Блажена Ксенија Петроградска, још за живота свога, па до дана данашњег сматра се хитром помоћницом и чудотворком. Спасења ради и љубави према ближњима на себе је узела, чини се, безуман подвиг. За своја дела, молитве, пошћења, странствовања и подпошења свега са смиреним осмехом, Блажена Ксенија би награђена од Бога даром прозорљивости и чудотворства. Њена капела па Смоленском гробљу, била је исписана захвалностима за чудеса која је Блажена чинила својим молитвеним заступништвом.

На Помесном сабору Руске православне Цркве, јуна 1988, Блажену Ксенију Петроградску прогласише светом.

Јулијан беше из египатског града Антиноја, од родитеља врло виђених и богатих. Од младости своје заволе девствену чистоту, и зажеле да је до краја свога живота очува. Поставивши њу као темељ другим врлинама, он живљаше у страху Божјем, марљиво се учаше и читаше књиге; изучаваше обе мудрости: јелинску и хришћанску; и тако упознаде и световну философију и цело Свето Писмо. А кад му би осамнасет година, родитељи га почеше приморавати да се жени, јер им беше јединац, а хтели су да имају потомство. Али он одлучно одбијаше. И када му поводом тога родитељи и рођаци веома досадише, овај целомудрени младић измоли од њих недељу дана на размишљање. И целу ту седмицу проведе у посту, у молитвама и сузама, и дању и ноћу молећи Бога, да му Он на који било начин сачува девственост беспрекорном.

За царовања Максимијана, незнабожног цара Римског, живљаше на Истоку, у Илиопољу, један човек високог порекла, богат и знаменит, по имену Диоскор, по роду и по вери незнабожац. Он имађаше кћер Варвару коју чуваше као зеницу ока, јер сем ње он не имађаше више деце. Када она поодрасте, показа се веома лепа лицем, тако да јој по лепоти не беше сличне девојчице у целој земљи тој. Због тога отац њен Диоскор сазида високу кулу, раскошно - уметничку грађевину, и унутра у кули велељепне палате са свима угодностима. У ту кулу Диоскор затвори своју кћер Варвару, давши јој добре васпитачице и слушкиње, јер јој мајка беше умрла.

После смрти Јосифове потомство Јакова, оца његова, за неколико стотина година толико се намножи у земљи Египатској, да се она сва напуни Израиљцима, и у време рата они су сами могли дати до шест стотина хиљада војника. Тада се цар египатски поче прибојавати да се народ Израиљски не удружи са непријатељима Египта, па истребе Египћане са земље. Зато он постави нарочите настојнике над Израиљцима да их муче сваковрсним тешким пословима. И жестоко нагоњаху Израиљце, и загорчаваху им живот, приморавајући их да обрађују земљу праве опеке и зидају градове, не из неке потребе него из сујете, а нарочито из жеље да што пре униште јеврејски народ. Али уколико они више мучаху и злостављаху Израиљце, утолико се ови више множаху: јер не могаху они умањити број људи, који се по вољи самога Бога размножаваху и увећаваху.

Монахиња Стефанида (Бабић) из манастира Михољска Превлака код Тивта говори о Светим Стефану и Јелени (Штиљановић) које Црква Православна прославља 17. октобра.

Два брата, бесребреници и чудотворци Козма и Дамјан, родом беху из Азије, од оца незнабожца и мајке хришћанке, по имену Теодотија. Након очеве смрти, мајка се посветила служењу Христу, и богоугодном животу, како је претходно и своје синове научила. Васпитала их је у хришћанском духу. Живели су они беспрекорно, по закону Господњем, добивши дар исцељивања, дајући здравље болесним душама и телима. Исцељивали су они све болести, немоћи људске, изгонили зле духове, како код људи тако исто и код животиња, без икакве награде, већ искључиво у име Бога, који им је те способности и подарио, а по Христовој заповести: "Забадава добисте, забадава дајите" (Мат. 10,8). Због тога се и називају бесребреници и лекари.

Света блажена Матрона (Матрона Димитријевна Никонова) рођена је 1881. године у селу Себино (Туљска губернија), на двадесетак километара од чувеног Куликовог поља. Њени родитељи, Димитрије и Наталија, били су веома побожни, вредни и поштени људи. У сиромашној сеоској породици било је већ троје деце (Иван, Михаило и Марија) тако да је четврто дете представљало велики терет. Зато су родитељи размишљали да је по рођењу дају у сиротиште добротвора кнеза Голицина. Али мајка мале Матроне усни чудан сан: бела птица са људским ликом, затворених очију спусти јој се на руку.

Света мученица Татјана роди се у Риму од високородних родитеља. Отац јој бејаше три пута проконзул. Беше то побожан и богобојажљив хришћанин, који потајно држаше свету веру. Он и кћер своју, ову свету Татјану, васпита у побожности и страху Божјем, и научи је Светом Писму. Када Татјана одрасте, не хте се удавати, и провођаше живот свој у целомудрености, јер се уневести Христу, рањена љубављу Његовом. И Христу служаше дан и ноћ, постом и молитвама умртвљујући тело своје и подвлашћујући га духу. Због свог врлинског живота она се удостоји служења у цркви, јер би постављена за ђаконису, и служаше Богу анђелски у телу. Затим Христос Бог мученичким венцем увенча невесту своју.

Када цар Диоклецијан објави прво своје гоњење хришћана, он дође из Рима у град Никомидију, начини ту многе идоле, и клањаше им се. А после неколико дана ухватише у предграђу човека Божјег, епископа никомидијског Теопемпта, који први пострада за Христа у овом гоњењу. Изведен пред цара, он рече цару: Идоли, сребрни или златни, дрвени или камени, којима се ти клањаш, нису богови, јер не могу ни дисати ни говорити, нити што добро или зло учинити. Само свемогући небески Бог створи небо, и земљу, и море, и све што је у њима.

Постојбина овог чудесног Спиридона беше острво Кипар. Син простих родитеља, земљорадника, он и сам беше прост, смирен и врлински. Од детињства он беше пастир овцама. Ожени се у младости, и имађаше деце. Вођаше он чист и богоугодан живот, подражавајући Давида у кротости, Јакова у простосрдачности, Авраама у гостољубљу. После не много година њему умре жена, и он стаде још слободније и усрдније служити Богу добрим делима, сву своју имовину трошећи на збрињавање странаца и исхрану ништих. Живећи на такав начин у свету, он толико угоди Богу, да се удостоји од Њега дара чудотворства: он исцељиваше неизлечиве болести и речју изгоњаше ђаволе из људи. Због тога он би постављен за епископа града Тримитунта у време цара Константина Великог и сина му Констанција. И на епископском престолу он продужи чинити велика и дивна чудеса.