Манастир Режевићи

Народно предање казује да је овде Стеван Првовенчани наредио да се са­гради мали храм  Успења Пресвете Богородице а касније, када је цар Душан путовао из Дубровника за Скадар, на­редио је да се сагради, одмах до ње, други храм посвећен Светом Стефану. Оба храма и гостионицу су касније похарали улцињски пирати, средином 16. вијека, тако да су храмови дуго времена били потпуно напуштени.

Цар Душан је у Режевићима подигао цркву архиђакона Стефана, која је освећена 1351. године и том приликом Паштровићима подарио свој чувени Законик, којим су се Паштровићи служили при вијећању на недалеком Дробном Пијеску и доносили пресуде на Суђином Брду. Према једном запису на икони из 1423. године коју је радио јеромонах Никодим, спомиње се и манастир Режевићи.

У једном документу из 1612. године, којим мјештани из братства Шољага даривају Манастиру нешто земље за обраду, говори се о цркви Успенија пресвете Богородице и о овом манастиру. Све до половине 19.-ог вијека постојао је овдје, поред пута, камени стуб са удубљењем у кога су становници из околних села редовно стављали бокал са вином, као знак гостопримства према путницима. Прича се да је Рајмунд из Тулузе са својим крсташима пио вино из паштровског бокала.

Манастир Режевићи је кроз дугу историју често разаран - од стране турске војске 1705. и 1785. године. Французи су га опљачкали 1812. године, а овај вредан архитектонски комплекс није мимоишао ни велики земљотрес у априлу 1979. године.

Манастир је био веома запуштен када је 1714. године у њега дошао игуман Максим Косијеревац. Он је, уз помоћ вјерника, обновио обје црквице. Рад на обнови манастира наставио је његов ученик Никодим Вуковић, касније архимандрит, који је 1770. године почео подизати нову цркву. Највећу помоћ за њену градњу донио је из Русије архимандрит Димитрије Перазић.

Димитрија Перазића рукоположио је цетињски Митрополит Петар Први, коме је био  следбеник у борби против Фран­цуза. У паштровској буни, 1812. г. једва је спасио главу побегавши барком из Будве. Потом је, дуго времена боравио у Русији, где је служио као војни свештеник на руским ратним бродовима и издеј­ствовао помоћ од Руског синода у износу од 1500 дуката које је упутио братству манастира. Тим новцем подигнут је звоник 1839. године. Архимандрит Перазић је та­кође издејствовао сталну годишњу помоћ од 35 рубаља од руског цара Александра Првог. Током читаве  службе у Русији  прикупљао је новац и упућивао га своме заменику, Никодиму Медину, који је вршио разне оправке на манастиру. Димитрије Перазић вратио се из Русије 1851. г. и радио је на унапре­ђењу манастира све до своје смрти.

За вријеме Другог свјетског рата овај манастир је опљачкала италијанска војска, а затим запалила његов конак.

Одмах послије рата, отац Борис Кажанегра успио је прилозима Паштровића из Америке да покрије и обнови манастирску згра­ду и да спречи манастир од даљег пропадања. Списак приложника чува се и данас у манастиру Праск­вици.