Манастир Шудикова

Манастир Шудикова налази се у општини Беране. Смештен је на десној обали Лима, на самом почетку живописне Тифранске клисуре. Црква је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, а истраживања кажу да је била једнобродне основе са полукружном апсидом и дозиданом широм припратом. Грађена је од притесаног камена. Са сјеверне стране били су очувани темељи два манастирска конака.

Не зна се поуздано када је манастир основан. У писаним изворима пви пут се помиње у 16.-ом вијеку,  у «Зборнику» Божидара Вуковића Подгоричанина штампаном 1535. године. У « Зборнику» се наводи да је у његовом настанку допринео дечански јерођакон Мојсије « отечеством од мјеста званог Будимље близу манастира Шудикове». Претпоставља се да је манастир добио име према сједишту суда, обзиром да је све док није био разрушен 1738. год., служио и као саборна црква, поред које се налазио и црквени суд са сједиштем судика - судије, што показују и чињенице из његове тадашње топономије. Манастир Шудиково Турци су након Друге сеобе Срба под Арсенијем Четвртим, 1738. године спалили и разорили и сво његово благо уништили.

Био је познат као важан духовни и културни центар, са својим истакнутим школама: преписивачком, списатељском, фрескописачком и сликарском. Овде је поникао један од наших најпознатијих сликара са краја шеснаестог вијека Страхиња Будимљанин. Од 1550. год. до 1620. год., овај велики мајстор шудиковске школе, осликао је фреско-декорације и иконе у великом броју цркава и манастира на пространој територији Пећке патријаршије као и манастирима источне Босне, Таре, Пиве, Мораче. Метох манастира Шудикове, звани Урошевица, захваљујући природној појави ријеке понорнице, зване Свето врело, био је љечилиште за слијепе, умоболне, нероткиње.Према предању, на њему се и ослијепљени Свети краљ Стефан Дечански лијечио.

Један од најстаријих писаних споменика настао у Шудикови јесте "Светоотачки зборник", који се данас налази у манастиру Свете Тројице у Пљевљима. Митрополит будимски - Герасим 1573. године написао је познати "Минеј", који се данас чува у Народној библиотеци у Београду. Јеромонах Данило двадесетак година касније написао је "Псалтир", који се налази у Бечу, а 1602. године ђакон Михаило написао је "Молебник", који се чува у библиотеци грофа Уварова у Москви.

Стари записи памте и шудиковске игумане из 16.-ог вијека, Василија, Григорија и Теодора.

Што се тиче градње манастира, на основу археолошких истраживања претпоставља се да је грађен крајем 14.-ог и почетком 15.-ог вијека. У то вријеме Турци су освојили средњевјековно утврђење Бихор и цијело горње Полимље, тако да је манастир Шудикова представљао одступницу и склониште свештенству Будимљанске митрополије.  У најближој околини манастира у Тифранској клисури, постојао је велики број тешко приступачних пећина, које је братство манастира користило као испоснице. Када би Турци надирали монаси су односили и сакривали у тим испосницама књиге, иконе и друго црквено благо.

Иако је имао непроцјењив значај у овим тешким временима, манастир своју највећу активност и процват доживљава током 16.-ог и почетком 17.-ог вијека, по обнови Пећке патријаршије, 1557. године.

У зборнику радова са научног скупа Древно хришћанско и светосавско наслеђе у Црној Гори(Цетиње - Београд, 2010) у тексту , »Манастирски комплекс ШУДИКОВА у Будимљи код Берана « магистар Предраг Лутовац  даје исцрпан приказ о трудбеништву шудиковских монаха: »Све указује на чињеницу да је из овог манастира потекло више свештених лица која су радила по другим манастирима. Манастир је радио на преписивању књига и био је сједиште образовног рада и монашког живота у каснијој Будимљанској митрополији. Из 1571. године на једној књизи очуван је запис да ју је преписао ђак Симеон, у области Хас, у селу Запоточцу (Бучу), близу ријеке Лима, у дому Попа Радоње. Следеће 1572. године и зетски митрополит Герасим преписивао је књигу »Минеј « у храму пресвијетле Богородице, зване Шудикова, на реци Лиму у данима светог игумана Василија јеромонаха и све господе Братије.

А 1581. године старац јеромонах Теодосије приложи манастиру Шудикову књиге: Јеванђеље, Триод, Велику Литургију, Псалтир Божидарев и Молитвенок Љубовића. У Шудикову за вријеме игумана Теодора писао је Псалтир и јеромонах Данило.

