Као изасланик царске руске Владе гроф Ивелић је почетком 1804. дошао у Котор са циљем да Владику Петра I протјера у Русију и себе наметне за свјетовног господара Црне Горе. Руководећи се својим интересима, Аустрија жели помоћи грофу Ивелићу у пројекту насилне интернације Владике Петра I, али не жели ризиковати сукоб са Црногорцима и евентуално уплитање Турака. Зато остаје по страни.

Наставља се преписка између барона Розетија, цивилног гувернера у Боки, са аустријском Владом. Розети и аустријски органи прате рад грофа Ивелића у Котору. Желе му успјеха у настојању да Митрополита Петра Првог протјера у Русију. Ипак, послије бројних консултација у аустријској Влади опет превладава пређашњи став да се Аустрија војно не мијеша у евентуална превирања у Црној Гори. Гроф Ивелић, као и Влада у Бечу губе из вида да Митрополит Петар Први ужива подршку већине Црногораца и народних главара, и да је замисао о његовом изгону из Црне Горе нереална.

Гроф Ивелић се из Котора дописује са црногорским главарима желећи да их усмјери против митрополита Петра И. То му не полази за руком. Главари, укључујући и гувернадура Радоњића, остају вјерни своме владици. Правитељство црногорско обратило се колективним писмом руском цару, у коме устају у одбрану митрополитову и снажно осуђују Ивелићеве интриге. Наглашавају да је Црна Гора слободна земља и да јој нико са стране не може наметнути господара мимо воље народа. Предлажу да руски цар упути мисију на Цетиње, коју би предводио "рођени Рус" и која би непристрасно могла утврдити неоснованост Ивелићевих интрига против цетињског митрополита, који и даље остаје вјерни савезник Русије.

Црногорско правитељство у писму грофу Ивелићу устаје у одбрану Митрополита Петра Првог. Ивелић је схватио да не може обезбиједити сарадњу главара у намјери да Митрополита Петра смијени са трона Цетињске Митрополије и Црне Горе.

Црногорско правитељство у писму грофу Ивелићу, почетком јула 1804. одлучно устаје против Ивелићевих клевета и колективно брани Митрополита Петра Првог. Наглашава да је Црна Гора слободна земља и да Русија Црногорцима не може наметнути господара мимо воље народа. Главари даље напомињу, да ће без обзира на све, Црна Гора остати вјеран савезник Русије. Истовремено је правитељство упутило и писмо руском императору, поново одлучно бранећи Митрополита Петра Првог од Ивелићевих клевета. Своје планове о доласку на чело Црне Горе Ивелић дефинитивно није могао остварити. Авантуриста по природи, он није познавао реалне прилике у Црној Гори. Зато и није могао успјети.

У љето 1804. у Котору је отворен царски руски конзулат. За конзула у Котору руски цар је поставио Алексеја Мазуревског, бившег конзула у Дубровнику. На тај начин, царска влада жели да учврсти свој политички утицај у Црној Гори.

Аустријске власти будно прате рад русог конзула Мазуревског у Котору. Зазиру од евентуалног руског утицаја на православни живаљ у Боки. Води се интезивна преписка о истом питању између аустријске администрације (војне и цивилне) у Котору и централне владе у Бечу.

Осумљиченда је одржавао тајну преписку са француским официрима, секретар владике Петра I опат Франо Долчи ухапшен је и осуђен на доживотну робију у јесен 1804. Упокојио се утамничен у манастиру Стањевићи 27. априла 1805.

Долазак руског генерала Санковског у Црну Гору. Односи између Владике Петра Првог и руске царске владе постају бољи. Турски поход на Дробњаке 1805. Владика Петар Први није им могао помоћи.

Сукоби између појединих племена у старој Црној Гори добили су на интезитету. Владика Петар I истрајно ради на умиру крви и изградњи народног јединства. У јулу 1805. група Црногораца је напала аустријску посаду у Котору пуцајући на њу са околних брда.Сукоб је био краткотрајан и није довео до рата између двију пограничних земаља.

