Историја монаштва датира још из четвртог вијека. Ако би се говорило о наговјештају, онда далеко раније, још из времена прије Христа. Примјер пророка Илије је примјер монашки. Монаштво је одрицање од свијета. То није мржња свијета већ свијећа која сама сагоријева да тиме покаже пут и примјер другима. Зато је монаштво жртва за свијет. Монаштво је авангарда Цркве Христове. Оно је војска која чека Цара небескога, не дајући безбожју да прође у свијет и Цркву нарочито, као што војник не да непријатељу да дође и погуби краља а народ покори.

Обзиром на самосталан - индивидуалан живот, монаси не треба да имају других брига: за одјећу, нити старања о овоземаљским добрима. Они једнако ослушкују долазак Христа. Ако је и брига монаха о овом свијету, то је онда из љубави, да кога спасе и привуче к познању Истине.

Монаси се разликују чином у три степена, по строгоћи завјета: расофорни (завјет поштовања и придржавања три основна завјета: послушности, сиромаштва и дјевичанства - неженства, односно живљења у анђелској чистоти); мало схимни (поред основних завјета полажу и строжије завјете, живе обавезно у манастирима, поште строжије и моле се усрдније; велико-схимни. Овај степен је савршене послушности духовнику, обавезног поста, исповиједања гријехова свакодневно и уздржавања од празнословља. Каже се да великосхимник може само седам (7) ријечи дневно да изговори.

Сва три степена монаха живе у манастиру. Манастир им је једина и стална кућа и све што им је потребно добијају од Бога, као птице небеске, са неба. То прави хришћани знају зато доносе своје плодове из вртова, воћњака и винограда манастиру, за монахе. Заузврат монаси се моле Богу за све, који оптерећени свјетовним пословима немају времена ни могућности за молитву. Своје поклоне манастиру вјерници зову милодар и њима чине милостињу као дар за себе - за срећу, здравље и благослов. А монах је дужан да се моли Богу: за себе, за све људе крштене у Име Оца и Сина и Светога Духа, за све који вјерују "у васкрсење мртвих и у живот вјечни".

Монах боље и темељније схвата ријечи: "Молите се Богу духом без престанка. Бог је дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле" (Јн, 4,24).

Правила за монахе написао је Св. Василије Велики. А основна порука, осим поретка о животу са три основна завјета је: молитва, рад и ред.