Манастир Жупа никшићка

Готово да нема места у којем човеку не застане дах посматрајући то чудесно дело Творца у овој нашој по пространству малој али Божјом руком богато  лепотом обдареној Црној Гори. Пре неку седмицу били смо на примеру Боки, надморска висина око метра, данас смо у околини Никшића надморска висина 630 метара, а од Боке до Никшића око 2, 2 и по сата вожње све зависи којим путем идете.  Ето нас на мору, ето на планини, за тили час. Кад би само ту људским оком лако сагледиву чињеницу осмотрили не би било краја дивљењу најсавршенијем градитељу, ако се осврнемо на људко тело, на то савршенсто у међусобном фунционицању и међусобној зависности свих органа, ту би човек сигурно остао без текста. А тек душа, тај најтананији, најосетљивији најлепши део који заправо човека чини човеком, дубока и непрегледна и за нас који је носимо, а  Милостивом Господу нашем откривена и видљива као на длану.

Зашто помињемо све ово, треба да причамо о некој цркви или манастиру. Причамо због тога да би смо се подсетили колико је некада нама самима тешко да допремо до своје душе и помолимо се Господу, а ту неге близу нас живе они који  нас чак и не познају, можда се са њима никада нисмо чак ни случајно срели, а они се или оне свим срцем моле за нас.

Каже Старац Силуан о монасима овако: „ Свет мисли да су калуђери беспосличари. Међутим , они погрешно мисле. Они не знају да је монах молитвеник за цео свет. Они не виде његове молитве и не знају како их Бог милостиво прима . Монаси воде тешку борбу са страстима и због те борбе ће бити велики пред Богом."

А старац Порфирије каже: „Сва је ту тајна у молитви, у предавању себе, у љубави према Христу. Монашки живот је блажен живот. Монах треба да се наслађује молитвом, да га привлачи божанска љубав. Али оно, што ће га поред молитве задржати у манастиру јесте и рад, јесу рукодеља. Није једно рад, а друго молитва. Рад не омета молитву. Напротив, он је појачава и побољшава. Ту је ствар у љубави! Рад је , штавише, исто као када се човек моли, као када врши метаније. Рад је благослов. Стога видимо да је Христос призивао Своје ученике и пророке за време рада, на пример у тренутку док је неки од њих ловио рибу или напасао своје овце."

Цитирамо Свете старце , наравно јер их је увек добро читати и крепити се њиховим саветима али и због тога што у вечерашњој емисији говоримо о једном манастиру и једној монашкој обитељи у којој заиста можете препознати ово о чему су старци говорили.

Манастир Жупа Никшићка удаљена је око 2километра од центра града. Смештен је на левој обали Грачанице. Централни храм посвећен је Св. апостолу и еванђелисти Луки. По предању подигла га је унука Вукана Немањића у 13-ом веку. Манастир се није увек налазио на месту на којем је сада. Кажу да је првобитно био саграђен на десној обали Грачанице, али да је услед клизишта и земљотреса порушен. Након тога манастир су обновили Црнојевићи овај пут на левој обали Грачанице. На жалост и ово здање је брзо страдало.  Након тога мештани су кренули у градњу изнова и премештали су камен по камен са порушене цркве до новог места градње, где се манастир и данас налази. Нису сачувани подаци када се та градња дешавала.  Постоје неки писани трагови ожупском манастиру из 17-ог и 18-ог века. Путописци, истпричари и духовници остављали су своја сведочанства и утиске о овој светињи. Тако је рецимо, манастир посетио епископ Никанор Ружичић, који је оставио запис:

„ Налазећи се у манастиру Жупи и распитујући се о старинама манастирским, о подигнућу манастира и његовим ктиторима, старци од 90-95 година, још пуни јуначке снаге и зреле и чисте свести, причаху ми, да је стар манастир подигнут ћерком Стефана, сина Вукана Немањића, и матере њиховога претка Никше, од кога носи име варош Никшић, а бабе чувенога Ливерија ( ваљда Оливера), од кога је добило име једно од највећих жупских села - Ливеровићи. Рекоше ми, да се тај манастир налазио с десне стране реке Грачанице.

Овај је манастир с леве стране начињен одмах после Косова, пошто је први манастир, који је лежао с десне стране Грачанице, порушила стена, коју је потрес одвалио с брда званог Градина, које је тако рећи висило над манастиром у близини од 15 - 20 метара а у висини од 200-300 метара. Ја сам посетио то место и уверио се, копајући местимице, да је ту, заиста, био манастир. Налазио сам темељ и плоче којима је манастир био патосан. Видео сам стену од 6 квадратних метара величине и још неколицину стена од 23 квадратна метра, које су падајући са брда, разбиле и порушиле манастир.

Како је за време деспота Стефана Високог, настао мир у земљи, и племе жупско се реши да обнови манастир. И та његова обнова на другој страни реке 1492. године, објавила је  будући васкрс народне душе. Побојавши се  да се стена опет не одрони и сруши манастир, они остатке  старе цркве пренесу с руке на руку, камен по камен, на леву страну реке Грачанице, где се сада налази.

