Свети Владика Николај о Пресветој Богородици

Гле, Света Дјева није писала ништа на хартији што би се могло назвати Јеванђељем. Нити је ко други прибележио њене речи и објавио као њено Јеванђеље. Једино што је сачувано од њених речи и записано у Лукином Јеванђељу, то је њена благодарна песма Богу: „Велича душа моја Господа". Ова песма пева се у Православној Цркви сваки дан на јутарњем богослужењу. По својој лепоти, ова песма Богородичина може се равнати с најлепшим псалмима Давидовим. А по дубини и мудрости, она представља једно мало Јеванђеље. Несумњиво, да је Богомати изговорила још пуно прекрасних речи и порука кроз живот свој. Али, по Божјем Промислу то је остало скривено од нас. Но, браћо моја, Богородично Јеванђеље и није у речима њеним, него у животу њеном. Њен цео живот јесте Јеванђеље, јесте крупна Радосна Вест роду човечијем. Јер, Јеванђеље увек заувек означава Радосну Вест.

Свети Амфилохије, земљак, друг и пријатељ светог Василија Великог, Григорија Богослова и других великих светитеља из четвртог столећа, родио се у Кесарији Кападокијској. Отац му се такође звао Амфилохије и беше рођени брат блажене Ноне, мајке светог Григорија Богослова. Беше то човек великога ума и веома образован; притом врло добре душе, побожан и красноречив он беше од велике помоћи сродницима и њихов наставник у многоме. Бринући се о својој деци, он им даде дивно образовање и васпита их у духу хришћанске вере и побожности. Његов млађи син Амфилохије, поставши пунолетан, беше најпре ритор и адвокат. Али, пошто још у раној младости беше заволео Бога више свега, он по савету светог Григорија Богослова остави метеж светски и сујету и повуче се у пустињу, у једну пештеру, где стаде водити монашки, строго подвижнички живот, усрдно служећи само јединоме Богу.

Митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Липовац) је рођен 16. фебруара 1890. године у Столиву у Боки Которској од оца Шпира Липовца и мајке Марије Дамјановић. На крштењу је добио име Јован. Његови преци су живјели у Цуцима у Катунској нахији, а одатле су се одјелили почетком 18. вијека и настанили се у Боки. Отац му је најприје радио као поморац, а потом као разносач у пошти. Основну школу завршио је у Прчњу, гимназију у Котору, Православни богословски завод у Задру, а Философски факултет у Београду, гдје је положио и професорски испит из богословских предмета.

Како се треба владати у Храму.

Свети апостол и еванђелист Јован Богослов (грчки облик јеврејског имена: Јахве је милостив) био је један од првих ученика Исуса Христа, са братом Јаковом. Назива се и Свети Јован Богослов. Јован је био и (према Писму) син Заведејев и рибар на Галилејском језеру. Јован и Јаков су названи синовима грома, према надимку који им је дао Исус Христос када их је позвао за своје ученике, апостоле.

Рођена у Риму од родитеља хришћанских, и од детињства научена вери Христовој, св. Параскева с великим усрђем стараше се да на делу испуни све заповести Божје. Верујући тврдо и живећи према својој вери она упућиваше и друге на пут помоћу праве вере иблагочестивог живота. Када јој родитељи умреше, Параскева раздаде све своје имање беднима, а она се замонаши. Као монахиња она још са већим жаром ревности проповедаше веру Христову не тајећи се ни од кога, иако у то време вера Христова беше крваво гоњена од римских власти.

Први васељенски сабор опредјелио је, да се година црквена почиње 1. септембра. Мјесец септембар је био код Јевреја почетком нове грађанске године (Исх 23, 16), мјесец збирања плодова и приношења жртава благодарности Богу. У вријеме овога празновања Господ Исус ушао је у синагогу у Назарету, отворио књигу пророка Исаије и прочитао ријечи:” Дух је Господа Бога на мени, јер ме Господ помаза да јављам добре гласе кроткима, посла ме да завијем рањене у срцу, да огласим заробљенима слободу и сужњима да ће им се отворити тамница” (Ис 61, 1). Још је овај мјесец септембар знаменит у историји Хришћанства, што у њему цар Константин Велики одржа побједу над Максенцијем, непријатељем вјере Христове, а тој побједи следоваше слобода хришћанске вероисповести у целој Римској царевини. Дуго времена је и грађанска година у хришћанском свијету рачуната као и црквена од 1. септембра; па се она пренјела на 1. јануар, а најприје у западној Европи, а потом и у Русији у вријеме Петра Великог.

Свети Вартоломеј беше један од дванаест великих апостола Христових. По пријему Светога Духа у виду огњених језика, светом Вартоломеју паде у део да заједно са светим апостолом Филипом иде на проповед Еванђеља у Сирију и у Малу Азију. Они оба отидоше тамо; час проповедајући заједно, час разилазећи се одвојено по градовима, час понова се састајући, они мрежом учења ловљаху људе у мору света на спасење.

Недеља блудног сина је друга недеља од три седмице пре почетка Великог поста. У претходној недељи, у црквеним службама су се почеле певати песме из Триода, књига која садржи богослужбене службе од недеља Митара и Фарисеја, до пред Васкрс, кроз Велику суботу. Као и у седмици Митара и Фарисеја и цариника, тема ове недеље је покајање, а фокус је парабола о блудном сину, која води православне да размишљају о неопходности покајања у нашем односу са нашим небеским Оцем.

А Исус на шест дана пре Пасхе дође у Витанију где беше Лазар који умрије, кога он подиже из мртвих. Онде му пак зготовише вечеру, и Марта служаше, а Лазар беше један од оних што сеђаху са њим за трпезом. А Марија узевши литру правога нардова скупоценога мириса помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира. Онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који га намераваше издати: Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима? А ово не рече што му беше стало до сиромаха, него што беше лопов, и имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу. А Исус рече: Остави је! Она је то сачувала за дан мојега погреба; Јер сиромахе свагда имате са собом, а мене немате свагда.

Свети Јован, Претеча Спаситеља нашег Господа Христа, требало је да смрћу својом претходи добровољној смрти Спаситеља нашег, као што је претходио Његовом рођењу, да би, као што је на земљи проповедао долазак Спасов говорећи: "Иде за мном јачи од мене" (Мк. 1, 7), тако и у аду налазећим се душама еветих праотаца проповедао долазак Господа и објавио да се већ јавио очекивани у свету Месија. И као што Господ Христос имађаше пострадати за грехе људске, тако и Претеча Његов пре Њега прими страдалничку смрт безакоња Иродова ради. А догоди се то овако:

У Фригијском граду Колоси, близу града Јерапоља, над извором чудотворне воде бејаше храм светог Архистратига Михаила. Од воде овога извора болесници добијаху многа исцељења, више него од бање Силоамске. У бању Силоамску само једном у години силажаше Анђео Господњи и узмућиваше воду, а овде свагда беше присутна благодат Војводе анђелског. Тамо оздрављаше само онај који први улажаше пошто се замути вода, а овде оздрављаху сви, и први и последњи, који год долажаху с вером. Тамо беху неопходни тремови ради боравка болних који дуго чекаху на исцељење, пошто понеки добијаше исцељење после тридесет осам година а овде за један дан, или за један час, болник добијаше исцељење.

