Прво, на сажет начин, кроз молитву и пјесму, кроз читање библијских свједочења о стварању свијета, о Божијем промишљању о човјеку и битним догађајима и личностима Божјег домостроја спасења рода људскога, Црква нас у њему и кроз њега подсјећа на најдубље истине човјековог живота. У ово предваскршње вријеме Црква нас подсјећа на све што је Бог урадио за нас, јављајући нам себе, нарочито Рођењем Сина Божијег Јединородног.

Указује нам на то каквим нас је Бог створио, саздавши нас по својој слици и прилици, образу и подобију и открива шта је гријех, т.ј. богоотуђење и гажење прве заповијести од човјека учинио и чини. Бог који жели спасење сваког човјека долазећег у овај свијет, показује нам, с друге стране, преко просвећења и преко поста душе и тијела пут којим се ослобађамо незнања, зла и гријеха и којим узлазимо своме првобитном назначењу, савршенству и непролазном достојанству.

Ступајући на тај пут личног и саборног преображаја, утемељујемо свој ход божанском уздизању, на покајању и смиреноумљу: ''узводећи нас божанским висинама, Спаситељ и Владика нам је показао висинотворно смирење'' као основ нашег живота, мишљења и понашања. Пост а кроз њега цио истински људски живот, сав је у знаку ''божанствене љествице'' коју је видио праотац Јаков, којом силази оваплоћени Логос Божји на земљу и којом узлазе смртни људи Царству Небеском.

Цариниково смирење, покајање блудног сина, Страшни Суд и други Христов долазак; подвиг Светих који су сачували образ Божји у себи, владарским умом страсти витешки побјеђивали, мушки своју природу приморавајући на боље и савршеније живљење и уподобљење Богу – то је оно што су богонадахнути Оци Цркве уградили у темеље великопосног и свеукупног хришћанског начина живљења. Као што се каже на почетку Триода (Трипјеснеца), главне богослужбене књиге у току Поста: Желећи богоносни Оци да све ово прикажу преко Трипјеснеца, прво су предложили оно што садржи Стари Завјет: на првом мјесту о стварању (свијета и човјека) и губљењу божанске вјечне сладости Адамовим падом, и остало записано у Мојсијевим, Пророчким и Левитским књигама додајући и друга благодатна збивања. Онда, по поретку, излажу Оци и догађања Новог Завјета: на првом мјесту о Благовијестима, које се по неизрецивом Божијем Домостроју скоро увијек празнују у току Четрдесетнице (у суботу Пете недјеље се поје и чита чудесни Акатист Пресветој Богородици, највеличанственија пјесма у част оне која је Христа родила) Томе слиједи повијест о Лазаревом васкрсењу, уласку Христовом у Јерусалим, читање Еванђеља у току Велике недјеље о Христовим светим и спасоносним страдањима, подробно опјеваним и описаним. Потом о Васкрсењу и свему ономе што је за њега везано, о силаску Духа Светога и Дјелима апостолским која свједоче како се ширила у свијету блага вијест о Христу и образовала Црква као Сабор Светих око Имена, богочовјечанске науке и дјела Васкрслога (види Синаксар Сиропусне недјеље, грчки).

Због гажења поста, Адам је избачен из раја, зато се њега сјећамо на почетку Поста; имајући у виду коликих зала је то гажење поста било узрок ми се враћамо радосно посту, како би зацијелили и очистили у себи Адамову рану и гријех и вратили се Дрвету живота, у Земљи живих. Посебно мјесто у току Поста заузима покајни канон Светог Андреја Критског у коме су опјевана сва збивања и личности Старог и Новог Завјета; он нас позива на подражавање врлинских људи и њихових врлина и на уклањање од злих људи и њихових гријехова.

У склопу са овим, у току прве седмице Великог Поста ми прослављамо Недјељу Православља, поклањајући се пречистом Христовом лику који се огледа у човјековој природи као по лику Божјем створеној, као и у свеукупној Божјој творевини. При томе ми исповиједамо присуство Бога Логоса у тијелу, ријечима, устима, срцем и умом, писањем и сликама (иконама); ријечју освећујемо усне, а онда слушаоце кроз ријеч; преко светих икона освећују се очи оних који их гледају, а ум се узводи преко њих богопознању, као и преко светих храмова, свештених сасуда и других ствари и бића.

Друга недјеља поста је посвећена Св.Григорију Палами, великом проповједнику и свједоку вјечне таворске божанске свјетлости која обасјава сваког човјека долазећег у овај свијет; задобијање те вјечне свјетлости је смисао и циљ људског живота.

У току треће недјеље поста поклањамо се тајни Часнога Крста. Јер по пјеснику, у Рају у древна времена, непоменик је једењем плода са дрвета, унио мртвило у људску природу; дрво пак Крста дарује људима одежду живота и свијет испуњује радошћу неизрецивом.