На надгробном споменику чувеног Рада неимара помиње се манастир жупа.О томе епископ Никанор каже:

При подизању овог манастира падне Неимар са крова и погине. У часу смрти - говори предање - заклео је Жупљане, да му гроб не прекопавају, него ту на његовом гробу одмарају своје мртве и помен им чине. Тај се зават и та заклетва и данас строго испуњава. Све мртве, које у том гробљу ( ово постоји с десне стране реке између старог и новог манастира) покопавају, напре спусте на гроб тога погинулог мајстора, па их онда у гроб свој укопавају.Даље епископ Никанор после обиласка гроба Рада Неимара каже:При свем том, ако је јасно обележена година смрти погинулога мајстора; и ако се из историје и песама зна, да је Раде Неимар, чувени архитекта ман. Раванице и других царских задужбина заиста, могао у то доба живети, па и овај манастир после Косова зидати; ипак ја немам смелости да тврдим, да је овај гроб заиста чувенога Рада Неимара. Ово не могу у толико пре, што ништа не знам ни колико је он живео, ни кад је ни где је он умро. Зато овај натпис износим ученоме свету, да он о њему донесе своје мнење и оцену, поткрепљену историјским фактима и бољим доказима. А дотле је држим и држаћу, да је ово гроб славнога Рада, неимара манастира Раванице.

1694. године помиње се кадионица коју је саковао монах Никон. 1788. године помиње се игуман Данил Кажанегра

Такође постоји и натпис на плочици која је била на Јеванђељу у цркви Св. Луке у Котору, да је књигу поклонио 1732. жупском манастиру тајни саветник и каваљер ордена Светог Александра имиртски гроф Сава Владиславић.

Манастир је био монашко- свештеничка школа, где су се деца спремала, учећи да читају псалтир и часослов.

У житију Светог Василија Острошког се каже: Иако љубљаше да живи у манастиру Светог Луке у Жупи Никшићкој, и уз то беше већ обновио и манастир Светог великомученика Димитрија у селу Попе, крај Оногошта где такође обитаваше, светитељ би принуђен да се удаљи из овог свог новог седишта, јер беше притешњен овим и другим турским зулумом. Он нађе скровито место у стени у  Пјешивцима, Манастир Острог, обнови цркву и основа прави општежитељни манастир.

Свети  Стефан Пиперски родио се у Никшићкој Жупи.

За време Карађорђевог устанка у Жупском манастиру је било 11 калуђера. Један од њих, Григорије Јовановић из Ливеровића, би оптужен за смрт неког Турчина. Да би избегао смрт, побеже у Србију код Карађорђа. Све су очи биле упрте у устанике из Србије, чекао се погодан час, да се устанак прошири на околна племена. Кад је устанак пропао, калуђери су отишли из манастира бојећи се турске освете. Са собом су понели и манстирске драгоцености.

Од тога времена, манастир је остао без сталних житеља и племенски главари су одређивали по једног свештеника који је ту живео. - Како је манастир остао без калуђера, његово се имање, које је било огромно, много веће него ли је данас, стало крњити, снизивати и и опадати

Једном приликом, овамо је дошао Петар I Петровић, митрополит црногорски, и том приликом препоручио Жупљанима да свака кућа даје манастиру по  1 кг пшенице, па да тако манастир који је био осиромашио, оспособе за живот, а са себе скину гријех за отмицу манастирских добара. Жупљани су, са малим прекидима, давали овај прилог све до 1852. године, а тада су и сами од Турака похарани и пострадали, а и манастир порушан а овај прилог од тада изостао. 1819. године је изграђена зграда на два спрата, од прилога руске царице Катарине Велике, који је донео архимандрит Аксентије Шундић, у којој је касније отворена школа.

Црква, манастирски конаци као и неки други објекти на манастирском имању су потпуно порушени и запаљени у току Омер пашиног похода на Црну Гору 1853. године. 1861. године црногорски књаз Никола, поправља манастирске зграде, ( уз помоћ мајстора Сава Гачанина), да би се 1862. године у њима сместила прва болница Црвеног крста на Балкану, где су лечени рањени херцеговачки устаници.

На садашњем храму Св. Луке изнад улазних врата стоји натпис: „Овај храм Св. Луке сагради Никола Први књаз црногорски за душу свом стрицу књазу Данилу 1881." Храм је наново саграђен и на њему нема остатака неке старије грађевине. Постоји могућност да је храм изграђен по угледу на онај који је порушен, у сваком случају инспирација је био Манастир Морача. Тако је барем на неки начин сачуван печат првобитног ктитора. Манастир су радили Марко Шабо и Спасо Добранин. Одрасли људи су тада били на фронту, па су помоћне радове на изградњи манастира обављале жене, деца и старци.