После цара Констанција, сина Константина Великог, зацари се Јулијан Отступник. Он од Христа пређе идолослужењу, и диже силно гоњење на хришћане, не само јавно нeгo и тајно. Јер се злочестивац стиђаше да све хришћане јавно подвргава свирепим и нечовечним мукама. А усто бојаше се да многи идолопоклоници, видећи јуначко трпљење мученика Христових, не стану прелазити Хришћанима. Стога погани и лукави Јулијан намисли да тајно оскврни људе Христове. Знајући да се хришћани прве седмице Великог Поста нарочито очишћују и посвећују Богу, дозва градског епарха у Цариграду и нареди му да са пијаца покупи и склони све што се по обичају продаје, и да место тога изложи на продају друге намирнице, хлеб и пиће, које ће претходно кришом попрскати и оскврнити крвљу од идолских жртава. Тако ће се хришћани, купујући те намирнице у време светог поста, оскврнути идолским жртвама.

У време оно, дође Исус у Јерусалим, а у Јерусалиму има овчија бања, која се Јеврејски зове Витезда, и која има пет тремова, у којима лежаше мношто болесника: слепих, хромих, суких, који чекаху да се заљуља вода.

Бог свакодневно чини разна чудеса и разлива милост Своју по дјелима руку Својих. Ми, на жалост, то не видимо и не осећамо јер смо добровољно оградили своја чула разним овоземаљским обавезама и проблемима. У непрекидном трку од једне до друге обавезе, постајемо слуге њихове. Бога остављамо по страни све дотле док нас невоље не присиле да се вратимо у Његово тихо и мирно пристаниште.

Јн. 9, 1. 38; Зач. 34.
„Не сагреши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дела Божја на њему “ (Јн. 9, 3).

Два брата, бесребреници и чудотворци Козма и Дамјан, родом беху из Азије, од оца незнабожца и мајке хришћанке, по имену Теодотија. Након очеве смрти, мајка се посветила служењу Христу, и богоугодном животу, како је претходно и своје синове научила. Васпитала их је у хришћанском духу. Живели су они беспрекорно, по закону Господњем, добивши дар исцељивања, дајући здравље болесним душама и телима. Исцељивали су они све болести, немоћи људске, изгонили зле духове, како код људи тако исто и код животиња, без икакве награде, већ искључиво у име Бога, који им је те способности и подарио, а по Христовој заповести: "Забадава добисте, забадава дајите" (Мат. 10,8).

У трећу недељу пред Божић слави се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу дjецу. За везивање се обично користи каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним диjелом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Детињце, Материце и Оце има вишеструку символику. Прво символизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко посjедује поштено зарађену имовину и добра дjела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно што је човjек добро у свом животу учинио. Добра и штедљива дjеца прикупе нешто средстава штедњом па за тај дан набаве неку част и "дријеше" се онима који их вежу.

Свети Атанасије је рођен у Александрији 296 год. и од самог детињства имао наклоност ка духовном звању. Био ђакон код архиепископа Александра, и пратио овога у Никеју на I Васељенском Сабору. На овом сабору Атанасије се прослави својом ученошћу, благочешћем, и ревношћу за Православље. Он је врло много допринео, да се Аријева јерес сузбије a Православље утврди. Он је писао Символ Вере, који је био на Сабору усвојен. По смрти Александровој Атанасије би изабран за архиепископа Александријског.

Назива се још и Петровдански пост, Апостолски пост, Пост Светих Апостола. Други по реду вишедневни пост посвећен Св. Апостолима Петру и Павлу, односно, свим Апостолима. Почиње у понедељак после Недеље свих Светих и траје до 28. јуна /12. јула. Зато што се завршава у дан пре Петровдана, назива се Петровски пост. Овај пост, чији је почетак покретан (јер зависи од Васкрса), а заврштетак је непокретан, установљен је на основу успомене на Апостоле који су после Силаска Светога Духа, а пре одласка на проповед Св. Јеванђеља, постили (Дап 13,2-3). Због зависности почетка овог поста о Васкрсу, Апостолски пост најкраће може трајати једну седмицу и један дан, а најдуже шест седмица.

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ

СВЕТОГ АПОСТОЛА TOME

Свети апостол Тома, звани Близанац, бејаше из Галилејског града Панеаде. Када Господ наш Исус Христос за живота Свога на земљи прохођаше градове и села учећи људе и исцељујући сваку болест, тада Тома, чувши проповед Његову и видевши чудеса Његова, прилепи се свом душом за Њега. И хођаше за Њим хранећи се слатким речима Његовим и гледањем пресветог лица Његовог, и удостоји се да га Господ уврсти у Дванаест Апостола, са којима и следоваше Њему све до спасоносног страдања Његовог. По васкрсењу пак Господа Христа свети Тома неверјем својим силно појача веру у Цркви Христовој.

Родила се у граду Епивату (Пиват - на турском Бојадис), који се налазише између Силимврије и Цариграда у Тракији половином десетог столећа. Она беше српског порекла, из имућне и веома побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, а касније би изабран за епископа Мадитског (989-996).

Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља: "Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном да иде" (Мк. 8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих.

Свемогући Бог, Отац и Син и Дух Свети, даје сваком народу пророке и апостоле и свете људе, да га воде и руководе путевима спасења, и изводе из таме неверја и зла на светлост вере и богопознања, да му дарују разумну наду бесмртног живљења у љубави Божјој и заједници Духа Светога. Запаливши тако у она древна времена и свећњак Српске Цркве и засадивши блаженим оцима нашим Симеоном и Савом, као дрво маслиново, и Српски народ у духовни рај Христов, слао му је анђеле чуваре душе његове и благовеснике, да га уче покајању и пазе да се не би дигао свећњак његов са места његова (ср. Откр..2, 5) и да не би поново постао дивља маслина и бесплодна смоква.

Овај славни и чудотворни светитељ роди се у Солуну од родитеља благородних и благочестивих. Измољен од Бога од бездетних родитеља, беше однегован с великом пажњом. Отац му беше војвода солунски. Кад он умре, христоборни цар Максимијан постави Димитрија на његово место и препоручи му да нарочито гони и истребљује хришћане. Но Димитрије не само да не послуша цара него, напротив, јавно исповедаше и проповедаше Христа Господа у Солуну. Чувши то цар се веома огорчи на Димитрија, па сврати нарочито у Солун кад се враћаше из рата против Сармата. Призва Димитрија и испитиваше га о вери. Димитрије јавно пред царем призна да је хришћанин и још изобличи царево идолопоклонство.

Св. Архистратиг Михаил и остале Силе небесне бестелесне. Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор који беше на 4 или 5 година пре I Васељ. Сабора, својим 35. правилом одбаци поклоњење ангелима као боговима и установи правилно поштовање ангела. У време пак Силвестра папе римског и Александра патријарха александријског (из IV в.) би установљен овај празник Архистратига Михаила и прочих Сила небесних у месецу Новембру.

Установљавање Божићног поста, као и других вишедневних постова се односи на древна времена хришћанства. Већ од IV вијека свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу у својим дјелима Божићни пост. У V вијеку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге – мало дуже. На сабору 1166 године који је одржан у вријеме константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују 40 – дневни пост уочи великог празника Христовог Рођења.

