Поред низа неистина, олако датих судова, лицемјерног и циничног подучавања,  треба обратити пажњу на његов став према вјековној имовини Митрополије Црногорско- приморске и осталих епархија СПЦ на територији Црне Горе, када каже: „Нама је битно да су црногорски манастири власништво државе и да ће у њима равноправно служити свештенство и Црногорске и Српске Православне Цркве.  Манастир Острог се мора вратити држави Црној Гори.“  Какву то поруку, о домету црногорске демократије, о поштовању основних људских права и неприкосновености имовине, кроз ово злонамјерно наклапање  шаље Црној Гори, Србији и Европи високи црногорски политичар?

Очигледно је да je једина нераспарчана, непродата и сачувана  имовина у Црној Гори остала у власништву Цркве, па пошто је званична црногорска власт, којој припада Кривокапић, потпуно уништила сва државна предузећа и пошто су распродали све што је представљало икакву вриједност, и тиме Црну Гору довели до потпуног економског уништења и колапса, а народ до ивице биједе, сада су се сјетили манастира Острога и народних прилога Острошком Светитељу. Чудо једно да Кривокапићу не би сметало што су ти прилози  већином у српским динарима.

Митрополија Црногорско- приморска која је створила црногорску државу, већ двадесет година, сходно међународном праву на имовину, од исте те државе тражи да јој поврати оно што јој је отела, нарочито у времену безбожног комунизма, чији је Кривокапић најбољи ђак и настављач. Само је једна ствар индикативна да у свом јуришу на туђу имовину црногорски  Предсједник Парламента искључиво показује апетит према имовини СПЦ, док се о имовини Исламске заједнице и Римокатоличке Цркве никада не изјашњава. Питамо се: да ли би смио у Сарајеву да устврди да ће, рецимо, Хусеин – пашину џамију у Пљевљима црногорска држава  одузети Исламској вјерској заједници Црне Горе, великодушно јој остављајући могућност коришћења.

Надамо се и вјерујемо да је сваком добронамјерном и здравомислећем човјеку у Црној Гори, а и шире,  јасно да Кривокапићева памфлетска прича  подстакнута србофобијом и неким унутрашњим конфликтом нема никаквог упоришта ни у једном Божијем, нити у људском закону, и као таква постаје отужна и безвриједна.