Први Васељенски сабор се састао у Никеји 325. године, а повод је било јеретичко учење Арија, који је Господа Христа погрешно сматрао створењем, а не предвјечним Сином Божијим, како учи Православна Црква. Никејски сабор је, по ријечима св. Атанасије Великог «изобличење сваке јереси... јер он исповједа савршену и потпуну вјеру у Свету Тројицу... у којој се вјери ми и крштавамо и кроз коју се сједињујемо са Богом». На том Сабору је састављен Символ вјере који је потом допуњен на Другом Васељенском сабору.

Други Васељенски сабор је одржан у Цариграду 381. године. Повод за његово сазивање била је духоборачка јерес чији су представници говорили да је Дух Свети створење, а не Бог. Црква је одбацила њихово неправилно учење и допунила Никејски Символ вјере, проширивши осми члан, у коме се наглашава да Духу Светом припада иста слава и поклоњење као и Оцу и Сину, другим ријечима, да је по Божанству исте части са Оцем и Сином. Због ове допуне, као и исказања вјере у Цркву, једно Крштење, Васкрсење и живот Будућег века, установљени Символ Вере се назива Никејско – цариградски

Историја монаштва датира још из четвртог вијека. Ако би се говорило о наговјештају, онда далеко раније, још из времена прије Христа. Примјер пророка Илије је примјер монашки. Монаштво је одрицање од свијета. То није мржња свијета већ свијећа која сама сагоријева да тиме покаже пут и примјер другима. Зато је монаштво жртва за свијет. Монаштво је авангарда Цркве Христове. Оно је војска која чека Цара небескога, не дајући безбожју да прође у свијет и Цркву нарочито, као што војник не да непријатељу да дође и погуби краља а народ покори.

Трећи Васељенски сабор се састао у Ефесу 431. године, како би потврдио одлуке претходних Сабора и одбранио вјеру цркве од Несторијевске јереси. Несторије је сматрао да и божанској и човјечанској природи Христовој треба да припада и по једна личност. Оци Трећег Сабора су одбацили његово учење којим би се уносила диоба у Личности Господа Христа. На овом Сабору је потврђено да је Господ Исус Христос једна Личност са двије природе: божанском, од вјечности, од Оца, и човјечанском, коју је примио у времену од Пресвете Богородице.