Стари конак подигао је архимандрит Никодим Јањушевић 1928. године. О томе свједочи Андрија Јовићевић:

За вријеме архимандрита Никодима Јањушевића који је овдје од 1928.године, црква је олијепљена и окречена, иконостас је преправљен, повећана је  трпеза и проскомидија, прозори су затворени дуплим стакленим окнима, подигнуте пјевнице на висину олтара, око цијеле цркве направљен тротоар од цимента и тако је одстрањена вода из цркве, да не продире влага, обновљена је авлија око манастира и покривена бетонском плочом. Црква много личи на манастирску цркву у Морачи; како споља, тако и изнутра и даје врло лијепу слику.

Архимандрит Никодим Јањушевић страдао је на самом почетку Другог Светског рата. Био је прва жртва комуниста у никшићком крају. У својој књизи Страдање српске цркве од комуниста , у поглављу о комунистичким злочинима над српским свештеницима 1941. год протојереј Велибор Џомић наводи: „Архимандрит Никодим Јањушевић је рођен 6. децембра 1875. године. Јерођаконски чин је примио 22. октобра 1899. године. У току Другог светског рата налазио се на дужности старешине манастира Жупе код Никшића.

Архимандрит Никодим је био прва жртва комуниста у никшићком крају. Партизани су га убили 29. јуна 1941. године без икаквог разлога.

Тога дана, у вечерњим часовима, архимандрит Никодим се, после напорног рада на манастирском имању, одмарао на тераси манастирског конака. Тада се пред манастирском капијом појавила једна група партизана.

Архимандрит се повукао у своју келију. Ушао је унутра, закључао врата и сео. Ходником су се зачули кораци групе људи. Келија је била закључана. Када су стигли до архимандритове собе, партизани су почели да лупају на врата и викали да им отвори иначе ће они сами провалити.

Знајући за њихово богоборачко настројење, као и за то какве га муке чекају, архимандрит је повикао: "Губите се, ниткови!" У том тренутку се зачуо рафал. Партизани су пуцали кроз врата архимандритове келије. Архимандрит је пао мртав. Партизани су после тога провалили врата, проверили да ли је мртав и сишли у приземље.

Када су сишли у приземље, почели су да пљачкају манастир. Однели су скоро све манастирске драгоцености и шеснаест игуманових одликовања.

Када су манастирски оци нашли игумана Никодима видели су да је убијен са шест метака из аутоматског оружја.

Архимандрит Никодим је био велики хришћанин, духовник и стваралац који је ширио хришћанску истину, будио црквену и националну свест не само у Србским Земљама већ и у Сједињеним Америчким Државама.

Архимандрит Никодим је учествовао у србским ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године, а својој Цркви и свом народу је служио скоро пола века удостојивши се да пред крај живота мученички пострада за Христа."

Познати игумани овог манастира били су и Прокопије Врачар из Пиве, Михајло Церовић из Дробњака, Мојсије Петрович и Никифор Симоновић. У време књаза Николе, ту је био игуман Никифор Сремац, који је повратио манастиру доста земље.

Од  богате ризнице жупског манастира сачувана су само два крста рађена дуборезом и окована сребром.

Манастир Светог Луке је од  Другог Светског рата до данашњих дана био увек са по једним јеромонахом који је опслуживао жупску парохију. Монашки део се састојао само од једне просторије, касније  од неколико соба , на источном делу конака, где је  тај монах и живео. Главни део зграде у време јеромонаха Филарета Копривице користло је угоститељско предузећу "Оногошт" 60-тих година. Зграда није споља дирана, значи изгледала је као раније, када ју је подигао између два светска рата игуман Никодим Јањушевић од сопственог новца зарађеног у Америци. Унутра је преправљен у мотел, који су назвали "Мотел Конак", и направљене су собе, сале за ручавање,  у приземљу расторан и летња башта. Мотел је радио претежно у летњим месецима, а у зимским је служио да локални функционери доводе своје пословне партнере на забаву. Столови и столице су изнајмљивани за локалне забаве и свадбе, као и  мотелске собе. То је трајало годинама, док се није  лошим одржавањем, зграда сасвим руинирала. Док се живот у мотелу одвијао, паралелно је живео и понеки монах у истој згради само на другом улазу, покушавајући ту да успостави неко нормално монашко обитавање. Једно време је ту био јеромонах о. Димитрије, који је, будући да није био расположен да води кафански живот,  због тога је трпео нападе.  У манастиру је био и монах Викентије, са својим оцем, старцем који је имао скоро сто година. Они пошто нијесу могли издржати су прешли у Манастир Рибњак код Бара.

Уз све те велике муке, недаће и страдања Црква Св. Луке је сачувана.

Мало по мало по Божијем допуштењу, дошао је и тај дивни тренутак да се крене у поновну обнову манастира и живота у њему.

Благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско-приморског господина Амфилохија 21. фебруара 1998 донијета је одлука да се обнови Манастир Светог Луке у Жупи. Одлучено је да  тамо пређе дотадашња игуманија Манастира Ћелија Пиперска Ефимија Никчевић и са њом  део сестринства. Од тога дана сестре су свакодневно сређивале простор за живот. Долазиле би раном зором а одлазиле касно у ноћ, предано радећи. 10. марта исте године сестре су прешле у дио манастирског конака...