Поред преписивања књига у манастиру Шудикову радила је и сликарска школа. О тој школи нема довољно података али се зна да је директно издржавана од Будимљанске митрополије и да је према томе ова усмјеравала њену сликарску активност. Из ове фреско-иконографске школе изашао је један од познатијих сликара са краја XVI и прве двије деценије XVII вијека, зограф поп Страхиња из Будимља. Овај сликар, за разлику од других, потписивао је своја дјела тако да данас са сигурношћу знамо шта је све осликао. Први познати рад попа Страхиње је фреско-декорација у манастиру св. Архангела Михаила у Довољи на Тари, на којој је тајним писмом убележио своје име, а коју је завршио 22. августа 1551. године. Већ годину дана касније 27. септембра 1552. године, поп Страхиња је завршио фреске у новосаграђеној припрати манастира Св. Тројице код Пљеваља, по наруџбини ктитора из Поблаћа. У истом манастиру је у вријеме игумана Јаћима завршио ансамбл фресака у наосу и олтарском простору, између 1. септембра 1594. године и 31. августа 1595. године. Потом овај мајстор слика фреске и иконе у више цркава и манастира на простору Пећке патријаршије. Стигао је да ослика и манастир Озрен у источној Босни, гдје је радио фреске у наосу цркве 1608/1609. године. У новоподигнутом манастиру Пиви сликао је горње зоне припрате и тај посао окончао крајем љета 1604. године. Има доста индиција да је поп Страхиња годину дана касније живописао и спољашњу припрату манастира Добруна јер се у поменик тог манастира сам уписао 1605/1606. године. На новоподигнутом манастиру св. Николе у Подврху у Бихору 1613. године осликао је цијелу цркву. Особени сликарски стил попа Страхиње препознатљив је и тамо гдје није потписан. Тако се њему приписује фреско-сликарство цркве у селу Драговољићима код Никшића, за коју се претпоставља да је сликао око 1590. године. У манастиру Морачи поп Страхиња је 1599. и 1600. године учествовао у изради икона за велики иконостас у главној цркви а аутор је фресака и у проскомидији. Последњи пут се име овог сликара среће у манастиру Градишту у Паштровићима. Поуздано се зна да је сликао главну цркву овог манастира 1619/1620. године на захтјев калуђера Градишта. У цркви Успења поједине стилске одлике указују да је и њу сликао док је боравио у Паштровићима.

Поуздано знамо да је осликао цркву Св. Луке у манастирском комплексу Ћелије који се налази у селу Калудра код Берана. На основу нађених и конзервираних фрагмената живописа и његових стилских одлика препознаје се рука овог познатог сликара и иконописца.

Манастир Шудикова своју дјелатност обавља све до 1738. године, када је спаљен од Турака у знак одмазде за учешће народа Полимља у ратовима на страни Аустрије. Вјероватно је да су спаљени и остали манастири и цркве Полимља како то записа хроничар у манастиру Довољи на Тари:»... би плененије по васеленеј «... и да изгоре Шудикова, мјесеца октобра 1738. Од тада манастир није обнављан. «

Прва археолошка истраживања спроведена су 1923. године. О томе мр Лутовац пише:»Током 1923. године директор гимназије у Беранама, Душан Вуксан, са професорима и ђацима откопава остатке цркве Ваведења Богородице. Фрагменте фресака и дјелове каменог мобилијара преноси у зборницу школе. Исте године Митрополија забрањује даље радове због нестручности а пронађени инвентар страда у пожару 1941. године.

Имајући у виду наведене податке Полимски музеј у Беранама током 1989. године предузима мања «ревизиона археолошка истраживања на остацима цркве Ваведења Богородице». Том приликом откривена је јужна половина наоса и припрате цркве до нивоа подова рађених од обрађених плоча милута и констатује се да је плоча амвона са розетом уклоњена и пренешена у зборницу гимназије заједно са осталим материјалом, а да се на цркви јасно издвајају двије грађевинске фазе. По техничком снимању откривених зидова и подова цркве враћен је заштитни слој земље. «

Одмах по обнављању Будимљанско-никшићке епархије започета је и обнова ове древне светиње. Након археолошких истраживања, јула 2005. године започети су грађевински радови. Ктитор обновљеног манастира Шудикове је г. Мило Ђурашковић поријеклом Будимљанин који сада живи у Београду.

Као свеће које су непрекидно горјела над свим тим радовима, уткавши сву своју снагу и љубав коју су имале, у зидове ове светиње, поред свих оних који су материјално или у складу са неким својим другим могућностима помогли обнову и изградњу ове светиње ,свакако су мати игуманија Агнија и блаженопочивша искушеница Видосава Мићовић, мајка преосвећеног Владике Јоаникија.

Благословом Божијим радови су текли брзо. Вријеме освећења манастира долази већ послије четири године, тачније 24. октобра 2009. године.