Парче неба на земљи X

Шездесет и пет камених степеница воде нас до узвишења Петрове главице, у Никшићу, на коме је  1900. године подигнута прелијепа Саборна црква, посвећена Св. Василију Острошком Чудотворцу. Цркву је подигао Краљ Никола Петровић, у спомен погинулим Црногорцима и Херцеговцима у ослободилачким ратовима вођеним од 1875-1880.године.  Велику духовну и материјалну помоћ у градњи храма пружила је Руска црква и сам Цар Николај Други Романов. Црква је освећена на празник Успења Пресвете Богородице-Велику Госпојину, и тога дана приређена је велика свечаност. Освећење су извршили Митрополит Митрофан Бан и Митрополит Сава Косановић. Митрополит Митрофан се обратио присутнима следећом бесједом:

 

Благочестиви хришћани!

 

Света Црква, као установа Божја, по наведеноме обећању Христа Спаситеља, иако се по гдје кад људским насиљем могла поколебати и узнемирити, али нигда не може пропанути, само ако њени духовни синови буду послушни њенијем светијем установама.

Ово свечано обећање Спаситељево у потпуноме смислу освједочило се је и на нашему српскоме народу, јер св. православна наша црква, својом чудотворном моћи једина је спасла живу цркву, српски народ, кроз вјекове његовога тешког искушења.

Када је политички живот српскога народа туђој надмоћнијој сили подлегао, остала му је једина морална снага, снага цркве и св. вјере његове. Ова духовна снага кријепила га је да не изгуби свијест о својој народности.

Наши св. манастири, које су негда подигли српски владари и великани, били су непобједими духовни бедеми који су својом моралном снагом заклањали и чували пострадали српски народ да га коначно не угуше мутни таласи туђега насиља и да га не стропоштају у дубоки окејан вјечите његове пропасти.

Славни господар Зете, данашње Црне Горе, Иван Црнојевић, оставши још једини усамљени сирак без игђе икога, осим Бога великога, потиснут од клетог непријатеља, са једном шаком јадне измучене србадије црногорске, уклони се у ове наше тврде планине, да у њима чува потоњу искру српске слободе.

Он, са собом заједно, из прекраснијех зетскијех равница овамо пренесе и св. столицу зетскијех митрополита, како би његова витешка предузећа кријепиле и потпомагале св. молитве овијех духовнијех пастира и служитеља св. олтара Господњега.

Овај славни муж Иван Црнојевић, знајући да је и најјача људска снага без помоћи Божје ништавна, зато, с благословом ондашњега митрополита у тврдоме надању на помоћ Божију, на Цетињу подиже манастир, па себе и свој малени, али јуначки и побожни народ препоручи заштити свемогућега Бога.

Витешки овај владар распирио је ондје ватру св. православне вјере и српске мисли која је са високога Ловћена напајала побожношћу духовне синове св. православне цркве и загријавала српска прса, те су јуначки разбијали оне црне, мутне и непријатељске тмине које су притискивале унаоколо све српске покрајине.

Но, иако је тој Црнојевићевој задужбини суђено било да се њене, као и многијех другијех српскијех знаменитостих спољне зидине поруше и подлегну неправедноме насртају туђега насиља, али опет неиспитани промисао Божји, по ономе што је Спаситељ обећао "и врата адова не одолезтћеј", не дозволи да се с тијем под гордијем Ловћеном коначно угаси канђело св. православне вјере и српске независности.

У доба тако тешког искушења, када већ на све стране измученоме народу бијаше зашло сунце његовог слободног државног живота и кад му још једина нада на помоћ Божју остала бијаше, у то тако мучно вријеме, на равноме Цетињу, под врхом високога Ловћена, појављује се Богом изабрани муж - владика Данило из славне куће Петровића-Његоша. Он, на развалинама Црнојевићеве задужбине, опет поново подиже манастир и на престолу његовог св. олтара запали лучу спасителне Христове науке.

Овај нигда неумрли муж у Цетињском манастиру окупи црногорске соколове, па их, као духовни пастир и господар Црне Горе, охрабри и очеличи на витешко прегнуће да, под заштитом свемогућега Бога, бране своју св. православну вјеру и српску слободу. Те тако, под сјенком Цетињског манастира, а под мудром и јуначком управом владике Данила, разви се српска застава са девизом "За крст часни и слободу златну".

Под том непобједимом заставом, један иза другога мијењајући се на јунаштвом прослављеном престолу Црне Горе, сада је по броју седми владар - његово височанство књаз Никола Први, кога славна и витешка династија Петровић-Његоша дарова за срећу и благо српскога народа.

Славни господари из узвишенога дома Петровића, дошљедни од Бога повјереној им тешкој али светој дужности, пуна два вијека, на част и корист српскога народа, славно и поносно носиће заставу српске независности. Они, са црногорским јунацима, стопу по стопу, корак по корак, испод тешког туђег јарма ослобађаваће српске предјеле и тако, помоћу свемогућега Бога, пред престолом кога имали су вазда Божје угоднике - српске светитеље, па њиховом заштитом, а и својијем прегнућем, створиће простором малену, али јуначком славом увеличану независну црногорску државу.

