Манастир Св. Димитрија у Боан Кадића, Даниловград

Сва ова света мјеста у Црној Гори о којима смо причали у ових претходних нешто више од годину дана имају своју историјску причу, краћу или дужу, оне су задужбине светитеља или великих владара, скромних и поштених сељака, храбрих капетана, неке су настале у знак кајања за учињени гријех и као молитва Господу за опрост, а ова о којој ћемо вечерас говорити има опет неку своју муку, страдање, прогон, помор али има и ону најљепшу хришћанску врлину којој је име праштање.

Манастир у  славу Светог Великомученика Димитрија, једног од највећих хришћанских великомученика, помиритеља који је за живота проклео све оне који би покушали да га освете и казне његове мучитеље, је најљепши примјер хришћанског праштања од стране страдалничког братства Кадића.

Припрема терена за почетак изградње манастирског комплекса  почеле су 1998. године на имању братства Кадића, на мјесту Боан Кадића у Бјелопавлићима.

О историјату страдалништва братства Кадића и разлозима који су руководили њихове потомке да подигну манастир Будо Симоновић, новинар и публициста,  у књизи ,,Зеко Мали" ( друго допуњено издање, Стручна књига, Београд 2001. године) пише између осталог следеће:

,,Упркос страшној анатеми коју је на њих бацила владарска кућа Петровића због тога што је Тодор Кадић дигао руку на првог црногорског свјетовног владара, упркос томе што су били стављени ван закона и прогнани из Црне Горе, Кадићи су опстали и поново се враћали у Боан .Послије 140 година коначно постављена табла која путницима казује да Кадића Боан још постоји. Однедавно, на неколика километара сјевероисточно од Даниловграда, у подножју брда Тараш, стоји табла на којој пише: Кадића Боан. Тако се зове тај кутак Бјелопавлићке равнице на који се наслањају камените присојне падине, начичкане зидинама и развалинама седамдесетак некадашњих кућа, зараслих у шипражје дивљег шипка, дивље смокве, ламутине и клокочевине. Тако се, уствари, звала ова питома постојбина братства Кадића до прије сто четрдесет година, до оне стравичне првоавгустовске ноћи 1860. године када је из Котора стига глас да је млади црногорски књаз Данило Петровић подлега ранама које му је претходне вечери у класичном атентату на которској риви задао Тодор Кадић и када су сви Кадићи стављени ван закона и осуђени на вјечни прогон из Црне Горе, да се утре траг и име, не само њихово, но и њихових пријатеља и оних за које би се дознало да су им помогли и пружили уточиште...

Кадићи "васкрснуше испод многих презимена, капа и вјера", штоно река Матија Бећковић, и поново се, након сто четрдес година, ту скоро окупише на родним огњиштима у Боану. Све је почело некако спонтано.

Прво су њихове исконске комшије Калезићи, Богетићи, Вучековићи, Бобичићи, Шарановићи, Разићи и други отпочели пробој 780 метара колског пута до кућишта Тодора Кадића у Боану, а потом је спонтано кренула акција и почели се јављати Кадићи и они који воде поријекло од Кадића."

У једном разговору Књаза Николе и капетана  Тока Никовог Шарановића , књаз бијавши увријеђен Токовим ставом о немилим догађајима везанијем за смрт Књаза Данила рече да су требали протјерати и Шарановиће пошто су Кадићима најближи род, но на њихову срећу били су у завади.  Токо му одговори: „Господару, ми тада јесмо били у завади са њима, али у животу човјек је некад у завади сам са собом. Знам да Петровићи вољети Кадиће неће, али ни они њих, јер ко те јуче био, не може ти данас бити мио. Но, сви ћемо умријети, а Бјелопавлићи живјети и у њима остати упамћени".

А за Кадиће рече: „ Били су најбоље братство у Бјелопавлићима, стасити, високи и згодни момци и ђевојке. „Сломили сте Бјелопавлићима десно крило. Много би било пред Богом и пред људима да сте и нас проћерали, јер би сте онда сломили оба крила. Кадићи ван Црне Горе не могу опстати, као што орао без висине није орао".

У Документу: Кривична расправа при окружном суду у Котору против Тодора Кадића, из Бјелопавлића, у Црној Гори,убице црногорског владара, књаза Данила Петровића /Његоша, одржана 18. Септембра 1860. Године, пише следеће:

Када је 6. Септембра Тодор Кадић стављен под оптужбу, судија истражитељ Матија Глиго ставио му је до знања да је све завршено а затим га је упитао да ли је мрзио покојног књаза, на шта му је Кадић одговорио: Кунем Вам се Богом да немам никакве мржње према Књазу, али ипак, молим Вас да ми свучете кошуљу, па је Ви обуците, а затим ме судите.

Већ шеснаест година братство Кадића се традиционално сваке године на највећи и најљепши хришћански празник, празник Васкрсења Христовог окупља испред Цркве Св. Димитрија у Боану.  У овогодишњем обраћању својим братственицима наш данашњи саговорник г. Милорад Кадић је рекао:

„Петнаест година се овђе окупљамо. И то за љубав Христовог страдања, за сјећање и покој душа наших предака невољно отргнутих од својих огњишта. Као нико никоме тако су нас од силе и обијести отјерали и побили, а наше домове порушили и изгорјели. Овђе се дуго није долазило. Изокола се погледавало, а надалеко заобилазило, а Кадићем се није смјело казивати. И звона су јутрос јаче зазвонила за љубав Христову, за свеколико страдање и за нашу браћу на Косову и Метохији. Звонила су јутрос за наше памћење одавде ношено и из праха читано. Овђе је већ давно све посложено, уписано и поспремљено и све је у нама. Нека данас звона звоне за све. И за нас и за оне који овђе не долазе и то не зато што не воле, као и за оне који под старе дане о нама пишу нешто што боли и вријеђа."Кадићи кажу да се обично после оваквих сабрања наслушају разних неистина и непримјерених коментара од злонамјерних људи. Ти коментари су обично поигравање са истином и узроком страдања њихових предака. Свакако их заболе,  али они су Кадићи и није им својствено да се на ове и овакве коментаре обазиру, а како кажу испод части им је да на њих одговарају.

Настојатељ Манастира Св. Димитрија је схимонах Лука, родом из Сирије. Отац Лука је у Боан Кадића дошао са Свете Горе, и овде је већ 5 година. Свакодневно се са овог светог мјеста произносе молитве ка Господу за спас целог људског рода, дочекују се многобројни гости и упућује топла очинска ријеч.

Са нама у вечерашњој емисији су партох даниловградски протојереј Слободан Зековић и господин Милорад Дуди Кадић.