Мировним уговором у Пожуну крајем 1805. Аустрија уступа Наполеоновој Француској Истру, Далмацију и Боку. Не желећи признати француску власт, бокељски народни главари позивају митрополита Петра I да заузме Боку. Митрополит Петар I одазвао се позивима бокељских главара и у фебруару 1806. са црногорском народном војском заузима кључне градове у Боки. Рат са Французима постаје неминован.

Покушај Црногораца, Бокеља и руске флоте да у току 1806. заузму Дубровник свршио се неуспјехом усљед успјешног дејства француске армије која је бранила град. Али и покушаји француских гренадира да изврше упад у Боку преко Новог и окупирају овај простор били су успјешно одбијени здруженим снагама Црногораца, Бокеља и руске пјешадије. Током 1806. стање на ратишту је остало непромијењено. Француска армија се улогорила у Дубровнику, док су савезничке трупе контролисале Боку.

У априлу и мају 1807. Црногорци и Херцеговци су са руским одредом потпуковника Забјелина покушали заузети  Никшић али без успјеха. Турци су одбили и напад савезничких трупа на Коријениће и Клобук.

Митрополит Петар Први доставио је средином 1807. меморандум руском цару Александру Првом о неопходности стварања славенско - србског царства са престоницом у Дубровнику. Српско царство би обухватало Црну Гору, Брда, Херцеговину и Далмацију. Овај пројекат се усљед неповољних спољно - политичких околности није могао реализовати.

Митрополит Петар Први доставио је средином 1807. меморандум руском цару Александру Првом о неопходности стварања славенско - србског царства са престоницом у Дубровнику. Српско царство би обухватало Црну Гору, Брда, Херцеговину и Далмацију. Овај пројекат се усљед неповољних спољно-политичких околности није могао реализовати.

Маршал Мармон тражи од Митрополита Петра Првог сагласност за отварање француског конзулата на Цетињу. За конзула именује француског официра Павла Томића. Митрополит Петар Први и Народна скупштина на Цетињу одбили су Мармонов захтјев.

Митрополит Петар Први је са групом црногорских народних главара у мјесту Купидух код Жабљака Црнојевића 21. јуна 1808. склопио уговор о миру са представницима скадарског санџаката.

Турске репресалије према парвославном становништву у околини Никшића у току 1809.Главари племена Никшћи извјештавају Владику Петра Првог о зулуму никшићких Турака. Владика Петар Први није у могућности да им помогне.

Преписка Митрополита Петра Првог са скадарским везиром Тахир - пашом, који полаже право на Пипере. Пипери су се још 1796. припојили Црној Гори. До турског похода на Пипере ипак није дошло.

Преписка Митрополита Петра Првог са Карађорђем. Обојица њих планирају спајање Црногораца и Брђана са устаничком војском из Србије на ријеци Тари. Карађорђе 1809. улази у Сјеницу и креће ка Васојевићима. Али упад Турака у дубину Србије приморао га је да сутаничку војску повуче у Србију како би сузбио наступање Турака, што му је исте године и пошло за руком. Ослободилачки пројекат уједињења Србије са Црном Гором и Брдима није остварен.

У бурним историјским превирањима на Балакану и Европи крајем XVIII и почетком IX вијека, својим горостасним духовним ликом и дјелом посебно се издваја личност Светог Петра Цетињског - Митрополита Петра I Петровића Његоша.

Да би онемогућио духовни утицај митрополита Петра I на православно становништво у Боки, Наполеон Бонапарта 1810. декретом оснива далматинску епархију са сједиштем у Задру. Под њену духовну јурисдикцију подређено је и подручје Боке, која је до тада била под духовном јурисдикцијом Цетињске Митрополије.

У бурним историјским превирањима на Балакану и Европи крајем XVIII и почетком IX вијека, својим горостасним духовним ликом и дјелом посебно се издваја личност Светог Петра Цетињског - Митрополита Петра I Петровића Његоша.