Свети апостол и евангелист Матеј, син Алфејев, друкчије називан Левије, живљаше у Галилејском граду Капернауму. Он беше човек имућан и по занимању цариник. Једном, у време боравка Свог у Капернауму, Господ Христос пође к мору, праћен народом. Пролазећи он виде Матеја где седи на царини и рече му: "Хајде за мном!"

Чувши ове речи не само телесним ушима него и ушима срца, Матеј устаде одмах, и оставивши све пође за Христом. У радости својој Матеј приреди Господу код куће своје велику част. Господ благи не одби позив и уђе у дом Матејев. Дођоше к Матеју и многи суседи његови, и пријатељи, и познаници, - све сами цариници и грешници -, и сеђаху за трпезом заједно са Господом Исусом.

Када се Пресветој Дјеви Марији навршише три године од рођења, свети праведни родитељи њени Јоаким и Ана одлучише да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Стога они сазваше у Назарет, где живљаху, све своје сроднике из царског и архијерејског рода, - јер сам праведни Јоаким бејаше из царскога рода, a cyпруга његова света Ана бејаше из архијерејскога рода, - а исто тако и хор беспрекорних девица. Притом они спремише много свећа и украсише Пречисту Дјеву Марију царским благољепијем, као што о томе сведоче свети Оци.

Свети Никола или Никољдан је једна од најчешћих српских крсних слава и празнује се 19. (6.) децембра, односно на дан када се 343. године нове ере упокојио архиепископ Мирликијски свети Николај. Као спомен на пренос моштију Светог Николе Црква је установила још један празник везан за њега - Пренос моштију Светог Николе. Празнује се 22. (9.) маја. То је за многе породице мала слава или преслава.

У другу недељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана дјеца поране и унапријед припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Дјетинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Дјеца јој честитају празник, а мајка онда дјели дјеци поклоне, и на тај начин се "дријеши". На исти начин се вежу и све удате жене, које се дријеше поклонима дјеци: колачима, или неким другим слаткишима.

Овај празник се празнује последње недеље пред Божић. Тога дана, исто као на Материце, дјеца везују своје очеве, а ови им се "дријеше" поклонима, исто као и мајке.
Оци, Материце и Детињци су чисто породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на коме се окупи цијела породица. Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумјевању, поштовању између дјеце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом. А зна се, да је породица темељ једнога друштва државе и цркве.

Мир Божији - Христос се роди!
Ваистину Христос се роди!

"А кад се наврши вријеме, посла Бог Сина својега јединороднога" да спасе род људски". У то време изиђе заповест римског императора Августа, да се попише сав народ у римској Царевини. Сходно тој заповести требао је свако да оде у свој град и тамо се упише. Зато Јосиф Праведни дође с Пресветом Девом у Витлејем, град Давидов, јер су обоје били од царског Давидовог колена. Како се у тај мали град слеже много народа, Јосиф и Марија нису могли да нађу преноћиште ни у једној кући, због чега су се склонили у једну пећину, где су пастири своје овце чували. У тој пећини роди Пресвета Дева Спаситеља света, Господа нашег Исуса Христа. Роди Га без бола, као што Га је и зачела без греха, од Духа Светога, а не од човека. Она Га сама пови у ланене пелене, поклони Му се као Богу и положи Га у јасле. Потом је пришао и праведни Јосиф. И он Му се поклони као божанском плоду девичанске утробе.

1/14 јануара празнујемо обрезање по телу Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа.

Реч на Обрезање Господње. Осмог дана по свом рођењу Господ наш Исус Христос благоволео је да буде обрезан, да би испунио Закон. He дођох, рече, да укинем закон, него да испуним (Мт. 5, 17). Он беше покоран Закону, да би ослободио оне што су дужни и обавезни Закону. Као што каже апостол: Посла Бог Сина свог, који би под Законом, да искупи оне који су под Законом (Гл. 4, 4-5). To би, да покаже како је узео на себе истинито тело, и да запуши уста јеретицима који говоре да Христос, тобож, није узео на себе истинито тело људско, него се привидно родио. Би обрезан, дакле, да учини очигледном своју човечанску природу.

Римски цар Максенције чинио је многа зла народу, гонећи и мучећи хришћане, те Римљани послаше писмо цару Константину, да их избави и спасе од тога. Цар Константин, поче пријатељски убеђивати Максенција да престане са злоделима, али он не послуша, те Константин би принуђен да крене у поход на Рим, и ту би побеђен Максенције, силом и дејством Часног Крст. Велики цар Константин, победоносно уђе у Рим, где га народ дочека са великом радошћу и почастима. А сам цар узносаше велику благодарност Богу, који му силом Часног и Животворног Крста дарова победу. У ту част он постави усред Рима на високом стубу Крст и написа на њему: "Овим спасоносним знамењем ослобођен је овај град од насилничког јарма".

Када Господ Исус Христос бјеше навршио 30 година од Свог тјелесног рођења, Он отпоче Свој учитељски и спаситељски посао. И сам почетак почетка ознаменова крштењем на Јордану. Св. Кирило Јерусалимски вели: "Почетак свијета вода, почетак Јеванђеља Јордан". При крштењу Господа у води објавила се свијету она тајна, која се у Старом Завјету наговјештвала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, т.ј. Тајна Божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје свједочанство о Сину, Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдио је над водом. А када Јован Крститељ засвједочи и рече о Христу: Ово је јагње Божије које узима на се гријехе свијета (JOB. I, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свијету и пут нашега спасења. На име: Господ узе на се гријехе рода човијечјег и под њима умре (погружење) и оживи (излазак из воде); и ми морамо умријети као стари гријеховни човјек и оживјети као очишћени, обновљени и препорођени.

Синаксар

Црква је испочетка узела да сутрадан пo Светом Богојављењу празнује сабор чесног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована. Јер је доликовало да се празником укаже поштовање ономе који послужи тајни божанског крштења ставивши руку своју на главу Господњу. Стога се одмах после Крштења Господњег празнује Крститељ и прославља песмама саборно. А назива се сабор зато што се људи сабирају у цркву ради певања и слављења Бога у част и хвалу празнованог великог Јована, Претече и Крститеља. А такав сабор вршио се по свима црквама у свету, и сада се врши. Но нарочито се свечано овај празник прославља у храмовима, посвећеним Крститељу, као што су: храм на Јордану, где је он Господа Христа крстио; храм у Севастији, где је он од Ирода посечен био; храм у Антиохији, где је свети еванђелист Лука донео десну руку његову; и у Цариграду, где је та света рука из Антиохије пренесена. Нарочито је овај празник прослављен у Цариграду, када је ова рука била пренесена. A то ce десило уочи светог Богојављења, када се врши освећење воде. И чинило се тада као да је сам свети Крститељ невидљиво дошао на освећење воде. Беше то велика радост и за цара и за сав народ. И са великом свечаношћу прославише сабор Крститеља сутрадан по Богојављењу.

Син Стефана Немање, великог жупана српског, рођен 1169. године. Као младић, жудећи за духовним животом, одбегао је у Свету гору где се замонашио и са ретком ревношћу прошао цео подвижнички устав. Издејствовао је независност српске цркве, и постао је први њен архиепископ.

