Св. Архистратиг Михаил и остале Силе небесне бестелесне. Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор који беше на 4 или 5 година пре I Васељ. Сабора, својим 35. правилом одбаци поклоњење ангелима као боговима и установи правилно поштовање ангела. У време пак Силвестра папе римског и Александра патријарха александријског (из IV в.) би установљен овај празник Архистратига Михаила и прочих Сила небесних у месецу Новембру.

Овај славни и чудотворни светитељ роди се у Солуну од родитеља благородних и благочестивих. Измољен од Бога од бездетних родитеља, беше однегован с великом пажњом. Отац му беше војвода солунски. Кад он умре, христоборни цар Максимијан постави Димитрија на његово место и препоручи му да нарочито гони и истребљује хришћане. Но Димитрије не само да не послуша цара него, напротив, јавно исповедаше и проповедаше Христа Господа у Солуну. Чувши то цар се веома огорчи на Димитрија, па сврати нарочито у Солун кад се враћаше из рата против Сармата. Призва Димитрија и испитиваше га о вери. Димитрије јавно пред царем призна да је хришћанин и још изобличи царево идолопоклонство.

Свемогући Бог, Отац и Син и Дух Свети, даје сваком народу пророке и апостоле и свете људе, да га воде и руководе путевима спасења, и изводе из таме неверја и зла на светлост вере и богопознања, да му дарују разумну наду бесмртног живљења у љубави Божјој и заједници Духа Светога. Запаливши тако у она древна времена и свећњак Српске Цркве и засадивши блаженим оцима нашим Симеоном и Савом, као дрво маслиново, и Српски народ у духовни рај Христов, слао му је анђеле чуваре душе његове и благовеснике, да га уче покајању и пазе да се не би дигао свећњак његов са места његова (ср. Откр..2, 5) и да не би поново постао дивља маслина и бесплодна смоква.

Родила се у граду Епивату (Пиват - на турском Бојадис), који се налазише између Силимврије и Цариграда у Тракији половином десетог столећа. Она беше српског порекла, из имућне и веома побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, а касније би изабран за епископа Мадитског (989-996).

Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља: "Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном да иде" (Мк. 8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих.

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ

СВЕТОГ АПОСТОЛА TOME

Свети апостол Тома, звани Близанац, бејаше из Галилејског града Панеаде. Када Господ наш Исус Христос за живота Свога на земљи прохођаше градове и села учећи људе и исцељујући сваку болест, тада Тома, чувши проповед Његову и видевши чудеса Његова, прилепи се свом душом за Њега. И хођаше за Њим хранећи се слатким речима Његовим и гледањем пресветог лица Његовог, и удостоји се да га Господ уврсти у Дванаест Апостола, са којима и следоваше Њему све до спасоносног страдања Његовог. По васкрсењу пак Господа Христа свети Тома неверјем својим силно појача веру у Цркви Христовој.

Назива се још и Петровдански пост, Апостолски пост, Пост Светих Апостола. Други по реду вишедневни пост посвећен Св. Апостолима Петру и Павлу, односно, свим Апостолима. Почиње у понедељак после Недеље свих Светих и траје до 28. јуна /12. јула. Зато што се завршава у дан пре Петровдана, назива се Петровски пост. Овај пост, чији је почетак покретан (јер зависи од Васкрса), а заврштетак је непокретан, установљен је на основу успомене на Апостоле који су после Силаска Светога Духа, а пре одласка на проповед Св. Јеванђеља, постили (Дап 13,2-3). Због зависности почетка овог поста о Васкрсу, Апостолски пост најкраће може трајати једну седмицу и један дан, а најдуже шест седмица.

Свети Атанасије је рођен у Александрији 296 год. и од самог детињства имао наклоност ка духовном звању. Био ђакон код архиепископа Александра, и пратио овога у Никеју на I Васељенском Сабору. На овом сабору Атанасије се прослави својом ученошћу, благочешћем, и ревношћу за Православље. Он је врло много допринео, да се Аријева јерес сузбије a Православље утврди. Он је писао Символ Вере, који је био на Сабору усвојен. По смрти Александровој Атанасије би изабран за архиепископа Александријског.

У трећу недељу пред Божић слави се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу дjецу. За везивање се обично користи каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним диjелом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Детињце, Материце и Оце има вишеструку символику. Прво символизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко посjедује поштено зарађену имовину и добра дjела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно што је човjек добро у свом животу учинио. Добра и штедљива дjеца прикупе нешто средстава штедњом па за тај дан набаве неку част и "дријеше" се онима који их вежу.

Два брата, бесребреници и чудотворци Козма и Дамјан, родом беху из Азије, од оца незнабожца и мајке хришћанке, по имену Теодотија. Након очеве смрти, мајка се посветила служењу Христу, и богоугодном животу, како је претходно и своје синове научила. Васпитала их је у хришћанском духу. Живели су они беспрекорно, по закону Господњем, добивши дар исцељивања, дајући здравље болесним душама и телима. Исцељивали су они све болести, немоћи људске, изгонили зле духове, како код људи тако исто и код животиња, без икакве награде, већ искључиво у име Бога, који им је те способности и подарио, а по Христовој заповести: "Забадава добисте, забадава дајите" (Мат. 10,8).

Бог свакодневно чини разна чудеса и разлива милост Своју по дјелима руку Својих. Ми, на жалост, то не видимо и не осећамо јер смо добровољно оградили своја чула разним овоземаљским обавезама и проблемима. У непрекидном трку од једне до друге обавезе, постајемо слуге њихове. Бога остављамо по страни све дотле док нас невоље не присиле да се вратимо у Његово тихо и мирно пристаниште.

Јн. 9, 1. 38; Зач. 34.
„Не сагреши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дела Божја на њему “ (Јн. 9, 3).