Скадарски Турци под вођством Хасана Хота упали су у јулу 1812. у Љуботињ. Тешко су разбијени и протјерани уз знатне губитке.

Британски војни званичници пуковник Данез и адмирал Фриментл средином 1813. успостављају контакт са митрополитом Петром I у циљу споразума о заједничкој војној сарадњи у циљу протјеривања француских трупа из Боке. У ту сврху пуковник Данез је у два наврата тајно долазио на Цетиње. Британци нуде помоћ своје флоте у претстојећем ослобођењу Боке. До коначног споразума ипак није дошло.

У прокламацији од 29. августа 1813. године Митрополит Петар Први Свети позива Црногорце и Брђане у општи народни рат против француских трупа у Боки са циљем уједињења Црне Горе и Боке.

У септембру 1813. црногорска народна војска под вођством митрополита Петра I Светог ослободила је  Боку Которску од француских власти. У рукама француских трупа остао је само Котор. 29. октобра 1813. на скупштини у Доброти проглашено је уједињење Црне Горе и Боке. Формирана је и привремена влада (Централна комисија) под предсједништвом митрополита Петра I.

Преписка Петра Првог са Карађорђем у току 1813. Исте године турске трупе окупирале су Србију. Преписка Петра Првог са аустријским генералом Милутиновићем који жели да аустријске трупе уведе у Боку Которску. Владика инсистира да се сачека одлука Конгреса великих сила у Бечу о судбини Боке Которске.

Наставља се преписка митрополита Петра I са аустријским генералом Милутиновићем. Аустријске трупе су се улогориле испред Херцег - Новог али не улазе у град. У преписци митрополит Петар тражи од царске руске дипломатије да подржи пројект уједињења Црне Горе и Боке. Руску подршку није добио.

Савременици Митрополита Петра I Петровића Његоша, као и историчари каснијег периода, сврставају Светог Петра у плејаду водећих личности европске историје. Аутор серијала: професор Пеђа Вукић.

Аустријски генерал Милутиновић планирао је почетком марта 1814. да изненадним ударом заузме Херцег Нови. Одреди Црногораца распоредили су се благовремено на брдима изнад Новог како би зауставили непријатеља. Милутиновић је накнадно одустао од похода на Херцег - Нови. Наставља се преписка између генерала Милутиновића и владике Петра I.

Преписка Петра Првог са Карађорђем у току 1813. Исте године турске трупе окупирале су Србију. Преписка Петра Првог са аустријским генералом Милутиновићем који жели да аустријске трупе уведе у Боку Которску. Владика инсистира да се сачека одлука Конгреса великих сила у Бечу о судбини Боке Которске.

Аустријске трупе окупирале су 8. јуна 1814. Херцег - Нови. Релативно брзо су дошли до Котора ломећи отпор црногорске народне војске. 10. јуна 1814. представници Црногораца и аустријских трупа потписали су споразум о примопредаји Котора аустријским војним властима.

Изасланик Митрополита Петра Првог Сава Пламенац боравио је 1814. године у Паризу и Бечу, желећи да утиче на предсатвнике великих сила посебно на руску царску дипломатију, да се сагласе са уједињењем Црне Горе и Боке которске у јединствену државу. Све је било узалуд. Руски цар Александар Први Романов сагласио се са присаједињењем Бокое Аустрији. Писма Сава Пламенца руском цару Акесандру Првом и царском савјетнику Булгакову.

23. јула 1814. Црногорци су напали аустријску пограничну чету. Преписка између аустријског генерала Милутиновића и митрополита Петра I о нередовном стању на црногорско - аустријској граници. На Цетињу је одржан скуп на коме су главари Катунске и Ријечке нахије донијели одлуку да ће строго казнити сваког ко би угрозио животе или имовину аустријских поданика. Сукоб између Црмничана и Паштровића са губицима на обје стране.