Данас, срећно владајући господар, његово височанство књаз Никола Први, у многоме био је срећнији од својијех славнијех предака. Он је, помоћу Божјом и јуначкијем прегнућем својим и своје јуначке војске двоструко увеличао своју земљу и придобио јој је више тврдијех градова и лијепијех вароши. Придобио јој је и одавно жељено српско Јадранско море и тијем народу своме отворио врата за слободни његов саобраћај са осталијем земљама и народима у бијели свијет. Те тако, данас, хвала Богу, независну српску заставу виђамо гдје се она, ако и на малијем али црногорскијем бродовима, вије у свијем пристаништима пространога Средоземнога мора.

У овијем ратнијем тековинама Господара нашега, једно од угледнијех мјеста заузима и славни град Никшић, у коме се данас налазимо.

Његово височанство Господар, да би и видљивога доказа своје дубоке благодарности Богу показао што му је, кроз четрдесет година његове тешке, али, слава Богу, срећне владавине, вазда у свима његовима дјелима и предузећима помогао. подигао је овај свети и величанствени храм овдје, у Никшићу, као мјесту гдје је Он, на славу Божју, ослободио.

Да се овај свети и величанствени храм посвети успомени св. Василија Острошкога, чудотворца, његово височанство Господар зажелио је, с погледом на то што су св. ћивоту овога великога Божјега светитеља побожни и благовјерни господари Црне Горе, са својијем вјернијем народом, у тешкијем данима, у свакој опасности и невољи, с вјером и надом на помоћ притјецали, и он им је вазда помогао.

Између многијех другијех чудотворнијех дјела, која је светитељ Василије Острошки владалачкоме дому Петровића, а преко њега, народу српскоме чинио, он је својом чудотворном заштитом спасао и великога војводу Мирка Петровића, оца данас срећно владајућега господара књаза Николе, када је овај витешки јунак, са тридесет својијех соколова, 1852. год. из затвора Горњега манастира Острога, бранио и витешки одбранио овај св. манастир и у њему свете моши Божјега угодника св. Василија, да их не би постигла она иста судбина, која је са Врачара дубоко потресла свако српско срце и стужила сваку побожну хришћанску душу.

И тако, ми имамо много небројенијех примјера, да је овај Божји угодник свети Василије вазда наш народ, у свакој муци и невољи, пратио и штитио, те га данас, не само Црна Гора, него и њене драге посестриме, све остале српске покрајине, као великога чудотворца, заштитника славе и топле му молитве приносе.

Узвишени Господар наш ову скромну жртву, овај данас Богу посвећени храм, приноси свемогућему Творцу небесноме и Његовоме угоднику св. Василији, као израз своје дубоке и најтоплије благодарности, што је свемогући Бог, својом неограниченом милошћу, кроз тако дуге патње српски народ сачува своју свету православну вјеру и своју народну свијест.

Поред овакве своје побожне благодарности Творцу небесноме, Господар није могао заборавити да је његова витешка држава никла из многијем потоцима проливене јуначке крви, да су њени тврди бедеми подигнути на гомилама јуначкијех костију који су кроз два пуна вијека, под владом његовијех славнијех предака, и његовом жртвом пануле за обрану св. правосалвне вјере и српске независности.

Нико не може веће оданости вјери својој и родољубља домовини својој указати, него кад ко за те двије велике светиње живот свој жртвује. Ни књаз Никола није могао већег признања указати онима који су за вјеру и отачаство животе своје дали, него што им је овако величанствени споме-ник у овоме храму Божијему подигао.

Ово св. дјело њ. в. Господара нашега књаза Николе Првог заиста је славно и величанствено. Ово је израз његове дубоке хришћанске побожности, доказ његове неограничене благодарности Богу, узвишен примјер пообожности за садањи и будуће нараштаје драгога му и вјерног народа и велико признање и дубока захвалност витезовима који животе своје за спас рода својега дадоше.

Срцем и душом радујмо се, благочестиви хришћани, што је свемогући Бог на малени али славни и витешки престо Црне Горе подигао овако великога и славнога мужа, доброга господара и мудрога владара, који се стара за срећу и благо драгога му народа.

Са небесних висина, с нама заједно данас радују се све оне тијелом мртве, а душом живе свете сјени којима је овај величанствени споменик подигнут. Да, њихова је радост заиста велика, јер им је данас овдје књаз Никола запалио канђело које ће за њихове душе, пред овим престолом Божјим, горјети све до страшнога суда Господњега.

Ово велико и богоугодно дјело Господара нашега, по својој љепоти и величини може се успоредити са великијема споменицима и задужбинама славнијех великана из светога дома Немањића, као Хилендаром, Студеницом, Превлаком, Жичом, Високим дечанима, Морачом и другима.

Ово знаменито дјело, са многима другима која је књаз Никола народу своме кроз четрдесет година своје срећне владавине учинио, упоређују га са првијема владарима из српске прошлости.

