"О служењу ближњима"

Текст монахиње Стефаниде (Бабић) из манастира Михољска Превлака код Тивта "О служењу ближњима". У другом дијелу снимка налази се текст о покојном синђелу Јовану Ристивојевићу, дугогодишњем духовнику Манастира Раванице код Ћуприје.

 

 

О служењу ближњима

 

 

Служити ближњима је НАЈСУШТИНСКИЈЕ  и НАЈБОГОЛИКИЈЕ ДЕЛО.

Служењем човек излази из себе,из своје самозатворености.Отвара се за друге.Постаје  способан да прими у своју душу најразличитије људе,карактере,логике, и тако се проширује да обухвати цело човечанство.Тиме постаје боголик.Постаје способан да прими у себе свеобухватност људских осећања,мисли,воља,да разуме свакога.И ту постаје налик на Христа, Који у Себи обухвата све.

Господ је заповедио Адаму да обрађује Рај. Док је био у потпуној заједници са Богом ,Адам је обрађивао Рај. Када је био изгнан на земљу због непослушности, и то не толико због непослушности, него због непокајања, због скривања свога греха  (,па чак и у моменту када га Господ Свевидећи разобличава, ни тада нема смирења ни покајања да призна свој грех, чиме би остао у Рају), онда он добија заповест да обрађује земљу, која је слика његове душе.

У сваком случају човек је делатно биће. То му је дато од Бога. Умртвљеност и неактивност нису одлике личности. У Рају Адам ради у славу Божију, а на земљи - ради покајања и обнове заједнице са Богом. И што више напредује у томе ,и његово служење на земљи постаје Божији  славослов.

Сам Господ је служио спасењу људи  у Предвечном Плану Пресвете Тројице. Он је Онај Који је  живот Свој  дао за откуп ближњих, човечанства. Господ Исус Христос узео је на Себе Тело да би послужио нама као Пример Истинитог Верника, потпуно Оданог Своме Оцу.

Дух Свети такође служи. Он силази на Апостоле и на све крштене људе. Он их освећује, просвећује, умудрује, просветљује, значи служи спасењу људи. Дух Истине, Утешитељ.

Бог Син нам је показао пут смирења, пут спасења - СЛУЖЕЊЕ ДО СМРТИ. Он је прво послушно РАДИО као Столар до испуњења времена, кад је почела Његова проповед ,Његово објављивање Истине .Тада је ревносно откривао људима Божији Пут, ИСЦЕЉИВАО ИХ, ПОУЧАВАО, УПУЋИВАО, а на крају је СТРАДАО, чиме је цео Свој Живот положио ради служења њиховом спасењу. Значи, прво је радио, па је проповедао, па је на крају страдао.

То је нека узлазна лествица у служењу ближњима. ПО МЕРИ НАШЕ ЉУБАВИ И ВЕРЕ, МИ СМО НА НЕКОМ ОД ОВА ТРИ СТЕПЕНА. То су она три шатора, три сенице на Таворској гори, једна-Илији ,једна Мојсеју, једна- Христу.бТо су три стања људске душе, али и три врсте служења. Први је шатор- подвига, врлине, труда. Други је - духовног знања, које се преноси другима     проповеђу, саветима, тумачењима, објављивањем Истине. А трећи је шатор обожења, созерцања Славе Божије, савршене Љубави Која се полаже за љубљене.

ПРВО је служење давањем материјалних добара, помоћ сиромашнима, физичка помоћ невољнима, болеснима, самохранима..

ДРУГО је помоћ духовна, и за душу , молитвом, саветима, примером, разумевањем , милостивим срцем, имањем стрпљења, смиравањем пред ближњима...

А ТРЕЋЕ је служење - полагање живота, или страдање уместо ближњих. Оно да «нема веће љубави од те да ко живот свој положи за ближње своје.»

Служење ближњима је толико спасоносно зато што оно захтева самоодрицање, смирење,излажење из себе , из егоцентричности самољубља, зато што оно значи ношење крста. Ми истински радимо Божију ствар кад служимо, и истински се отварамо за ближње и они се отварају истински према нама. Рађа се дубље поверење, које обнавља боголикост ЛИЧНОСТИ.