Пошто прође тридесет година од престављења у јерменском граду Коману великог учитеља васељене, патријарха цариградског, светог Јована Златоуста, пресвети Прокл, некадањи ученик светог Златоуста, затим патријарх цариградски, празнујући годишњи празник његов у Великој Цркви цариградској, одржа говор у спомен свога духовног оца и наставника, достојно величајући Божјег угодника. Тада он рече: "Нико не може како треба похвалити Јована, осим кад би се сада јавио један други такав Јован. Празник његов, као огромна река његових безбројних трудова, подвига и учитељства, напаја душе верних. Из њега сијају зраци Божје благодати. И ти зраци једноме блиставо објављују сунце Божанства, другоме показују триумф Православља над јересима, трећем обзнањују пропаст идола, четвртом обелодањују пораз заблуде, петом исправљају веру и нарав, шестом обасјавају небеске венце. О, архијереју, чији је празник као ваздух испуњен миомиром!

Преподобни Исак Сирин родио се у Бет-Катараји, у Сирији, на обали Персијског залива, у близини граница Индије. Још у младости заједно са својим рођеним братом ступио у манастир Map-Матеј, у близини Ниневије. Када се браћа стадоше издвајати од других својим подвижништвом и ученошћу, брату светога Исака би поверено старешинство у манастиру и управљање братијом. А свети Исак, прошавши потпуно подвиге општежића, удаљи се у усамљеничку келију која се налазила недалеко од манастира, и ту се свецело предаде молитвеном тиховању и усамљеништву. Када се прочу због светости живота, учености и чудотворства, он би изабран за епископа великог града Ниневије и приморан да се прими тога чина.

У време цара Алексија Комнена, дошло је међу ученим људима у Цариграду до несугласица и препирки, који је од тројице светитеља био највећи. По једнима је то био Свети Василије Велики, јер је дубоко продро у тајну бића, исти онај Василије који се својим врлинама уподобио Анђелима и такмичио се са њима. Он није тако лако опраштао грешницима, био је строг, јер немаде у себи ничег земаљског. Насупрот њему, био је Свети Јован Златоуст, који је лако опраштао грешницима и привлачио их покајању. Зато га једни сматраше мањим од Василија Великог, а други пак због његове слаткоречивости и разумевања слабости људских већим од Василија. Постојала је и трећа група, која је величала Светог Григорија Богослова, сматравши да је он највећи од њих тројице, јер одликова се он китњастим и дивним стилом, којим је превазилазио све црквене мудраце.

У четрдесети дан по Рождеству Пресвета Богородица донесе Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти. Првосвештеник Захарија, отац Јована Претече, стави Дјеву Марију не на мјесто за жене него на место за дјевојке.

Ту Господа познаше Старац Симеон и Ана, кћи Фануилова. Симеон узе на руке Месију и рече: “Сад отпусти слугу Твојега, Господе, јер видјеше очи моје спасеније Твоје.” И још: “Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу”. Ана објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога.

Најважнији помен за преминуле је Проскомидија која се служи на свакој Светој Литургији. За Проскомидију је потребно пет хлепчића (просфора). Просфора значи принос, према обичају из најранијих дана хришћанства, када су хришћани доносили (приносили) хлеб и вино за службу. Свака просфора има на горњој страни квадратни печат са крстом и словима: ИС ХС НИ КА, што на грчком значи - Исус Христос побеђује.

Данашњи дан, једну седмицу прије почетка Ускршњег поста, у православљу се назива „Месопусном недјељом“. На литургији се чита из Матејевог јеванђеља (25, 31-46) о „последњем и страшном суду живима и мртвима“ при Христовом поновном доласку. Одбачени ће тада бити предати „вјечним мукама“. Ово се односи изричито и на грешнике који током живота нису имали вјере ни доброте према ближњима, ожедњеле нису напојили, гладне нахранили, странце примили, неодјевене обукли, болесне посјећивали, заточене обишли.

Последња припремна Седмица за Свету Четрдесетницу назива се сиропусна. Те семице се употребљава само храна од сира и млијечни производи: млијеко, сир, маслац, јаја. Црква, снисходећи нашој немоћи и постепено уводећи нас у подвиг поста, установила је у последњу седмицу пред почетак Великог поста јести сирну храну, да би ми, од меса и изобилног храњења, пришли строгом уздржавању...мало-помало од пријатних јела примили подвиг поста. У сриједу и петак сиропусне седмице пост је мало строжији (до увече).

Овај пост назива се Великим, и због посебне важности, и са своје дужине. Састоји се од Свете четрдесетнице и Страсне седмице. Четрдесетница је установљена, од стране Цркве, ради подражавања 40-дневног поста и молитве Господа Исуса Христа, које је Господ држао - после свога крштења, удаљивши се у пустињу - пред своје ступање на проповед Јеванђеља. Иза Св. четрдесетнице, која се завршава у петак Шесте седмице поста, долази пост Страсне седмице, посвећен учествовању у страдањима и смрти Господа Христа, по заповести његовој да ће „доћи... дани кад ће се отети Женик од њих, и онда ће постити у оне дане" (Лука 5, 35).

Литургија пређеосвећених Дарова може се, без икаквог претеривања, окарактерисати као душа или центар великопосних богослужења. У неким старим богослужбеним рукописима позната је као „Литургија Четрдесетнице". У ствари, то је служба која најбоље симболизује ово свештено доба године, време поста.

Суштина ове службе крије се у самом њеном имену: „Литургија пређеосвећених Дарова". Према томе, она се разликује од литургија св. Јована Златоуста и св. Василија Великог, у којима се савршава Евхаристија, приношење и освећење светих Дарова. У току „Литургије Велике Четрдесетнице" приносимо „пређеосвећене", тј. свете Дарове који су већ освећени на претходној Литургији. Ови свети Дарови приносе се како бисмо имали прилику да се њима причестимо и осветимо.

У овај дан слави се спомен васпостављања поштовања икона 843. године, за вријеме царице Теодоре, и патријарха Методија, после дугог гоњења икона у VIII и IX веку,  и зато се ова недеља и зове Недељом православља, тј. Недељом праве вјере. Како је све то било изложено је у Синаксару ове недеље. А у овај дан, помиње се и чудо са царем Теофилом, гонитељем икона, којем су опроштени гријеси, пошто се Црква молила за њега а он се потом покајао.

И уђе опет у Капернаум после неколико дана; и чу се да је у кући.
И одмах се скупише многи тако да не могаху ни пред вратима да се сместе; И казиваше им реч.
И дођоше к њему са узетим, кога ношаху четворица.
И не могући приближити се к њему од народа, открише кров од куће где он бејаше, и прокопавши спустише одар на коме узети лежаше.
А Исус видевши веру њихову, рече узетоме: Синко, опраштају ти се греси твоји!

У суботу треће недеље Великога Поста, од давних времена, на средину цркве се износи крст, а четврта недеља Великога Поста која следи после тога назива се Крстопоклоном недељом. Знамо да је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Црква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа. Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесно је да се још једном присетимо места које Крст - као главни и узвишени символ Хришћанства - заузима у хришћанској вери.

