Манастир Жањиц - трећи дио

Међу бројним народним пословицама које је забиљежио Вук Стефановић Караџић налази се и једна која би слободно могла да буде и наслов данашње емисије, а она гласи: „Весела младост, највећа је радост."

Душом и срцем вечерас нам говоре они који су дио своје веселе младости уградили у ову светињу, а она им је као што рекоше подарила неке од њихових највећих животних радости.

Годинама сама и запуштена, некако удаљена и отуђена, испијена ударима немирног мора и немаром људске душе чекала је ова светиња, овај цвет небески, трен да њен неми јаук љубави надјача буку гријеха. Чекала је дан када ће умјесто оних који су је годинама скрнавили, на овој обали остати трагови стопа дјеце која ће је очистити, украсити и Богоугодном пјесмом раздрагати. Младост Боке, радост Божија, нада родитељска, кренула је да поправи оно што је њиховим прецима промакло. А благодат Божија носила је као набујала  ријека, као да се наједном срушила вјештачка брана и тражи свој добро познати стари ток. Света рука Претече и Крститеља Господњег дошла је у посјету, да благосиља, да се од љубави Божије зарадује и окрјепи и најситнија травчица и најмањи лист.  Као да су и кости Бог зна кад помрлих и овдје сахрањених проговориле.

У времену своје највеће физичке снаге и енергије они су се опредјелили на добро и Богоугодно дјело. Данас су то свештеници, монаси, мајке, очеви, вриједни трудбеници на њиви Господњој. У срцу и данас осјећају радост тих дана а сваки долазак у манастир Жањиц за њих је литургија, заједништво, љубав, предокушај Царства небескога. По оној ријечи аве Јустина: „И ово наше место има своје небо. То је овај свети храм. Јер сваки свети храм и јесте парче неба на земљи. И када си у храму, гле, ти си већ на небу. Када те земља измучи својим паклом ти похитај храму; уђи у њега, и гле, ушао си у рај." Тим прије што су у зноју своме гледали како благодаћу Божијом жањички храм васкрсава.

Оно што ћемо чути од наших драгих гостију наводи нас на једно питање које вјерујем сваки човјек понекад, првенствено сваки родитељ поставља себи. А то је: Какву радост желим за своје дијете? или Шта је то што ће га, или што ће јеучинити срећним, макар на трен?Пошто добар дио одговора на ово питање зависи од васпитања које дајемо својој дјеци и нашег личног стремљења, ови кратки прилози издвојени су, да бисмо заједно чули чему се радују дјеца одрасла у хришћанској породици, задојена Светим причешћем,  љубави према Господу и добрим дјелом, колико и мајчиним млијеком.  Дакле, у данашњици у којој се млади на жалост хвале својим гријесима, сабирају их и множе, често чак и претјерујући у бројкама, јер им се чини да њихов погубни успјех није довољно велик, постоји наравно и она друга, љепша страна којој се неизоставно треба окренути. Па да чујемо!

Са нама вечерас парох которски, јереј Немања Кривокапић, парох горњо грбаљски и предсједник Братства православне омладине Црне Горе, јереј Мијајло Бацковић и брат Горан некада послушник у Жањичком манастиру.