Манастир Стањевићи

Манастир се налази изнад села Побори, између Цетиња и Будве, на јужним падинама Ловћена. Први пут се помиње почетком осамнаестог вијека, када је владика Данило Петровић обновио рушевине некадашњег двора Црнојевића и саградио цркву. У то доба манастир је био важан духовни и политички центар. Име је добио по поборском братству Стањевићи.

Зачеци овога манастира везани су за име деспота Стефана Лазаревића. Његов војвода Ђурађ Ђурашев Црнојевић (дјед Ивана Црнојевића), господар Грбља и Светомихољске метохије, подигао је на мјесту данашњег манастира дворац, а на брду Ђурђевцу војно утврђење са храмом Св. Георгија.

Послије похаре Цетиња 1714. г. владика Данило прелази у манастир Стањевиће (тадашњу млетачку територију) и у њему остаје све до 1724. године. По повратку из Русије, од средстава тамо добијених саградио је храм Свете Тројице, а некадашњи дворац Црнојевића обновио је и претворио у манастирски конак.

Владика Сава Петровић је посебно везан за Стањевиће у којима је скоро стално боравио. Колики и какви су били Стањевићи у доба владика Данила и Саве Петровића нема прецизних података, тако да је тешко са сигурношћу утврдити када је шта саграћено. У манастиру је владика Сава 1780. године отворио свештеничку школу коју је похађао Свети Петар Цетињски. Владика Сава Петровић Његош је рукоположио Доситеја Обрадовића за свештеника управо у манастиру Стањевићи.

За  вријеме Светог Петра Цетињског манастир је и даље био значајан духовни и поли­тички центар Црне Горе.Први писани закон за Црну Гору и Брда (послије Душановог законика) 1798. г. написан је и озваничен управо овдје. Према овом законику били су установљени: сенат, суд, капетанска власт и правне норме за заштиту лица и имовине.

У исто вријеме за манастир почиње да се интересује Аустрија која жели да запо­сједањем манастира овлада овим значајним стратегиј­ским пунктом.

Детаљнији приказ Манастира Стањевићи дао је М. Црногорчевић описујући Цркве и манастире у опћини Будванској. За Стањевиће каже:

»Стањевићи су усамљен манастир при граници црногорској, у растојању од Цетиња за три сахата хода.

Залеђе им је Коловир, па врхови Мураковац и Пашина глава, којом је прије четири стољећа хитао Вук Дојчевић, да живље докаже, како је "тешко ногама под махнитом главом".

Храстова шума Оковица изнад манастира је проријеђена, а и ливада, негда засађена тополама, претворена је у голу пустош. При рушевинама манастирске појате и гувна је зграда, гдје је Св. Петар, вративши се из Русије, најпрви одњивио корун (кртолу), за који до тада нијесу знали Црногорци ни Приморци, а од тада не знају за глад.

Врло пространа околица од добра сахата хода, од пограничне цркве Св. Илије на истоку до Јаришњака и Голиша на западу, спадала је Стањевићима.

Манастир је ријетке величине, дуг 70 м, широк до 20 м и сразмјерно висок. Колико је бокељскога приморја, већега манастира није зидано никада. На високоме зиду, који паше манастир с јужне стране као утврда, било је троје великих полукружно засвођених врата, која су данас зазидана. Међу четири велике куће, подигнуте на сводовима, истиче се она, којој се је на другоме поду са пет великих прозора надоградио у доба 1838.-69. г. и трећи под.

Крајем ман. утврде прама сусједном Ђурђевцу је велика стражарница су два реда пушкарница, и до ње извор, који некад зваху Црним Студенцем, а данас носи име манастирско.

С источне стране утврде је ман. црква Св. Тројица, која је престала служити 1838. г. Тада је манастир претворен у тврђаву, која је потрајала тридесет година, док су 1869. г. здања изгорела тако, да су се кровови срушили, а одржали се једино зидови, сводови и ман. хлебна пећ. Унутрашњи распоред једва се разазнава у гомилама рушевина.

И школа овога манастира уживала је висок углед у народу.

Манастирска црква Св. Тројица је дуга до 9, а широка 7 м. Зидана је, као и многе друге у будванској околици, на пасове од црвенога и бијелога тесаника. Звоника није имала, јер су звона висјела на стобору. И црква и полукружна апсида украшене су са двије корниже, једном под стрехом, другом заобљеном и већма оскоченом, а ниско изнад темеља. На прочељу је издубена једна ниша изнад улазних врата, па окно. И препрата је украшена једном корнижом. Данас су сазидана негдашња улазна врата на западној страни препрате, док су на јужноме зиду врата и два прозора.

Изнутрица цркве чинила је врло лијеп утисак. Врло је вјешто засвођена, украшена корнижом, лезенама и луковима (издупцима) између њих. На сјеверноме и јужноме зиду има по један узахни прозорчић. Олтарски је простор узвишен за два степена над црквеним подом. На апсиди је четвероугаони прозор са гвозденом решетком, а по странама му по два прозорчића, узахна као пушкарнице, са страницама на откос. Плоча, која је служила као проскомидија, данас је скршена, а плоча са св. трапезе лежи у гомили.

