Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

Васкрсење Христово, браћо, с правом је названо „празник над празницима". Празнујући Христово Васкрсење, празнујемо непобједиву Божију силу и Премудрост, пројављену Христовом побједом над смрћу. Христовим васкрсењем, Његов гроб и гробна тама, а кроз Њега и сва земља - гробница милиона, као и васиона - воденица смрти, преображавају се у источник бесмртног и нетрулежног живота и мјесто јављања нестворене и непатворене свјетлости Божије. Христово распеће и смрт, васкрсењем Христовим, постају уништење свепрождируће смрти и даривање вјечног живота свима који су у гробовима. О радосног и сверадосног чуда: радионица смрти се претвара Христовом васкрсном силом у радионицу живота!

Сунце које обасјава земљу и које нас грије својом пролазном свјетлошћу - шта је оно? У свјетлости Божанске истине о свијету уписане у дубине свих постојећих свјетова - оно није ништа друго до символ, предобразац, предукус васкрслог Христа, Сунца правде, Свјетлости која вјечно сија са Његовог божанског Лица са Лица Вјечног Слова (Логоса) Божијег, као „свјетлост истинита која обасјава сваког човјека који долази на свијет" (Јн 1, 9).

Шта је храна и хљеб који једемо и којим нас земља храни? Шта друго него Његов божански дар којим се рађа, расте и одржава живот? Све у васиони постоји, живи, храни се и усавршава узајамношћу, општењем и заједничењем са другим бићима и створењима, од атома до сасвежђа. Тако је Бог устројио свијет: све постоји и живи љубављу, узајамним даривањем и прожимањем. Кроза све, и у свему што постоји, исијава божанска доброта и љепота. Што је божанска истина, доброта и љепота, тј вјечни божански живот присутнији у творевини - то је творевина истинитија, боља и чудеснија, бесмртнија. Пуноћа, пак, Божије присутности у свијету остварује се управо Христовим Богојављењем, јављањем Бога у тијелу, којим створена истинитост, доброта и љепота творевине постају вјечне, богочовјечне. Тако нам се својим рођењем, богочовјечанским дјелом и васкрсењем, Христос дарује и јавља као „Хљеб Живота који силази са неба" (Јн 6. 58), и којим хљеб наш свагдашњи који једемо и вода коју пијемо постају храна и пиће бесмртности. Живећи у Цркви Божијој, као богочовјечанској заједници бесмртника, ми се хранимо тим Хљебом живота, растемо њиме и узрастамо у безмјерну  мјеру раста висина васкрслога Христа. Примајући Тијело и Крв Његову, примамо квасац и залог бесмртности.

Тај Хљеб Живота којим нас Бог храни шта је друго него Божији одговор на свечовјечански вапај за вјечним животом, за превазилажењем и побједом над смрћу и пролазношћу којима су свијет и човјек поробљени.

Дубље  и свестраније гледано све што је човјек радио и градио кроз историју и што ради и гради, шта је друго до човјеков напор да побиједи смрт, да се спасе од смртности и пролазности. Све је то пројава човјекове неутољиве глади и жеђи за бесмртношћу. Сва људска култура и цивилизација то потврђују. Посебно је хришћанска култура - култура васкрсења, путоказ вјечном животу. Зато пјевајући ових светих дана васкршњу пјесму: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима који су у гробовима живот дарова", ми радосно свједочимо да земља, на којој живимо и која нас хљебом храни, није земља мртвих већ „земља живих" (Ис. 53, 8), а свака истинска култура  - култура живота. Без васкрслога Христа као „Хљеба живота" (Јн 6, 3), све земаљске њиве постају њива глади. Човјек је, по природи, гладно и жедно биће. Ако не спозна Христа као Хљеб живота, и ако не пије воде са Њега - „Источника бесмртнога", човјек покушава да засити своју глад „похотом плоти, похотом очију и гордошћу живота" (1. Јн 2, 46)

Отуда данас, кад је ослабила вјера у бесмртни и вјечни живот, људи, човјечанство, поново се враћају „хљебу и играма", хедонизму и дрогама (то и јесте „похота плоти"). А шта је то друго него бјекство у виртуелну стварност, повратак „њивама глади", и преко њих повратак управо ономе од чега се бјежи: вјечној смрти и ништавилу. Јер ако нема васкрсења Христовог и општег васкрсења мртвих, онда нема ни човјека, онда је човјек и свијет привид, привид је и сва историја човјека и свијета.

Модерно масовно прибјегавање хедонизму и дрогама, нарочито код младих, представља бјекство од тог и таквог привида, али и подсвјесни крик за вјечношћу личног и заједничког постојања. Оно је, несумњиво, и неминовна посљедица обезбожења , боље речено расхристовљења, дехристијанизирања европског хуманизма.

Када би тај и такав хуманизам био у праву онда би заиста све што постоји, па и само постојање, били дрога и опијати. Привид и опијат је постојање и рађање, привид и опијат  је свеукупно човјеково дјело, човјекова култура и цивилизација, хуманизам и антихуманизам, зло и добро, Бог и Сатана. На крају крајева, таквом човјеку, који не вјерује у васкрсење и живот вјечни, свеједно је коју од свих ових и многих других дрога користи и којом виртуелном стварношћу живи. Сваки хљеб за таквог је исто што и мишомор, а свако пиће отровно пиће; за таквог нема разлике између смисла и бесмисла, постојања и непостојања, живота и смрти, љубави и мржње, времена и безвремености.

Са ових разлога ми хришћани, обасјани и просвећени вјечном свјетлошћу Христа васкрслога и нахрањени Њиме као Хљебом живота: „Христово васкрсење видјевши, поклонимо се Светоме Исусу, јединоме безгрешноме. Крсту Твоме се поклањамо Христе и Свето Васкрсење Твоје пјевамо и прослављамо. Јер Ти си Бог наш  и осим Тебе другога не знамо, Име Твоје именујемо. Приђите сви вјерни, поклонимо се Светоме Христовом Васкрсењу. Јер ево дође преко Крста радост свему свијету, вазда благосиљајући Господа, појмо васкрсењу онога који смрћу смрт уништи!"

Све опростимо, браћо, једни другима  Васкрсењем Христовим и Божијом вјечном љубављу загрљени, пјевајмо сверадосну пјесму и поздрављајмо се поздравом вјечног живота:

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

О Васкрсу, љета Господњег 2010.

С љубављу у Васкрслом Христу,
Ваш молитвеник пред Богом
АЕМ  Црногорско - приморски
АМФИЛОХИЈЕ