Парче неба на земљи LIII

Манастир Горњи Брчели

У једном од црмничких села, селу Брчели на нешто више од триста метара надморске висине налази се манастир Горњи Брчели, са црквом посвећеном Покрову Пресвете Богородице.

Црмница је смештена између Паштровића и Скадарског језера, на југу је ограђена планинама Суторманом и Румијом.

Црмничка села карактеришу упечатљиве камене подзиде и међе као и карактеристично камено гумно. Оно што је одлика самих кућа је свакако присуство волтова- засведених полуотворених простора у приземљу куће, чији је затворени дио коноба. Код неких је видљиво и присуство малих пушкарница  као и портела- унутрашње комуникације са конобом. Фасаде карактеришу пањеге- нише у зиду за одлагање предмета. Оне се налазе и у ентеријеру, најчешће у зони око огњишта.

Подаци говоре да је у 13.-ом веку била густо насељена.

По предању, манастир је из времена Балшића, мада се зна да је данашњи храм саградио Владика Данило I почетком 18. века. Манастир је био зимска резиденција владика и у народу  је познат као „манастир Петровића".То је био мушки манастир. Међу његовим настојатељима помињу се калуђери: Макарије Ђуришић, Пахомије Ивановић и други, а у манастирској порти сахрањени су митрополити Рувим Други Бољевић и Арсеније Пламенац, који се и упокојио у самом манастиру.

У књизи» Православље у Црној Гори «, у тексту под називом» Каталог-диптих епископа и митрополита зетских, црногорских и приморских « аутора публицисте Јована Маркуша, дат је садржајан приказ живота и дела током њихове епископске службе на трону миртополита црногорских и црногорско приморских, Рувима Другог Бољевића и Арсенија Пламенца. Ево неких делова текста:»Митрополит Рувим II је од племена Бољевића из Црмничке нахије, које је старином из Крушева у Херцеговини од Ивана Богостиновића „бана од Благаја" кога налазимо на збору зетске властеле у Врањини (1455). Племе Бољевић се овим именом назива од краја 15. вијека, када се из Херцеговине у Зету доселила властелинска породица Богостиновић по одобрењу господара Ивана Црнојевића на црквену имовину у мјесту Подждребњу, које ће се касније назвати Бољевићи.»

Од ове лозе је и митрополит Арсеније Пламенац.

»Митрополита Рувима помиње Свети Петар Цетињски у „Краткој историји Црне Горе", а Сава, епископ шумадијски, наводи вријеме његовог столовања од 1622 до 1685. године.