Плоче су на црквеноме поду потпуне и цијеле, изим једне малене пред иконостасом, која не достаје. Са тога је доиста загонетно, како је могла да нестане поклопница с натписом, која је затварала гробницу

По многобројним синђелијама, изданим у овоме манастиру, очувани су отисци печата, којим се је служио црногорски митрополит Петар И. Петровић-Његош. То је велик печат, округлог вида, прелазећег у овал, на пољу којега је црногорски грб, двоглави орао, а под њиме лав; изнад грба круна с крстом, а по странама јој крст и жезло. У около натпис:

Цркву Св. Тројице сазида митрополит Сава Петровић-Његош 1736. г., пошто већ 1733. г. Шћепац Јовов Каписода бијаше продао митрополитима Данилу и Сави мјесто, да ограде велику кућу и цркву. Год. 1741. Јово Станишин, Ђуро Радов, Перо Радов и Саво Вујов продадоше опет митрополиту Сави своју баштину и лазину, гору и воду. Та је два уговора писао поп Марко Мрковић. Год. 1744. Марко Јовов даде истоме митрополиту дио од коложуња и франетин дио. Ову је исправу писао калуђер Исаија од Св. Петке (Шем. бок. за 1885. г.).

Митрополит Сава бавио се на Стањевићима без претрга од завладичења Владике Василија 1750.-74. г. Он је уредио књигу, у којој је до педесет које опорука, које даровних и куповних исправа, за ман. Стањевиће. По смрти Шћепана Малога дође опет на владу, а и престави се на Стањевићима 1782. г., и бијаше сахрањен у ман. цркви, одакле су му посмртни останци пренесени на Цетиње за Владике Рада, дакле прије 1851. г. За њега је свјетовне ствари водио наголо Теодосије Мрковић, калуђер родом Махина, а старином Баранин, пак уз њега прото Абрамовић, сердар Ђурашковић, Лазар Богдановић и Пламенац. И Петар И. Петровић-Његош тамо се понајвише бавио као у својој резиденцији.

У овоме је манастиру примио свештенички чин и наш први филозоф Доситије Обрадовић. Он је тамо служио на ускрс, као дјакон, с митрополитом Василијем и с многима другим литургију 1764. г.

Како су се аустријски и црногорски поданици често завађали око нешто црногорске земље, што бијаше до манастира, Аустрија купи овај манастир и земље за 17.000 фор. 1838. год. и постави у њ неколико војника да чувају границу.»

Смрћу Петра Првог Петро­вића Његоша манастир полако почиње да губи на значају, мада је и даље активан. Зна се да је у њему 1835. године боравио Вук Караџић, а Рус Јегор Коваљенски оставља најљепше реченице о Стањевићима, инспирисан монументалношћу здања, називајући га "народним чудом и највећом грађевином у Црној Гори...".

Године 1839. Стањевићи су уступљени Аустрији и од тада почиње процес њиховог руинирања. Не може се тачно утврдити које су све грађевинске интервенције Аустријанци извели на манастиру, осим што су изнад цркве дозидали просторију за топове и зазидали низ волтова у приземљу главног крила, као што су слично урадили у манастиру Подмаине. Претпостављамо  да су, приликом уступања манастира Аустрији, све покретне ствари из Стањевића пренесене у друге манастире. То нам потврђује запис ђакона Саве Пламенца, писан у Стањевићима 1788. године, на једној руској штампаној књизи, који се данас налази у Цетињском манастиру.

У Бокељском устанку против Аустрије 1869. године, учествују  заједно са Грбљанима , Маинама, Брајићима и оближњи Побори који су успјели да освоје манастир. У реванш походу аустријске војске на Стањевиће, да не би поново послужио нао утврђење, Побори су минирали манастир.

Од цијелог комплекса Стањевића најбоље је остао сачуван храм Свете Тројице који  је избјегао минирања 1869. године.

Од тог времена, у измијењеним историјским приликама, Стањевићи се никада нијесу обновили.Временом су се све више осипале рушевине Стањевића, да би земљотрес  од 15. априла 1979. године, остатке зидина претворио у гомиле камења.

Године 1994. пробијен је колски пут од Побора до манастира. Обнову манастирског комплекса први пут од Бокељског устанка, 1869. године, по благослову митрополита Амфилохија, започео је блаженопочивши јеромонах Димитрије Благојевић, а тај посао је наставио садашњи настојатељ јеромонах Јефрем Дабановић са братијом.   Поред велике обнове манастира Стањевићи , ове "друге пријестонице Црне Горе , како су га звали у доба Петра I Петровића Његоша,  братство манастира изградило је и скит Свете Петке у Пиперима, као метох Стањевића.

Наравно, као и увек када се обнавља или гради дом Божији вјерни народ  је ту да помогне како и колико може. Братство манастира Стањевића сада броји пет монаха и једног искушеника. Главно послушање и истовремено једини извор прихода ове обитељи је израда воштаних свећа. У манастиру се живи скромно и повучено, а свака пара молитвом освећена, трудом и знојем, уз Божију милост и помоћ зарађена уграђује се у ову светињу. И братство се умножава!