ДРУГИ постаје за мене ЛИЧНОСТ. То није просто један од хиљаде људи које сретнем у мимоходу живота, него је то та личност, једна и непоновљива, која ЗА МЕНЕ  И МОЈЕ ВЕЧНО СПАСЕЊЕ ИМА НЕПРОЦЕЊИВУ ВРЕДНОСТ. ТУ МИ ЈЕ БОГ ДАО ЗА ВЕЧНОСТ ДА СЕ ПРЕКО  ЊЕ СПАСАВАМ И САЗРЕВАМ ЗА СУСРЕТ СА БОГОМ ЛИЦЕМ К ЛИЦУ. КАКАВ ЈЕ МОЈ ОДНОС ПРЕМА ТОЈ ЛИЧНОСТИ, ТАКАВ ЈЕ И МОЈ ОДНОС ПРЕМА БОГУ. БОГ ЈЕ ЛИЧНОСТ, И ТО ШТО ЈЕ БОГОЛИКО У ЧОВЕКУ ТО ЈЕ ПЕЧАТ БОЖИЈИ У ЧОВЕКУ, ТО ЈЕ  БУКВАЛНО ОТИСАК ЛИКА БОЖИЈЕГ У ГЛИНИ, ДАХ БОЖИЈИ УДАХНУТ У НЕПРОЦЕЊИВО БИЋЕ - ЧОВЕКА. ШТО ВИШЕ ЉУДИ ОКО МЕНЕ, У МОМ ЖИВОТУ, ПОСТАНУ ЗА МЕНЕ ЛИЧНОСТИ, ТО ЈА ВИШЕ У РАЈУ  ЖИВИМ, И КРЕЋЕМ СЕ, И ЈЕСАМ, И ДИШЕМ, И САГЛЕДАВАМ СТВАРИ ИЗ  ПЕРСПЕКТИВЕ  ВЕЧНОСТИ.

А да би други за мене постао личност, морам прво ја сам да постанем личност -саможртвеношћу,самоодрицањем,отварањем себе да у целости примим душу другога.

Зато је ДУХОВНО ОЧИНСТВО највеће остварење ЛИЧНОСТИ.Нема већег дара на земљи од тога.То је најбоголикији однос.

Као што су у Пресветој Тројици-ОТАЦ и СИН-и ДУХ СВЕТИ,и најсуштинскији однос је управо ОЧИНСТВО,тако су и на земљи слика тог небеског САВРШЕНСТВА-ОТАЦ ДУХОВНИ и ДУХОВНО ЧЕДО- запечаћени ДУХОМ СВЕТИМ.

Шта су одлике Личности? Љубав, поверење, слобода у Духу Светом, креативност, истинитост.

А најсавршенија креативност, која обухвата у себи љубав и поверење и све друге одлике личности,управо је духовно очинство.Нема боголикијег служења ближњима на земљи од тога.Човек прима одговорност за спасење нечије душе, прима у потпуности и добровољно у свој дух,душу, ум и срце-целокупну личност свога чеда. Држи га целокупно у молитви Духом Светим и води спасењу, помажући му да буде са Богом, чистећи га исповешћу,руководећи га Духом, отрежњујући саветима, успокојавајући га својим духовним покровом, обликујући у њему дух уздржања, који враћа човека у његову првобитну ЛЕПОТУ.

Како сведоче неки Свети Оци,један побожни сликар хтео је да наслика лик Христов,али никако није могао,јер су се црте Лица стално мењале и изгледало је као да су у Његовом Лику садржани  сви ликови.

Кажу други Свети Оци да ће Господ на  Страшноме Суду за свакога од нас да поприми лик нашег духовног оца.

Кроз свету тајну послушања,дубоког поверења,и смирења пред нашим духовним оцем  ми улазимо,у ствари,опитно у свету тајну ОЧИНСТВА БОГА ОЦА НАД ЈЕДИНОРОДНИМ ЊЕГОВИМ СИНОМ.

И КАО ШТО Бог Отац и Бог Син постоје од Вечности и у сву Вечност,тако и духовно очинство остаје за вавек.Очинство је најсуштинскији однос и најспасоноснији.Духовно чедо поприма духовни лик оца.Они постају Духом Светим једно.

Као што је Господ рекао Филипу:»Ко је видео Мене,видео је Оца»,тако и духовно чедо може на питање :»Ко је?» да ускликне пред вратима очева дома:»ТИ,ОЧЕ!»

 

Мон.Стефанида

 

Синђел Јован Ристивојевић (1938.-9.1.1998.)

Свештенослужитељ Ман.Раваница

 

 

Отац Јован се упокојио на дан Св.Стефана, 9.1.1998., изненада, у ман.Св.Саве у Илајну- Аустралија, где је и сахрањен 15.1. 1998. «У Манастир Раваницу је ступио 4.1. 1957. године код чувене Мати Јефимије , где је већ била и његова рођена сестра, монахиња Теодосија. Мати га је лепо примила (он је имао 18-19 година) и упутила у духовни живот, којег се он верно држао и усавршавао до краја живота, иако је Мати Игуманија брзо са овог света отишла 3. 8. 1958.год.»

«Отац Јован је био најмлађе дете Милије и Иванке из Гојне Горе код Чачка, рођен 4.маја 1938.год. Родитељи су још три своје кћерке дали у манастир, монахињу Сузану, Теодору и Теодосију, а и отац им се замонашио у Манастиру Преображењу - Овчар Бања,» као монах Митрофан, потоњи јеромонах.

