БОЖИЋНА ПОРУКА 2010/2011. ЉЕТА ГОСПОДЊЕГ

МИР БОЖИЈИ!
ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Заиста, браћо и вјечна сабраћо у Христу: „нема дана без очињег вида,нити праве славе без Божића"(Његош)!

Јер од Дјеве рођени, „предвјечни Бог, дијете младо" није само слава анђела и људи. Он је слава Божија. Он је очињи вид и слава свих видљивих и невидљивих свјетова, прослављење свеукупне творевине Божије. Он је „пуноћа закона и пророка". Он је једини који је рекао за себе и који је имао право да то каже: „ Ја сам Пут, Истина и Живот" (Јн. 14, 4). Као и ону другу, чудесну истину: „Ја сам свјетлост свијету; ко иде замном, неће ходити по тами, него ће имати свјетлост живота" (Јн. 8, 12).

Као такав, Он је био очекивање свих земаљских народâ од искони. Нарочито изабраног Божијег народа. Његов пророк и Боговидац Моисије Га је  предуказао као „сјеме женино" које ће демонској човјекоубилачкој сили „на главу стајати", док ће га она „у пету уједати" (1 Мој. 3, 15). Исти Моисије је записао ријечи тајновидца Валама о њему: „Видим га али не сад; гледам га, али не изблиза; изаћи ће звијезда из Јакова и устаће палица из Израиља..." (1 Мој. 24, 17). Толико је предуказања о Њему (као Месији и Спаситељу) и Његовом доласку у свијет да их је тешко све записати и пребројати. Тако је цару Давиду откривена истина о Њему као „Помазанику" и Цару на Сиону „Светој Гори Својој", као и она још загонетнија и несхватљивија за људски ум, која гласи: „Ти си Син мој, ја те сад родих" (Пс. 2, 6 - 7). Пророку се открива Његова двострука тајна: као тајна онога, који је, с једне стране „Цар Славе и Господ над војскама" (Пс. 24, 10), Камен одваљен од Горе који ће сатрти и укинути сва земаљска царства, и подигнути Царство „које ће стајати довијека" (Дан. 2, 44), а с друге стране, као „страдајући Слуга Господњи" (Ис. 53, 1 - 7), Онај који је „подсмијех људима и поруга народу" (Пс. 22, 6) који „презрен бјеше и одбачен између људи" (Ис. 53, 2). Цар и пророк Га је описао, као да Га је гледао својим очима: „Ти си најљепши  између синова људских, благодат тече из уста твојих" (Пс. 45, 2).

Тек када се родио од Духа Светог и Пресвете Богородице, постало је  људима јасно да је пророк овдје о Њему и Његовој љепоти говорио, као и да је управо Он „Онај који јесте" (Јахве) који се јавио Моисију и чије Име му је откривено (ср. 2 Мој. 3, 14), Име које је изнад свакога имена.

Сва Његова имена, а тиме и сва Божија имена ће се сабрати у имену Исус Христос, што значи Спаситељ и Месија, Помазаник Божији.

Име Исус је открио Архангел Гаврило Богородици, кад јој је јавио: „И ево зачећеш и родићеш Сина, и надјенућеш му име Исус, Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега"(Лк. 1, 31-32). Тиме се уствари испунило оно што је у древна времена Господ казао преко пророка Исаије: „Ето, дјевојка ће зачети и родиће сина, и надјенуће му име Емануил; што ће рећи: С нама Бог" (Мт. 1, 22-23; Ис. 7, 14).

Тако је Син Божији постао Син Човјечији; Јединородни Син Божији, Ријеч (Логос) Бога Оца, који „бјеше у почетку"; Логос (Ријеч) који „бјеше у Бога" и „бјеше Бог", „кроз кога све постаде"(Јн. 1, 1-2) - „постаде тијело (=човјек) и настани се међу нама, и видјесмо славу Његову, славу као Јединородног од Оца, пун благодати и истине"(Јн. 1, 14). Он, дакле, који је вјечна слава Божија, као вјечни Логос и савршени Бог, постаје и слава човјекова, савршени човјек, „у коме обитава сва пуноћа божанства тјелесно" (Кол. 2, 9).

У овој двоједној тајни, тајни јединства Бога и човјека, тајни - Богочовјека Христа, дарована је нама људима и свима земаљским и небеским створењима, неисказива радост и откривен вјечни и богочовјечни смисао свега постојећег. Има ли веће радости од те да је Бог са нама, у нама и међу нама (Емануил)? Има ли и може ли бити веће среће, радости, славе и смисла за човјека, од те што је тиме што је Бог постао човјек, човјек задобио - безмјерну славу и мјеру свога, ка бољем, напредовања и бескрајног усавршавања? Узрастања „у мјеру раста пуноће Христове"(Еф. 3, 19)! Заиста нити има, нити може бити.

Зато није никакво чудо што је тек појавом Христа и Хришћанства, човјечанство осјетило и спознало могућност истинског напретка, прогреса. Та идеја је први пут тако јасно заживјела код Хришћанских народа и преко њих се пренијела на цијело човјечанство. Међутим, она је само онда истински плодоносна и плодотворна, уколико њени носиоци не изгубе вјеру и осјећање, познање те истине о Христу Богочовјеку, као о основи, извору и увиру, темељу и вјечној Богочовјечној мјери свакога раста, развоја и напретка. Без Њега сваки напредак и покушај његовог остварења претвара се, прије или касније, у обману и илузију, а живот и људска судбина постају „два образа највише лудости".

Зато се ми сваке године и враћамо Божићу, дану Христовог рођења, и прослављамо га, удубљујемо се у његову истину и поруку, трудимо се да усагласимо свој лични и заједнички живот са том Истином, да Христовом вјечном Свјетлошћу („која обасјава сваког човјека који долази на свијет", Јн. 1, 9) освијетлимо све наше животне стазе и богазе.

Пјевајући тако божићну пјесму анђела и пастира: „Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља", мирбожајмо се, браћо и сестре, и поздрављајмо се ове и свих година нашег живота сверадосним поздравом:

МИР БОЖИЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!
БЛАГОСЛОВЕНА НОВА ГОДИНА ДОБРОТЕ ГОСПОДЊЕ!

Ваш молитвеник пред јаслама Богомладенца,

АЕМ Црногорско-приморски
АМФИЛОХИЈЕ
Егзарх Св. трона Пећког