Митрополит Рувим (Бољевић) имао је велики утицај на племена. Стално је ишао по народу, мирио крвну освету и „бацао анатему" на оне који су ишли у Скадар да се додворе паши. Није вјеровао Турцима, али ни Млечанима. Знао је да Млечани воде поробљивачку политику према Црној Гори, па се због тога држао резервисано. У почетку Морејског рата одвраћао је Црногорце од сарадње са Млечанима, па је чак у томе успио да наговори Маињане, Поборе и Брајиће, што је зачудило и забринуло которског провидура. Такав став владике Рувима био је разумљив, када се знало да се не може вјеровати млетачким обећањима. Не само владика Рувим, већ под његовим утицајем и други главари захтијевају већу ангажованост Млечана, а нарочито заузеће Херцег-Новог, најмоћнијег турског упоришта у Боки Которској. Другим ријечима, политика владике Рувима у том тренутку била је: ништа не ризиковати, не излагати се опасностима, док Млечани не ангажују јаче снаге против Турака. Владика Рувим Бољевић, није пристајао на савез са Млечанима, док ови не доведу довољно војске и док се увјери да га неће изневјерити приликом склапања мира са Турцима, као што је то био чест случај до тада. Када се владика одлучио да подржи ову млетачку акцију, она је почела напредовати. Све већи број Црногораца и млетачких поданика упадали су у турске крајеве, што се ускоро пренијело и на поједина црногорска племена. Прах и олово добијали су од Млечана. Осим тога, из депеше провидура Зена од 24. октобра 1684. види се да је владика Рувим подузео кораке ради измирења Куча и Климената, што је у Венецији са задовољством примљено. Када је скадарски паша Сулејман Бушатлија дознао за преговоре владике Рувима и провидура Зена, свим средствима је покушао да разбије тај савез и да Црногорце и Брђане одвоји од Млечана. Обећао им је слободан приступ на турске пазаре и повластице у трговини. Служио се и пријетњом. Тежио је да на било који начин задржи Црногорце и Брђане од учешћа у рату. С друге пак стране, уз помоћ потурица распиривао је унутрашњу племенску борбу, сијао раздор, подстрекавао крвну освету и на превару одузимао таоце. Тако је успио да покори Куче, Клименте и Братоножиће. Међутим, иако је имао таоце у својим рукама, Сулејман-паша није хтио путем уцјене њихових глава да придобије Брђане, јер се плашио да не изазове мржњу и освету, а то би их још чвршће повезало са Млечанима. Док је потајно спремао војску, да би прикрио војни поход, написао је владици Рувиму и неким црногорским главарима неколико дрских писама, позивајући их да му дођу у Скадар, пријетећи ко му не дође на ноге, да ће му сам доћи у походе. У писму владици Рувиму, поред осталог, пише: „Ако си поданик султанов и мој, дођи к мени у Бушати; не будеш ли пак дошао, запамтићеш. Ова писма раздај којима су упућена, а по свом гласнику послаћеш ми одговоре, да знам на што сте се одлучили. Немој мислити да сам као пређашњи санџак-бези, јер ја идем стопама својих предака. Дајем ти вјеру и ни у шта не сумњај". Док је тражио помоћ од провидура, иако је знао да је нема, већ да су то само Зенове лијепе ријечи и празна обећања, одговорио је Сулејман-паши: „Ми нијесмо ни цареви ни твоји поданици, него вјерни Христови војници, па нећемо жалити крви да останемо слободни, као што смо и досада били, у име Бога и наших славних предака".

Владика Рувим Бољевић умро је јануара 1685. године. Мисли се да је био отрован од тајних турских агената. Владичина смрт пада у вријеме када је пријетила највећа опасност слободи Црне Горе, што је унијело велику пометњу међу главаре.

Послије смрти митрополита Саве, 7. марта 1781, епископ Арсеније је постао митрополит црногорски. Овим је испоштована жеља митрополита Саве да митрополитски положај преузме његов помоћник Арсеније. По мемоарима сердара Рада Турова Пламенца митрополит Арсеније је био „и егзарх светог трона српске Патријаршије". Митрополит Арсеније, дајући свештеничко звање Јовану Стијепову са Његуша 23. маја 1781, у наслову пише: „Арсениј, Божијеју Милостију Православни Митрополит Скендеријски, Черногорски, Приморски и прочаја и прочаја", а у потпису: „Митрополит Арсеније Пламенац рукоју".

Као син попа Раича, Арсеније Пламенац се опредијелио за монашки позив. Како га је митрополит Сава одредио за свог насљедника, Арсеније је брзо стекао монашка звања и пред завладичењем био је игуман. И поред отпора у братству Петровића, које је сматрало да митрополитски положај и даље треба да остане у његушком племену, митрополит Сава је послао игумана Арсенија српском патријарху да га посвети за епископа (владику). Арсеније је у јуну 1767. године посвећен за епископа од стране избјеглог патријарха српског Василија (Бркића). Тако је Арсеније (Пламенац) постао коадјутор, помоћник митрополита Саве.

Митрополит Арсеније био је организатор отпора против проаустријске политике његушког гувернадура Јована Радоњића. Пламенци су са Петровићима Његошима били тада главни противници гувернадура који су једно вријеме имали већу политичку моћ од митрополита црногорских. У једном писму протопоп Тодор и сердар Мојаш Пламенац, брат митрополита Арсенија, кажу: „а за гувернадура његушког нити знамо куда је поша, нити смо с њим у такве ствари ни Црмничка нахија ни Ријечка нахија... А некизи Црногорци су се научили по свијету ходит и господу варат и сва Црна Гора злом плаћат".

