозица припада Црној Гори.