Манастир Добриловина

Манастир  је подигнут у најнеприступачнијем крају Потарја. Са  једне стране  је  река  Тара,  од  које  је  удаљен  око 200  метара,  а  са  друге  стране долину  натркиљују  високи  стеновити  врхови  и  стрмине.

Манастир Добриловина је имао бурну прошлост. Као симбол писмености и отпора туђинској власти био је често на удару турске власти. Први пут се помиње 1592.године.

По народном предању ова светиња је немањићка задужбина која изгледом подсећа на манастир Морачу, па се у народу и назива „Мала Морача".

0 томе да је заиста црква Св. Ђорђа имала своју претходицу, слично као у Пиви, сведоче помени Добриловине из 1593. и 1602. године, када монах Јосиф прилаже храму један октоих.

Добриловина је дуго био једини очувани манастир у кањону Таре. Иако је често дијелио судбину Довоље и Св. арханђела Михаила, успео је да његову архитектуру мимоиђу ратна пустошења..

Није познато када је основан. Први пут се помиње крајем 16. века када је турска власт издала дозволу за оправку порушене цркве у Добриловини из чега следи да је црква и раније постојала.Тачније постоји податак из 1592.године  када је војвода Шабан издао дозволу „за оправку цркве у долини, која је  склона  паду".  Значи  да  је  могла  бити  обновљена  црква  која  је  постојала  много раније.

Целокупан манастирски комплекс завршен је 1610. године.

Утицај  манастира  Добриловине  осећао  се  у  целом  Потарју  и Полимљу , Ровцима па чак и у Метохији. О томе сведоче подаци из  Добриловинског  катастика,  где  се  уписују  и  појединци  из  Ораховца  и Црног Луга код Истока у Метохији, док у манастирима Ибарског Колашина срећемо монахе из Добриловине. Монаси из манастира Добриловине обнављали су и помагали манастире широм наше цркве. Тако је остало забележено да су  1775.  год Никољски манастир у Овчарско-кабларској клисури обнавили монаси из манастира Добриловине. Затим манастир Црна Река у Расу. Највеће страдање је доживео на Божић 1763. године. Тада је игуман био јеромонах Максим Добројевић.Овај смерни инок (монах), како се назива у једном запису,био је сабрат манастира Добриловине на реци Тари. „ Време његовог игумовања у манастиру Црна Река може се,слободно, назвати периодом велике духовне и материјалне обнове манастира. Његов долазак у манастир засигурно није био случајан... наиме, рачунало се да ће тај учени и предузимљиви монах у скривеној Црној Реци предузети многе значајне активности које нису могле бити организоване тамо где је било Турака. Управо то се и догодило, он је основао школу за монахе и свештенике на поцетку 18- ог века, а упоредо са школом радила је и преписивачка радионица у којој су се умножавале, у то доба, ретке богослужбене књиге.Поред активности на духовном плану игуман Максим  је настојао да манастир и економски оживи...направио је воденицу и ваљарицу, обновио цркву, монашке келије, трпезарију и клепаоницу. Све то је засметало новопазарским Турцима који су о Божицу 1763. године направили велики зулум. Обрачун у манастиру морао је бити озбиљан, игуман Максим је задобио пет рана због чега је морао да побегне на Свету Гору."

Катастик  манастира  Добриловине  је  највреднија  међу добриловинским књигама. Овај рукопис је писало више писара из различитих периода. Њен основни део је из прве половине XVII вијека. Помињу се имена јеромонаха више манастира, између осталих и манастира Бијеле, а уписана су имена Никона, Арсенија, Максима (1735),  јереја Симона, Алексија  и Танасија јереја.

Као  ктитор  Добриловине  помиње  се 1609.  године  војвода  Радич (Раич)  Милошевић,  а  као  приложници  овог  манастира  помињу  се  и  кнез Милован  Лазаревић,  протопоп  Радул,  кнез  Вукић  Вуковић,  кнез  Херак Радонић, кнез Војин Радуловић и кнез Павле Вуковић. Игуман  манастира  Равне  Ријеке  Макарије  донио  је 1658.  године  у манастир  Добриловину  дванаест  минеја  и  типик  и  продао  их  игуману Максиму, који их за своју душу приложи Добриловини.

У манастиру  су  се  чувале  старе  рукописне црквене  књиге „србуље", којих  је,  према  преписци  Вука  Караџића  са  Вуком  Поповићем  и  Вуком Врчевићем, средином XIX вијека било „два коњска товара".

У манастиру  су  се  свештеници  учили  књизи  код  калуђера Филотеја. Данашња црква Св. Ђорђа саграђена је 1609. године. 0 њеном подизању говори натпис изнад врата наоса из којег сазнајемо да је храм сазидан за вријеме игумана Јована, заслугом војводе Радича Милошевића и групе локалних кнежева. У градњи Добриловине учествовала су племена са обе обале Таре. Она је била заједнички храм хришћана Потарја и Затарја. Њихово зборно мјесто. Године 1673. пренесене су драгоцености манастира Равне Ријеке - Мајсторовине на чување у Добриловину. . Послије 1699. године овде су из манастира Довоље пренете мошти Архиепископа Арсенија. Црква је препокривена клисом 1749. године. Из истог времена датира један попис манастирских обредних предмета, који сведочи да је Добриловина била добро снабдевена црквеним стварима, чак се помиње збирка од десет крстова. Током XVIII века у манастиру се одвијао релативно миран живот, захваљујући његовој скровитости и неприступачности. Крајем века, 1799. године, Турци су ипак опустошили Добриловину. Претходно, калуђери су покупили драгоцености, сакрили их у некој пећини, а они се разбежали по другим манастирима. Из овог збега никада нису враћени обредни предмети из Добриловине, а манастир је запустео.

Обновио га је јеромонах Макарије, који је дошао из манастира Враћешнице 1833. године, уз помоћ Јована Савића и попа Вида из Шаранаца. Тако је јеромонах Максим поново "отворио цркву"али убрзо је дошло до новог напуштања Добриловине. Године 1833, рукопис Катастик манастира Добриловине пренесен је у Никољац, а из записа на њему сазнајемо: "...дође до запустенија у манастиру Добриловини од зулума безбожних Агарјана колашинскије" . Манастир обнавља настојатељ Михаило Дожић, 1866. године, уз помоћ Шаранаца...