Зa царовања нечестивог Ликинија[1] беше велико гоњење на хришћане. И све хришћане примораваху да приносе жртве идолима. Тада у граду Севастији јерменској[2] беше са војском војвода Агриколај, зао и свиреп човек, ревностан у служењу идолима. А у то време би наређено и хришћанима који се налажаху у војсци, да принесу жртве демонима. И беху у Агриколајевом пуку четрдесет војника из Кападокијског краја[3], сви у истом чину, врло побожни хришћани, у биткама веома храбри и непобедиви јунаци. Мећу њима беху вични Светоме Писму ова тројица: Кирион, Кандид и Домн. Када војвода сазнаде да су ова тројица и њихова дружина хришћани, стаде их приморавати на идолопоклонство.

У четврту недељу Великог поста, наша света Црква прославља светог Јована Лествичника. Његов помен се такоће слави 30. марта/12. априла. Свети Јован Лествичник је био монах отшелник, а потом игуман Синајског манастира. У својој знаменитој књизи “Небеска Лествица” описује (монашке) врлине и пороке, монашки живот и природу потпуног бестрашћа, које се сматра за идеал хришћанског савршенства. То је спис састављен из тридесет поука: као што је потребно да човек проживи тридесет година од свог рођења како би постао зрео – по мерилима оног доба – тако је и монаху потребно да прође тридесет ступњева у свом подвигу да би достигао савршенство. Идеја Лествице, тог ступњевитог узрастања у духовном савршенству, узета је из познатог старозаветног виђења праоца Јакова. (1Мојс.28,12-12).

Друга недеља пред Васкрс, посвећена Светој Марији Египћанки, у народу се назива - Глувна недеља. Непрестано руководећи православне хришћане током Четрдесетнице ка освећујућим подвизима поста и покајања, Црква у богослужењу пете седмице тијеши и храбри оне који посте чињеницом да су прошли већ половину поста, и побуђује да ми „који смо преполовили свештени пут поста треба радосно да хитамо ка будућем васкрсењу". Умножавајући при крају посног попришта побуде ка неослабљеном богоугодном животу, Црква и у петој недељи наставља да нас подсјећа како смо ми, који падосмо у гријех, слични онима које заробише, те нам заповиједа уздање у Господњу милост. „Завапи Христу Богу који је распет за тебе, каже Црква, и који је добровољно примио ране: побрини се за мене, Господе, и спаси ме".

Пола године пошто је првосвештенику Захарији пројавио да ће у дубокој старости добити сина који ће бити Господњи Претеча (св. Јован Крститељ), исти Господњи арханђео, Гаврило, јавио се Пречистој Дјеви Марији у Назарету, поздравивши је речима: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама! (Лк 1, 28). Зачуђеној и уплашеној Дјеви арханђео објашњава необичан поздрав: не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш, и родићеш сина и наденућеш му име Исус. Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега, и даће му Господ Бог престо Давида оца Његовог. И цареваће над домом Јаковљевим вавек, и царству Његовом неће бити краја (Лк, ст. 30-33).

Субота уочи празника Цвијети (који увијек падају у шесту недељу Часног поста) посвећена је успомени на васкрсење четвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га дјеца свечано дочекала и поздравила. Тада се у нашим храмовима у поподневним часовима служи вечерње богослужење, и у цркву се уносе млади врбови листари. Пошто се врба освети, свештеник народу дијели гранчице, и затим се врши трократни опход око храма са црквеним барјацима, рипидама и чирацима. Народ обилази око храма уз пјевање тропара Лазареве суботе. Овај празник је искључиво празник дјеце. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.

Велика сриједа је сриједа Страсне (Страдалне) седмице. Богослужбене химне овога дана говоре ο жени грешници која је миром помазала Исуса Христа у Витинији, у дому Симона губавога (Лк. 7,36-50), а истовремено се спомиње и Јудино издајство, које се збило после. На Велику сриједу престаје се са служењем Пређеосвећене Литургије као и са читањем молитве Св. Јефрема Сирина коју прате велики поклони.

Пред празник Пасху, у четвртак, Христос се са ученицима вратио у Јерусалим где је на тај дан, који се иначе прославља као Велики Четвртак била Тајна вечера. Исус је тада установио Свету Тајну Причешћа уз речи: "Узмите, једите; ово је тело моје." и "Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова" (Мт. 26:26-28). Ове се речи могу чути на свакој Светој Литургији чији је централни део Свето Причешће. Такође је својим ученицима опрао ноге учећи их тако сопственим примером како треба да служе једни другима.

Злим људима ништа није тако мрско и одвратно као добар човјек. А уколико пред собом имају човјека без икаквог гријеха, онда постају гори од звијери, јер животиња убија и комада плијен само да утоли глад, а човјек то ради из најнижих побуда, да би уживао у туђим мукама.

У ноћи између Великог Четвртка и Великог Петка, Јудеји су уз грозне поруге, Исуса Христа бичевали. Римљани су наставили сјутрадан крвави пир. Пилат је све то мирно гледао. Његов кукавичлук је био већи од људског осјећања за правду, и судијског поштовања закона. У жељи да Исуса потпуно понизе, римски војници су му обукли скерлетну одору, јер скерлетна боја је била боја царева и нико други није смио да је носи. Скакали су и играли око њега смијући се цару, а на главу су му ставили трнов вијенац, као круну. У свом безумљу нису знали да су, из жеље да га понизе, уствари посвједочили истину. Исус јесте био Цар над царевима, јер његово царство није од овога свијета.

На Велику Суботу, телом у гробу, а душом у Аду, Христос је разрушио врата пакла. Смрт која је до тада владала над преминулим душама, побегла је од Спаситеља. Тада је Господ душе праведника из Ада увео у Рајска насеља.

Васкрс је највећи хришћански празник. Тога дана је Господ Исус Христос васкрсао из мртвих, побједио смрт и свима људима од Адама и Еве до последњег човјека на земљи даровао вјечни живот. Због значаја овога празника, свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака недеља је мали Васкрс. Васкрс спада у покретне празнике, и празнује се после јеврејске Пасхе, у прву недељу после пуног мјесеца који пада на сам дан прољећне равнодневнице, или непосредно после ње, никада пак не прије те равнодневнице. Најраније може да падне 4. априла, а најкасније 8. маја по новом календару. За Васкрс су, такође, везани лијепи обичаји у нашем народу. У цијелом хришћанском свијету, па и код нас Срба, за овај празник је везан обичај даривања јајима. Јаје је символ обнављања природе и живота. И као што бадњак горећи на огњишту даје посебну чар божићној ноћи, тако исто васкршње црвено јаје значи радост и за оне који га дају и који га примају.

…И изишавши брзо из гроба, са страхом и радошћу великом похиташе да јаве ученицима његовим. А кад иђаху да јаве ученицима његовим, и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши ухватише се за ноге његове и поклонише му се. Тада им рече Исус: Не бојте се, идите те јавите браћи мојој нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видјети. А док оне иђаху, гле, неки од стражара дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. А они саставши се са старјешинама учинише вијеће, и дадоше војницима довољно новаца, говорећи: Кажите: ученици његови дођоше ноћу и украдоше га док смо ми спавали…

...Да­де ми се сва­ка власт на не­бу и на зе­мљи. Иди­те, да­кле, и на­у­чи­те све на­ро­де кр­сте­ћи их у име Оца и Си­на и Све­то­га Ду­ха, уче­ћи их да др­же све што сам вам за­по­вје­дио; и, ево, ја сам са ва­ма у све да­не до свр­шет­ка ви­је­ка. Амин“ (Мт. 28, 1-20).

