У знак сјећања на нашег драгог оца Луку у емисији "Катедра" доносимо његово предавање на тему "Литургијска пјесма града и пустиње" које је одржао у Београду 20. марта 2007. године

Сви космоси и сви свијетови сабрани не могу човеку дати радост као само једно људско лице, јер се у том лицу човек присаједињује са вечношћу, оно постаје вечност онолико колика је наша жеља за вечношћу. Колико имамо смрти у себи толико то лице за нас нема живота. За Светитеље је свако лице извор живота. И као што човеково усавршавање у Христу има један крај а то је бескрај, тако ће се и у вечном животу људи усавршавати у љубави једних према другима, у радовању једних другима јер је и радост категорија која расте у вечности. У том вечном радовању Богу и ближњем, човек ће моћи да каже исто оно што је још старозаветни Бог рекао и што је у Новом завету Христос поновио, моћи ће да каже: Ја јесам, каже у свом предавању блаженопочивши Архимандрит Лука.