«Убрзо након ступања у манастир морао је да служи војску од 1959. до 1961. Пољска пешадија, у Шапцу и Новом Саду.» Сећам се да ми је причао како је осећао велики покров Божији док је био у војсци .Никаквих помисли није имао. А, каже, како изађе из воза за манастир оно крену помисли. Па се чудио шта је то, а онда је схватио, или му је духовник објаснио, да је тада добијао повећану благодат и покров Божији зато што је као монах био ван манастира, у ситуацији где је изложен разним искушењима, па му се и благодат увећала сразмерно опасности по душу. А кад се вратио у манастир, тада се смањила благодат зато што се опет обрео у природној монашкој средини, па је и опасност мања. «Замонашен је у малу схиму 2./15. априла 1964.год. у Манастиру Покајници, и опет враћен на послушање у Ман.Раваница. Рукоположен је за јерођакона 13./26.априла 1964.г. у Саборној  цркви у Пожаревцу, од Епископа Браничевског, господина Хризостома. За јеромонаха је рукоположен на славу манастира, Вазнесење Господње, 29.маја/11.јуна 1964., од истог Епископа, у капели Манастира Раванице, пошто је манастирска велика црква тада била у рестаурацији. Служио је у манастиру усрдно, имао је леп глас, волео је да проповеда, волео је Црквено благољепије. Здравља је био средњег.Народ је поучавао , и многи су долазили к њему на савет и исповест. Сви смо били са њим задовољни «(овако пише Иг. Гаврила о њему у Књизи  упокојених сестара и братије). «Покоравао се манастирском реду.»

Упознала сам га негде 1985.год на аутобуској станици у Крагујевцу, кад је ишао на сахрану монахиње Нине , у Овчар, мајке Владике Иринеја Нишког. Видела сам , као верник, цивил, тада мени непознатог монаха и пришла за благослов. Он ми је срдачно дао благослов, искрен, отворене душе, са поверњем , као да се знамо сто година.

Следећи пут га видех крајем септембра 1990. у Ман.Раваница, где сам, сада већ као монахиња, свратила са својом Игуманијом и сестрама, да се поклонимо Светињи, на повратку из Македоније.

Причао је са нама срдачно, радосно и мудро. Имао је изузетно чисту и достојанствену , очинску, душу.

Трећи пут , и последњи, га видех  септембра 1994. у ман.Месићу, где је свратио да се поклони са једним својим духовним чедом из Вршца. Имао је очински став и бригу према сваком. Изузетно отворене душе и искрен. Спреман сваком одмах да помогне. Ревносан у томе. И достојанственог духа, узвишеног. Кад би га човек гледао само од споља , он је био весео , причљив. Али, он је имао једну много дубљу унутрашљу димензију, врло озбиљну и сву Богу предату. Изузетно молитвен. У цркви, он је био други човек кад би стао на молитву. Изузетно озбиљан, префињеног, узвишеног духа, ревносне молитве. Многи су добијали исцељење његовом  молитвом.

Имао је и очинску бригу за свакога.И велико човекољубље , које је извирало из његовог Богољубља.

Рекао ми је старински начин лечења ишијаса, који је чуо од неког са Свете Горе, и тражио три пут да поновим сваки детаљ, да запамтим , да бих могла рећи и другима ако неком затреба.

«16./29.марта 1996.године , по благослову надлежног Епископа, отишао је у Јерусалим, да се поклони Гробу Господњем, за Васкрс, « и остао је тамо једно време. Након тога је отишао у Аустралију, где га је канонски примио Епископ Лука. «На свему томе он је био јако задовољан.» Тамо је произведен за Синђела.

Но, изненада се упокојио, од срца.

Упокојио се непосредно након Свете Литургије, коју је служио сва три Празнична дана, у својој 60. години. Сахрањен је на гробљу манастира Св.Саве у Илајну, опеван од Епископа Луке и Саве Новозеландског, уз присуство многобројног свештенства, монаха и побожног народа.

За све у манастиру Раваница била је то велика жалост , и његов одлазак тако далеко и изненадна смрт.

Послали су телеграм у Аустралију : «Манастир Раваница из Србије заједно са Вама оплакује смрт оца Јеромонаха Јована и жели му од Господа блажено упокојење у Царству Небеском. Сестре монахиње са духовницима и његове сестре, Теодосија и Теодора, и брат Татомир Ристивојевић. Почивај у миру, оче Јоване у туђини на Српској земљи до Воскресенија мртвих. Игуманија Гаврила «Тако ће отац Јован  остати у вечној успомени у нашем сестринству и молитвеном спомињању, међу братијом манастира, коме је верно служио толике године. ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ»(цитати из Књиге упокојених сестара и братије Ман.Раванице)

 

мон.Стефанида