Према хришћанском предању, Свети великомученик Георгије (такође Свети Ђорђе) био је римски војник пореклом из Мале Азије. Свети Георгије је један од светитеља који се највише прослављају у Православној Цркви, међутим, такође се слави и у католичким земљама. Овековечен у причи где убија аждају, слави се у Канади, Каталонији, Енглеској, Етиопији, Грузији, Грчкој, Црној Гори, Португалу, Србији, као и у градовима Истанбулу, Љубљани и Москви. Такође је овај светитељ заштитник професија, организација и болесника.

Свети еванђелист Марко беше пореклом Јеврејин, из племена Левијева, ученик светог апостола Петра и његов љубљени син у Духу Светом. Свети Петар га спомиње у својој посланици, говорећи: Поздравља вас црква с вама избрана у Вавилону, и Марко син мој (1. Петр. 5, 13). Син не по телу него по духу, рођен благовешћем и бањом светог крштења. Свети Марко беше уврштен у лик светих Седамдесет апостола Христових. Најпре је пратио светог Петра, и био постављен од њега за епископа. А кад је с њим био у Риму, он на молбу верних написа Свето Еванђеље. Јер хришћани у Риму молише га да им напише оно што им је са светим Петром усмено казивао о Господу Христу.

Свети Василије Острошки (Јовановић) рођен је у селу Мркоњићи, Попово поље у Херцеговини, у Републици Српској. Када је одрастао отишао је у требињски манастир Успенија Пресвете Богородице и ту се замонашио. Као монах убрзо се прочуо због свог подвижничког живота, а касније је изабран и посвећен за Епископа захумског и скендеријског. Као Архијереј живео је у манастиру Тврдошу и одатле утврђивао у Православљу своје вјернике, чувајући их од турских свирепости и латинског лукавства. Када су Турци разорили Тврдош, Василије се преселио у манастир Острог гдје је наставио свој опасни подвижнички живот, уз много топле молитве и бриге за своје вјернике.

Године 1237. мошти Светог Саве су пренете из Трнова у манастир Милешеву. Oвога дана установљено је у нашој светој Српској Православној Цркви да се празнује пренос моштију светог и богоносног оца нашег Саве, равноапостолног просветитеља и учитеља Српског. Пренос моштију Светитеља Саве I би за време благочестивог краља српског Владислава 1237 године, и то из Трнова у манастир Милешево. А то би овако:

Године 1087, при грчком цару Алексију Комнену, и при цариградском патријарху Николи Граматику, би најезда Измаиљћана на грчке покрајине. Почевши од Херсона ови непријатељи крста Христова покорише хришћанске земље све до Антиохије и до Јерусалима; притом мачем и огњем опустошише све градове и села и цркве и манастире, а што преостаде људи, жена и деце, то одведоше у ропство. Тада би опустошен и град Мире у Ликијској покрајини (у Малој Азији), у коме почиваху чесне мошти светитеља Христовог Николаја. А то се догоди по попуштењу Божјем, због грехова наших којима разгневљујемо Господа веома и дуготрпељивост Његову доводимо до огорчења, као што се говори о грешницима у псалмима: Огорчише Вишњега (Пс. 77, 17).

Браћа рођена, родом из Солуна, од родитеља знаменитих и богатих, Лава и Марије. Старији брат Методије као официр проведе десет година међу Словенима (македонским) и тако научи словенски језик. По том се Методије удаљи у гору Олимп и предаде монашом подвигу. Ту му се придружи доцније и Кирил (Константин). Но када хазарски цар Каган потражи од цара Михаила проповеднике вере Христове, тада по заповести царевој ова два брата буду пронађени и послати међу Хазаре.

Вазнесење Господње празнује се четрдесет дана после Васкрса, тачније у четвртак шесте недеље после празника Васкрсења Христовог. На вечерњој служби која се служи у сриједу уочи Вазнесења врши се у складу са црквеним типиком, такозвано Оданије Пасхе, нека врста опраштања са Васкрсом. Почетак и крај службе се на тај дан, врши исто као и на сам Васкрс. Поново се пјевају радосна стихови: «Нека васкрсне Бог и расточе се непријатељи Његови...» и «Ево дана који је створио Господ, узрадујмо се и узвеселимо се у њему...».

3. јуна по новом, а 21. маја по старом календару, наша Света Црква слави Свете Цара Константина и Царицу Јелену. Овим светитељима посвећен је велики број храмова у нашој Цркви. Поменућемо - Вождовачку цркву у Београду, Цркву Светог Цара Константина и Царице Јелене у Великом Трновцу која је прошле године уочи славе оскрнављена од стране албанских екстремиста, црква на Љубишу, на Сељашници код Пријепоља, у Коретишту код Гњилана, у Ивањици, у Стекеровцима код Гламоча, у Томини код Санског Моста... Овај празник се, као градска слава, посебно свечано прославља у Нишу - граду где је и рођен овај многозаслужни утемељивач хришћанства. Као еснафску славу овај празник прослављају кујунџије и железничари.

Овај свети и славни Цар и дивни мученик, Јован Владимир, израсте од благочестивог и царског корена, зацари се у граду Алби и владаше свом Илиријом и Далмацијом. Беше му дед Хвалимир, који роди три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава. Петрислав прими на управу Зету, Драгомир Требиње и Хлевну, а Мирослав Подгорје. Па пошто сконча Хвалимир, а Мирослав оста безчадан, то и држава овога паде у власт Петриславу. Петрислав имаше за наследника сина, овога блаженог Владимира. А Владимир од јуности би испуњен даровањима духовним - би кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све узвишено. У свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима" својим, због чега љубљен би од свију.

Педесети дан после Васкрса Господа нашега Исуса Христа, десети дан после Спасовдана, наша Црква слави Духове или Свету Тројицу. На тај дан апостоли су се сви заједно окупили на једном месту. Одједном је настала хука са неба која је испунила кућу у којој су седели. Пламтећи језици испуњени Светим Духом поставили су се на сваког од њих. Сада су апостоли примили Светог Духа и постали су жива душа. Апостоли су тада почели да говоре другим језицима - како им је Дух Свети дао да говоре. Народ се туда окупљао и слушао како говоре њиховим језиком. Сви су се дивили и чудили говорећи: " Гле, зар нису сви ови што говоре Галилејац? "

Јован Крститељ би посечен по жељи и наговору злобне Иродијаде, жене Иродове. Када Јован би посечен, нареди Иродијада да му се глава не сахрањује заједно са телом, јер се бојаше да страшни пророк некако не васкрсне. Стога узе његову главу и закопа је на неком скривеном и бешчесном месту, дубоко у земљу. Њена дворкиња беше Јована, жена Хузе, дворјанина Иродова. Добра и благочестива Јована не могаше трпети да глава Божјега човека остане на месту бешчесноме, ископа је тајно, однесе у Јерусалим и сахрани на Гори Јелеонској. Не знајући о свему томе, цар Ирод када дозна о Исусу како чини велика чудеса, уплаши се и рече: "То је Јован кога сам ја посјекао, он устаде из мртвих".