2. августа 1814. аустријски генерал Милутиновић доставио је митрополиту Петру I нацрт споразума о уређењу пограничних односа, који се имао склопити између Аустрије и Црне Горе. Народна скупштина на Цетињу одржана 6. августа исте године одбила је овај нацрт споразума. Племенски народни прваци под вођством митрополита Петра I изразили су намјеру да очувају погранични мир са Аустријом, с тим што ће они који наруше погранични мир бити строго кажњени. Одлуке народне скупштине достављене су генералу Милутиновићу.

У писму руском посланику у Бечу - Италинском владика Петар I критикује став руске царске владе према Црној Гори. Учествујући у ратовима против Наполеона Бонапарте (1806. и 1813.) Црногорци су манифестовали ратно савезништво са Русијом. Насупрот томе, подсјећа владика у писму Италинском од 12. августа 1814. Русија даје сагласност Аустрији да окупира Боку и о свом ставу не извјештава њега лично. О животним интересима Црне Горе царска Русија одиста није водила рачуна.

Изасланик Митрополита Петра I Саво Пламенац вратио се из Париза на Цетиње 10. септембра 1814. и донио писмо у коме руски цар Александар I обавјештава Митрополита Петра I да је одлуком велесила на Бечком конгресу Бока додијељена Аустрији. Протестно писмо митрополита Петра I руском цару од 26. септембра 1814. Одлука европских велесила била је међутим неопозива.

Преписка између Митрополита Петра I и Аустријског генерала Милутиновића.У децембру 1814.митрополит Петар I пише генералу Милутиновићу да није у могућности да сузбије самовољу Црногораца и обезбиједи апсолутан мир на граници са Аустријом, јер у Црној Гори нема органа државне власти који би успоставили правни поредак у земљи.

Руски посланик у Бечу Татишћев у писму цару Александру I Романову иницира колективно пресељење Црногораца у Русију. Ова иницијатива није наишла на разумијевање руског цара.

Митрополит Петар I обратио се у децембру 1815. руском цару Александру I Романову, са предлогом да се организује колективно пресељење Црногораца у Русију. Руски цар на ово писмо није одговорио.

Спор између Митрополита Петра I и Аустрије око манастира Стањевићи и Подмаине (предисторија спора).

Окружни поглавар из Котора у јуну 1817. тражи од митрополита Петра I да спорну област Лозицу на падинама Ловћена уступи Аустрији. Народна скупштина на Цетињу одлуком од 6. августа исте године одбила је овај захтјев позивајући се на бројне чињенице и документа која показују да област Лозица припада Црној Гори.

У мају 1817. митрополит Петар I обратио се руском цару са молбом да се мањем броју Црногораца усљед глади и хроничне оскудице омогући исељење у Русију. У јулу 1817. бродови са преко 800. лица из Цетиња и околине кренули су према Одеси.У цариградској луци Турци су им онемогућили кретање према русији па су се бродови са исељеницима вратили натраг у Боку. Покушај пресељења завршио се неуспјешно, јер није био припремљен у договору са царском руском владом.

Писмо гувернадура Вуколаја Радоњића руском цару Александру, грофу Неселродеу и грофу Санковском. Тражи руску материјалну и политичку помоћ за Црну Гору. Жели умањити политички утицај митрополита Петра I у Црној Гори у своју корист.

Преписка митрополита Петра I у току 1817. године са племенским главарима Бањана, Дробњака и Жупе Никшићке.

Епидемија куге у старој Црној Гори, посебно у Црмници 1817 - 1818. Одбијен упад Турака у Пипере у јулу 1818. године.

Сукоб између митрополита Петра I и гувернидура Вуколаја Радоњића. У октобру 1818. народни главари из старе Црне Горе, Бјелопавлића и Пипера разријешили су Вуколаја Радоњића звања гувернадура.