Дјела су ова узвишенога Господара нашег дала и укријепила живот нашему народу, као што ће и у будућим нараштајима нашима она дати животне снаге, која ће их водити све већему напретку. Јер, њих ће повјесница примити, хранити и славити, као што их данас свак живи од нас зна, осјећа и плод њихов ужива и са одушевљењем у срцу носи.

Ми се данас не дивимо овоме величанственоме храму, овој великољепној задужбини узвишеног Господара нашег, овој управо рећи златној круни дјела његовијех, него се уз ово дивимо многијема другима, великијема, родољубивијема и богоугоднијема дјелима његовијем, којима је земљу своју у свему управио.

Зато ја, са овога данас освећенога мјеста, испред овога светога престола који, присуством господа нашега Исуса Христа веже небо са земљом и човјека с Богом, обраћам се Теби, о свемогући Боже, да ову скромну жртву коју ти данас принесе његово височанство благовјерни наш господар књаз Никола, примиш за срећу његову, његовога узвишенога дома, вјернога и драгога му народа српскога, који ти се, Боже, моли, да драгоцјени живот љубљенога владара његовога сачуваш и одржиш у безграничној својој милости до најдаљих граница људскога живота, кријепка и дјелотворна, да још дуго прославља пресвето име твоје и увелича срећу народа свога, као што је и до сада кроз дуги низ година срећне владавине своје.

О, преблаги Боже! У Твојој власти стоје времена и љета. Сачувај овај свети храм Твој и, по ономе што си негда премудроме цару Соломону обећао, нека очи Твоје на њега гледају дан и ноћ, све докле год у Твојему вјечноме царству људи буде живљело. Уши Твоје, Боже, нека вазда буду окренуте на овај Твој св. храм, како би слушао и милостиво примао молитве које ти наш побожни српски народ у њему буде приносио.

По св. молитвама Твојега угодника св. Василија Острошкога, чудотворца, о преблаги Боже, дуго поживи његово височанство благовјернога и побожнога Господара нашега књаза Николу; поживи, Боже, њезино височанство нашу побожну и племениту књагињу Милену; Боже, дуго поживи и милостиво сачувај узданице народа нашега њихова височанства престолонашљедника књаза Данила и књагињу Милицу, поживи, Боже, и њихова височанства узвишене књажеве Мирка и Петра. Нека их вазда, Боже, покрива св. благослов и руководи св. Твоја десница, за срећу њихову и народа њихова.

До скончанија вијека, руководи, Боже, наш српски народ у свему ономе чим се прославља св. име Твоје, коме нека буде слава у све вјекове - амин!"

Медији су са великом пажњом пропратили овај догађај, а у тридесет и другом броју ГЛАСА ЦРНОГОРЦА је забележено: „ У историјском Оногошту, славних Немањића љетниковцу, а новоме Никшићу, ком се отвара лијепа будућност, као најважнијем трговинском средишту између Таре, Пиве и Јадранског мора, куд је Римски пут пролазио с мора на Дунав, а Дубровачки на Балкан-ту се данас диже дивна црква, која ће уздизати и милином напајати душе, васпитавајући религиозно наш народ и учвршћујући у њему наше лијепо Православље у исто доба одушевљавајући га српском мишљу, напомињуи му оно златно доба када је Немања благо харчио градећи млого задужбина

Док је Свету Гору подигао

и Хиландар цркву начинио

ту је дао двије куле блага;

Док начини Високе Дечане

У Приморју код воде Бистрице

И два стуба Светитеља Ђурђа,

Оба стуба виш Новог Пазара,

Студеницу на Влаху Староме,

Ту је дао једну кулу блага;

Док начини цркву код Требиња

Милешевку на Херцеговини

и Довољу близу Горе Црне

и Тројицу надомак Таслиџе;

Рачу цркву насред Босне славне

И Гомељу на граници сувој

Моштаницу у Крајини љутој

Ту је дао једну кулу блага...

И кад је то златно наше доба зашло, кад није ни трага остало од државе Немањића, остале су ове њихове задужбине које су сачувале успомену прошле народне славе и са њом народну самосвијест до наших дана: па и они Срби који их никад нијесу видјели, знали су за њих, тјешили се њима и поносили, и у православној вјери и српској свијести кријепили се у црнијем данима, хвала народној пјесми.

Даље се наводи: „ Зато ми сматрамо ову красну и величанствену цркву у Никшићу као животворни извор, који ће напајати душевним силама нашу браћу и преко наших граница у наступившој културној и економској борби за свој национални опстанак против оних разних туђинских струја, утицаја, које пријете оним цртама што Србина Србином чине.

Значај ове књажевске задужбине још је већа, што је посвећена Св. Василију Острошком Чудотворцу, који око свога ћивота у Острошким гредама окупља Србе свих три вјера из свих српских крајева, помажући им и штитећи их.

Ове године Саборни храм у Никшићу прославља 110 година од освећења. Такође се прославља и четири вијека од рођења Св. Василија Острошког. Ове двије годишњице биће обележене Литургијским сабрањем и  Духовном академијом, 9. и 10. октобра.

О Саборном храму у Никшићу, његовом историјском значају и животу у наше време говори нам старешина храма, јереј Слободан Јокић.