Недеља Свих Светих (грч: Αγίων Πάντων), прва недеља после Свете Педесетнице (Духова), посвећена свим Светима, као "жетве Духа Божијега" и "плодова Божанствене благодати" која је послата људима на дан Педесетнице. Пошто немају сви канонизовани Свети своје дане одређене за празновање у календару, а поготово што се не знају имена свих оних које је Господ прославио, Црква је установила овај празник.

Још у време Св. Јована Златоустог, славила се успомена Свих Св. мученика у недељу после Духова. Из једне песме преподобног Јефрема Сирина види се да се успомена на Све свете празновала 13. маја, а из једног слова цара Лава VI Мудрог (886—912), види се да се успомена на Све свете празновала после Недеље Свете Педесетнице.

Митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Липовац) је рођен 16. фебруара 1890. године у Столиву у Боки Которској од оца Шпира Липовца и мајке Марије Дамјановић. На крштењу је добио име Јован. Његови преци су живјели у Цуцима у Катунској нахији, а одатле су се одјелили почетком 18. вијека и настанили се у Боки. Отац му је најприје радио као поморац, а потом као разносач у пошти. Основну школу завршио је у Прчњу, гимназију у Котору, Православни богословски завод у Задру, а Философски факултет у Београду, гдје је положио и професорски испит из богословских предмета.

Видовдан је непокретни вјерски празник кога празнује Српска православна црква 28. јуна и један од највећих српских празника. Спада у непокретне празнике, а по старом календару је 15. јуна. Код Срба је познат под називом Видовдан. Значај Видовдана за српски народ проистиче из историјских догађаја који су везани за тај датум. Од свих је најзначајнији Косовски бој, погибија кнеза Лазара (1371-1389) и тзв. пропаст Српског Царства, па се тог дана, поред светог Амоса, од почетка XX вијека слави и црквени празник Светог великомученика кнеза Лазара и светих српских мученика.

Празник рођења Светог Јована Кститеља, пророка и Претече. Рођен је шест мјесеци прије Господа Исуса Христа, као дјете молитве, од престарелих родитеља Захарија и Јелисавете. У животу Светог Јована све је било чудно - рођење, храна, одјећа и васпитавање у суровој јудејској пустињи. Када га је Бог ословио у пустињи, одлази међу људе и почиње да у њиховим душама припрема стазе за долазак Спаситеља. Празник је установљн у IV вјиеку, након успостављања Божића. Колико је овај празник поштован од давнина, види се и по листи химнографа који су писали Црквене пјесме за њега: Дометије (IV вијек), Анатолије (IX вијек), Св. Андреј Критски, Св. Јован Дамаскин, монахиња Касија и византијски цар Лав Мудри.

Данас празнујемо највећа два јунака у роду људском. Два највећа јунака који су се борили и хрвали и победили - кога? Смрт. Кога још? Грех. Кога још? Ђавола, пакао. Да, ми славимо данас та два највећа јунака Апостола, Петра и Павла. Јер Господ Христос није дошао у овај свет за неку ситну ствар. Постао је човек да би решио главне проблеме наше, главна питања живота нашег, бића нашег: ко је човек, шта је човек? Дошавши у овај свет, Он је дошао у тамницу лешина. Сви су били смртни, сви људи под грехом, сви људи под страстима, сви људи под влашћу ђавола. И Он је једини и први победио смрт Васкрсењем Својим, победио грех узевши на Себе грехе наше, и ослободивши нас од грехова наших. И победио ђаволе, све ђаволе од који су увек, и грех, и страст, и свака смрт. И ту силу која побеђује смрт, силу која побеђује грех, силу која побеђује ђавола - Господ је дао својим Ученицима, Својим Апостолима.

У време цара Лава Великог, царице Верине и патријарха Генадија у Свету Земљу су, на поклоњење светињама, отпутовали цариградски племићи Галвије и Кандид. У Назарету су одсели у кући неке Јеврејке, девице, која је у тајној одаји држала ризу Пресвете Богородице. Додиром ове ризе, многи болесници се исцељиваху. Галвије и Кандид су узели ову светињу и донели је у Цариград. Када су то објавили патријарху Генадију, у царском граду је настала огромна радост. Риза је потом свечано пренета и положена у цркву Влахерне, коју је саградио цар Маркијан на обали Влахернског залива, који је добио име по неком скитском војводи Влахерну који је ту погинуо. У спомен на тај догађај, установљен је овај празник.

Цар Николај Романов - Последњи руски цар Николај Други Романов рођен је 6. маја. 1868. године (по старом календару), на дан Светог Јова Многострадалног. Ступио је на престо после смрти свог оца, цара Александра Трећег, 20. октобра 1894. године. За цара крунисан је, 14. маја 1896. године, у Саборној Цркви Успења Пресвете Богородице у московском Кремљу. Супруга цара Николаја постала је принцеза Алиса Хесенска, унука енглеске краљице Викторије. Принцеза Алиса, тј. будућа руска царица Александра Фјодоровна, родила се 25. маја 1872. године (по старом календару), у Дармштату. Николај и Александра венчали су се 14. новембра 1894. године. У царској породици рођене су четири кћери: Олга, Татјана, Марија и Анастасија. На дан 30. јула 1904. године, царски пар је добио дуго очекиваног сина, наследника руског престола, царевића Алексеја.

Празновање иконе познате под називом Богородица Казанска (рус: Казанская), успостављено је у знак захвалности за спасење Москве у све Русије од инвазије Пољака 1612. године. Установљено је 1649. године, и све до данас, та икона је у нарочитом поштовању у цеколикој Православној Русији. Свети Димитрије Ростовски, у својој беседи познатој под насловом „Беседа на дан јављања иконе Мајке Божије Казанске“ каже да Мајка Божија Казанска избавља од великих мука и зла, не само преведнике, него и грешнике.

Икона Богородице Тројеручице је најпоштованија икона у Хиландару и најзначанија икона српског народа. По предању, предању, припада реду нерукотворених икона или оних икона које је иконописао апостол и јеванђелист Лука, први сликар и хришћанства. На њеној другој страни је насликан Свети Никола. Икона је добила име у 8. веку. У то време се појавила иконоборачка јерес, а један од њених највећих противника је био Јован Дамаскин, тада још световњак. Зато што је писао против иконоборства, одсечена му је десна рука. Држећи одсечену у здравој руци, Јован Дамаскин се целу ноћ молио пред иконом Пресвете Богородице да му исцели руку како би наставио да пише о поштовању светих икона. И, чудо се заиста догодило. У знак захвалности светитељ је дао златарима да искују руку од сребра и да је поставе на икону.

Овог дана славе се његова јављања кроз историју људског спасења. Празник је установљен на Светој гори у IX вијеку поводом јављања архангела Гаврила у келији код Кареје где је прстом исписао на камену пјесму Богородици „Достойно естъ“. Хришћани вјерују да је он благовјесник ваплоћења Сина Божјега. Хришћани такође вјерују да је он је један од седам великих анђела који предстоје престолу Божјем. По Јеванђељу он је јавио Захарији о рођењу Претече, и сам је о себи рекао: „Ја сам Гаврил што стојим пред Богом“ (Лк 1, 19). Његово име, Гаврил, означава муж – Бог. Свети Оци говорећи о Благовијести тумаче, да је послат архангел с таквим именом, да означи ко и какав ће бити Онај који ће се родити од Пресвете Богородице. Биће, дакле, Муж – Бог, крепак, силан Бог.