Народни главари Црне Горе и Брда посебном писменом исправом извјештавају митрополита Петра I да су Вуколаја Радоњића разријешили звања гувернадура. Управо у то вријеме, у октобру 1818. упокојио се Сава Богданов Пламенац, блиски сарадник митрополита Петра. Неколико занимљивих података о Сави Пламенцу.

Писмо руског посланика у Цариграду Строганова митрополиту Петру I у фебруару 1819. Преписка митрополита Петра I са локалним турским и аустријским званичницима у циљу одржавања добросусједских односа у току 1819.

Долазак пустињака Авакума у Црну Гору 1819. Као авантуристу, митрополит Петар I настоји да га удаљи из Црне Горе и Брда, што му на крају и полази за руком.

Крајем 1819. поново се отвара спор између Црне Горе и Аустрије. Аустријска влада жели да присвоји манастир који је уз манастир на Цетињу служио као резидентно сједиште митрополита Петра I.

Преписка између аустријског цара Франца, канцелара Метерниха, гувернера Далмације барона Томашевића и окружног поглавара у Котору у току 1819. по питању територијалног спора између Црне Горе и Аустије око полагања права на манастир Стањевићи изнад Будве.

У јуну 1819. владика Петар I био је приморан да шумски предио Лозица на падинама Ловћена уступи Аустији. Аустријске трупе које су претходно окупирале манастир Стањевићи евакуисале су га и повратиле Црној Гори.

Исказ бившег секретара митрополита Петра I Симеона Орловића аустријским властима дат 1819. године пун је неистина и клевета на личност владике Петра I.

Преписка између окружног поглавара у Котору и гувернера Далмације барона Томашића о збивањима у Црној Гори, Албанији, Босни и Србији у току 1820.

У току 1822. инциденти између Паштровића и Црмничана дуж аустријско - црногорске границе. Преписка Митрополита Петра Првог са окружним поглаваром у Котору. Игуман манастира Режевићи Димитрије Перазић избјегао је у Црмницу. Црмнички народни главари одбили су да га изруче Аустрији.

Крајем 1822. године одржан је Конгрес Свете Алијансе у Верони. Писмо које је митрополит Петар I послао Конгресу није ни разматрано.

Пројект исељавања сиромашних породица из Црне Горе у Банат није ревитализован усљед негативног става аустријских власти. Преписка између Митрополита Петра Првог и окружног поглавара у Котору по том питању.

Рад Митрополита Петра Првог на измирењу сукобљених племена. Посланица Катуњанима од 16. новембра 1822. Руска влада није удовољила молби Петра Првог Светог за слањем материјалне помоћи Црној Гори.

Митрополит Петар I 1825. одређује свог синовца Ђорђа Савова за насљедника и упућује га на школовање у Петроград. Руски цар одређује митрополиту Петру I сталан износ пензије, који му се има исплаћивати три пута годишње.

Преписка између Митрополита Петра Првог и окружног поглавара у Котору од 1824 - 1827. Односи са Аустријом релативно коректни.

Односи Црне Горе са Турцима од 1824 - 1827. Преписка Митрополита Петра Првог са турским великодостојницима. Без већих инцидената на граници.

Потресна посланица Петра I Црногорцима и Брђанима од 6. октобра 1825.

Рад митрополита Петра I на измирењу сукобљених племена. Посланица Цеклињанима 1825. Поосланица Бјелопавлићима.

Долазак Симе Милутиновића у Црну Гору. Митрополит Петар I 1827. године именује Симу Милутиновића за свог секретара.

Преписка Петра I са руским царем и високим челницима руске државне администрације 1828.године. Односи са Аустријом. Инциденти на граници у предјелу Шкаљара.

Преписка владике Петра I са скадарским везиром Мустафапашом Бушатлијом у току 1828. године.

Устанак у Љешкопољу који је плануо јуна 1829. Турци су свирепо угушили.

Текућа преписка митрополита Петра I у току 1828.

Текућа преписка митрополита Петра I у току 1829.

Текућа преписка митрополита Петра I у току 1830.