У „Просвјети" за 1892. годину објављена су два писма епископа Арсенија из којих се види његова правдољубивост и брига о сиромашном народу. У првом, од 28. фебруара 1777, брани „сироту жену" и бори се за праведно рјешење њеног проблема; у другом, пак, узима на себе гријех народа, ако због глади не прослави своју крсну славу, онако како треба.

Митрополит Арсеније је највише боравио у Брчелима. Стар и болестан, за вријеме кратког столовања као митрополит, ријетко је напуштао Црмницу у којој се налазио духовни, а нешто раније, за вријеме владавине Шћепана Малог (1767-1773), и свјетовни центар Црне Горе.

Митрополит Арсеније се упокојио у Брчелима 15. маја 1784. године, гдје је и сахрањен у Горњем манастиру, поред митрополита Рувима II (Бољевића).

Митрополит Арсеније је столовао у времену од 1781 до 1784. године.»

При манастиру је 1863. године отворена основна школа.

У љетопису школе брчеоске из 1889. године поп Никола Јовановић из Брчела, између осталог, пише следеће: «То је филијал Цетињске митрополије, посвећен Покрову Матере Божије, ког је првом дао озидати Блаженопочивши Митрополит и Господар Црногорски Данило I Петровић-Његош. У почетку владе Митрополита Саве Петровића, запали муња џебеану, која је под олтаром била, те тако цркву са свим кућама манастирским разори, те га поново опет озида Митрополит Сава Петровић. И ово је био његов зимски дворац и Митрополита Василије. Године 1860. по наредби Његова Височанства Књаза Николе, уреди се школа у Горњем манастиру за сву Црмничку нахију. И то од манастирских добара наплатише се сви учињени трошкови. За учитеља буде постављен Јован Павлићевић, а за мјесног школског надзорника буде постављен капетан поп Марко Ђоновић. У овом манастиру је школа пребивала до 1865. а тада се укине. Посље овога по жељи ове обћине године 1868. премјести се школа у Доњем манастиру.»

Манастирски комплекс који чине четири објекта, опасан је каменим зидом а зграде саграђене на различитим нивоима. На терасастом земљишту, једно испод другог, смештени су: предивни конак, црква посвећена Покрову Пресвете Богородице и брчеоска школа, једна од најстаријих школа у Црној Гори. Главна капија се налази са Јужне стране куда пролази сеоски пут. Уз капију, на оградном зиду, налази се једноделни звоник на преслицу. У средини порте лоциран је мали храм Покрова Пресвете Богородице. Храм је једнобродне основе, са полукружном апсидом, без звоника. Дугачак је 10,5 м, а широк 5,5 м. Црква је зидана од тесаних квадера сивог и белог камена, ређаног у правилне наизменичне редове. Одликује се изузетно прецизном занатском израдом. Изнад врата је дволучна плитка ниша са уклесаним крстом. На подужним зидовима на апсиди налази се по један четвртасти прозор. Свод је полуобличасти, ојачан луцима који почивају на два пара пиластера. Између пиластера формирају се прислоњени луци. Под је од камених плоча. Иконостас је рад Петра Чолановића из 1928. године. Рађен је у неокласицистичком маниру. Од црквених утвари истиче се оковани сребрни реликвијар, рад домаћег мајстора, са записом из 1731. године,

Са западне стране, непосредно испред цркве, налази се старо крило конака са карактеристичним црмничким волтовима и терасом. Саграђено је од истог двобојног камена као и храм. На старо крило конака надовезује се друго, млађе, док су два друга објекта, економске намене лоцирана источно од храма.

Читав манастирски комплекс обновљен је 1906. године.

У земљотресу 1979. године манастир је доста пострадао. Након тога оштећења су санирана а његова комплетна обнова завршена је 1993. године. Освећење је обављено 13. јуна 1993. године од руке Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија. У манастиру је основана иконописна радионица. Иконе настале трудбеништвом сестринства ове Свете обитељи красе многе храмове широм света.

У зидове ове велике светиње уткана је неизмерна љубав, напор и велика жртва дугогодишње игуманије манстира Горњи Брчели, сада блаженопочивше мати Еликониде. Крајем овога месеца навршава се пола године од њеног блаженог упокојења.