На овај дан слави се спомен на свету мученицу Марину, у народу познатију као Огњена Марија. Као и празници светитељки који за њом слиједе: Благе Марије (4. август) и Трнове Петке (8. август), ни Огњена Марија у црквеном календару нема "црвено слово". Ипак, сва три спадају у веома поштоване празнике у народу, посебно меду женама, тако да се ова три дана ништа се не ради у руке, нити у пољу. Огњена Марија, света мученица Марина, била је родом из Антихије. Крстила се у 12 години и због вјере у Исуса Христа страдала је у вријеме цара Диоклецијана. Дио моштију свете Марине чува се у светогорском манастиру Ватопед, као и у манастиру посвећеном овој светитељки који се налази изнад албанске стране Охридског језера.

Боговидац, чудотворац, ревнитељ вере Божје, свети Илија би родом од племена Аронова из града Тесвита, због чега је прозват Тесвићанин. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То би предзнамење Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви, повлачећи се често у пустињу, да у тишини размишља и моли се. У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији.

Мироносица равноапостолна. Родом из места Магдале, украј језера Генисаретског, из племена Исахарова. Била је мучена од седам злих духова, од којих ју ослободи Господ Исус и учини здравом. Верна следбеница и служитељица Господа за време Његовог земног живота. Под крстом на Голготи стајала је и Магдалина, и горко туговала заједно са Пресветом Богородицом. По смрти Господа она је три пут посетила гроб Његов. А када Господ васкрсе, она Га је два пута видела: једном сама она, а други пут са осталим женама Мироносицама. Путовала у Рим, изашла пред ћесара Тиберија, и предајући му црвено обојено јаје, поздравила га речима: Христос воскресе!

Због великог греха у Јерусалиму, а нарочито због отимања о архијерејску власт и притом учињених злочина, пусти Бог велику беду на овај град. Антиох је хтео да наметне Јеврејима идолопоклонство. Једном дође сам цар и нареди да сви Јевреји морају да једу свињско месо, супротно Мојсејевом закону. То старац Елеазар, свештеник, одби и би спаљен.

Враћајући се у Антиохију, цар поведе седморицу браће Макавеја: Авима, Антонина, Елеазара, Гурија, Евсевона, Алима и Маркела и њихову мајку Соломонију. Једном по једном брату драо је кожу са лица и бацао их је у огањ, али они се нису одрекли своје вере. Када је бацио и њеног трогодишњег сина, мајка сама скочи у огањ. Пострадали су око 180. године пре Христа.

Великогоспојински пост увек почиње на Свети Макавеји (14. августа) и траје 14 дана, а завршава се празником Успења Пресвете Богородице, 28/15. августа. Овај празник у народу је познат и као Велика Госпојина, по чему је овај пост добио име, мада се назива и Успењски или Богородичин пост. Великогоспојински пост увек траје две недеље, јер је још на Констатинопољском сабору, одржаном 1166. за све православне хришћане, сагласно древним поставкама, потврђено је да без прекидања чувају и поштују Богородичин пост од 14/1. до 28/15. августа. Некада су током овог поста, који спада у строге постове грађанским законима биле забрањене јавне приредбе и спектакли.

"Једнога дана, треће године Своје проповеди на земљи, Исус поведе апостоле Петра, Јакова и Јована и изађе с њима на гору Тавор да се моли Богу. Док се молио, Његово се лице измени и засија као сунце, а хаљине Његове постадоше сјајне и беле као снег. Тако се Он преобрази пред њима и показа део Своје божанске славе. Поред Христа указаше се Мојсије и Илија и разговараху с Њим о смрти која Га чека у Јерусалиму.

Својим молитвама, благим савјетима, кроткошћу и трпељивошћу Пресвета Богородица је много помагала апостолима. Све до своје смрти живјела је у Јерусалиму. Обилазила је сва она мјеста која су је подсјећала на тренутке земаљског живота њеног Сина. Често се молила Господу Богу да је што прије узме из овог свијета. На то јој се јави Свети Архангел Гаврило и саопшти да ће ускоро уснути. По вољи Божјој, сви апостоли су се сакупили у дому апостола Јована у Јерусалиму и били су присутни када је Пресвета Богородица мирно, без икакве муке предала дух свој Господу Христу, који је сишао са небеса у пратњи анђела. Апостоли су сахранили Богородицу у Гетсиманском врту, у гробу њених родитеља Јоакима и Ане.

Ирод Антипа, син старога Ирода, убице младенаца Витлејемских у време рођења Господа Исуса, беше господар Галилеје у време проповеди Јована Крститеља. Беше тај Ирод жењен ћерком некога арабског кнеза Арете. Но Ирод, зли изданак од злога корена, отера своју закониту жену и незаконито узе себи за сожителницу Иродијаду, жену свога брата Филипа, који беше још у животу. Против овог безакоња уста Јован Крститељ и силно изобличи Ирода. Ирод га баци у тамницу. За време једнога пира у свом двору у Севастији Галилејској играше пред гостима Саломија, ћерка Иродијадина и Филипова. И пијани Ирод, занесен том игром, обећа играчици дати што год буде од њега искала, ма то било и половина царства. Наговорена од своје мајке Саломија заиска главу Јована Крститеља. Ирод нареди те Јована посекоше у тамници и донеше главу његову на тањиру.

Света Дjева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а мати од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се изње родити, као Цара и Првосвештеника. Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, - али какву ћерку и каквог унука!

Овога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу света царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде мјесто где се Крст нахођаше, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица бјеше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога мјеста пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживје. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену, и жена оздрави.

Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божија; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су цијелог живота жељели и од Бога просили једно дијете; чудо зачећа Јованова у престарјелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочито велике намјере, наиме, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу свијета. Преко својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездјетне Саре, и Самсона од бездјетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездјетних, Захарије и Јелисавете. Преко ангела својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намјере.

Свети Јован Богослов, апостол и јеванђелист. Син рибара Зеведеја и Саломије, кћери Јосифа, обручника свете Богородице. Позван Господом Исусом Јован одмах остави свога оца и мреже рибарске, и пође са својим братом Јаковом за Христом. И од тада се више није одвајао од Господа свога до краја. Са Петром и Јаковом присуствовао је васкрсењу кћери Јаирове и Преображењу Господа. На Тајној Вечери ставио је био главу на прси Исусове. Када су сви други били оставили распетога Господа, Јован је са светом Богомајком остао под Крстом. По наређењу Господа он је после био као син светој Дјеви Марији и брижно је служио и чувао до успенија њеног.

Црква је одувјек прослављала Пресвету Богородицу као покровитељицу и заштитницу хришћана, која својим молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута помагала је појединцима и народима у рату и миру, и свуда у невољама. Догађај који црква празнује десио се 14. октобра 911. године, у вријеме цара Лава Мудрога (Философа). Било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Црква је била пуна народа, а негдје у позадини стајао је свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четири сата после поноћи, угледао је свети Андреј Пресвету Богородицу са распростртим омофором изнад народа, као да том одјећом покрива народ.