Посебно мјесто у току поста, четврте и пете недјеље Свети Оци посвећују преподобном Јовану Лествичнику и Марији Египћанки. Јовану због његове «Љествице» у којој су опитно описане људске врлине и страсти, и начин усхођења, кроз очишћење и покајање, тајни обожења човјековог; Марији као чудесном свједоку моћи покајања и чињенице да нема гријеха који Бог неће опростити, само ако се човјек за њега покаје.

Врхунац и пуноћа светог Поста јесте недјеља Христових Страдања пред само Васкрсење. У ове свете дане Црква нас призива да ходимо за Господом, који иде на добровољно страдање: ''очишћени мислима, пратимо га и сараспнимо се са Њим, и умртвимо Њега ради животна уживања, да би и оживјели са Њим''; прославимо Његово спасоносно страдање и неизрециво дуготрпљење ''да би милосрђем својим саваскрсао и нас.''

У ове свете дане читају се сва четири Еванђеља (прва три дана) и увијек изнова прочитавају нарочито повијести Еванђелиста о Његовим страдањима, распећу, смрти и васкрсењу. Црква нам износи, нарочито, пред очи наше, ликове цјеломудреног Јосифа патријарха старозавјетног и многострадалног Јова као праслике и пророчка предуказања Христа и Христових страдања а подсјећа нас, већ у Велики Понедјељак Страсне седмице, на Христову причу о проклетој и неродној, сасушеној смокви: као опомену на опасност која нама пријети останемо ли без плодова покајања и врлина. У свети и Велики Уторак сјећамо се приче о пет мудрих и пет лудих дјевојака, коју је Господ изговорио идући на страдање, указујући на значај не само цјеломудрености и других врлина за човјеков живот него првјенствено стицања ''уља'' Духа Светога којим човјек задобија живот вјечни. У Велику Свету Сриједу заповиједише Свети Оци да вршимо помен жене блуднице која помаза Господа миром, мало прије Његовог спасоносног страдања. То је и дан када се Јуда припрема и одлучује да изда Христа. Велики Четвртак је дан Тајне Вечере, установљења Светог Причешћа Тијелом и Крвљу Христовом, и дан када је безбожни Јуда помрачен среброљубљем, издао Христа. Томе је претходило Христово прање ногу ученицима, потврда да је Он дошао у свијет да служи а не да му служе и да живот свој жртвује за спасење свијета, а слиједи му потресна Христова молитва у Гетсиманској башти, пред само издајство. На Велики Четвртак се читају увече и дванаест Еванђеља о Христовим страдањима, као и Пророштва Пророка о том страдању – све у склопу Великог Петка, када се страдање и догодило. То је и дан Његовог суђења и осуде на смрт, Пилатовог прања руку, Христовог распећа између два разбојника и Његове смрти на Крсту, Његовог скидања са Крста и сахране у ''новом гробу''. О свему томе нам потресно проповиједају Царски часови Великог Петка, са псаламским Пророштвима и Еванђељима, који се настављају Вечерњем и Повечерјем, истог садржаја. Великосуботње јутрење се служи на Велики Петак касно увече. На њему појемо испред Крста и Плаштанице на којој је изображен погребени Христос, тужне три Статије у славу Христове смрти и погребења. Управо на Велику Суботу празнујемо Његово погребење и Силазак у Ад, чиме је род људски ''из трулежи прешао ка вјечном животу.''

Ова седмица се назива Великом, по ријечима богоносних Отаца, ''не зато што су ови дани дужи, или сати, него што су велика и натприродна чудеса, и изузетна дјела Спаса нашега која су се у њој десила.'' Јер као што је за шест дана Бог све створио, у шести дан саздавши човјека, и у седми суботњи дан починуо од свих дјела својих; тако је и при овом Новом Стварању, све изврсно учинио, и у шести дан васпоставивши иструлелог човјека и обновивши га својим Крстом и смрћу, у овај се суботњи дан (=дан одмора) упокојио, ''савршеним одмором од дјела, уснувши живоносним и спасоносним сном.''

У ову Велику и Свету Суботу, која је највећа од свих дана ове седмице, почињемо да појемо, нарочито на Суботњем Вечерњу и Литургији радосну пјесму ишчекиваног Христовог Васкрсења. Тако радосно појемо: ''Страдањем Твојим Христе, од страдања се ослободисмо, и васкрсењем Твојим од трулежи избависмо.'' Овдје поново читамо најодабраније одломке старозавјетних пророштава, почевши са оним о стварању свијета, која свједоче долазак Искупитеља у свијет, побједу Бога свјетлости и љубави над тамом, мржњом и смрћу, предуказују Христово страдање и смрт али и васкрсење, као и опште васкрсење мртвих. Појемо најрадосније пјесме старозаветних праведника и боговидаца, испјеване са надом у побједу Бога правде, истине и живота, јер ''Он је Бог мој и славићу Га, Бог оца мојега и узвишаваћу Га.'' Појемо Господу ''Који ће царовати до вијека.'' Призивамо светом пјесмом сва створења и дјела Божја ''да Господу поју и преузносе Га у вијекове'', позивамо Га, пророчки: ''Васкрсни Боже суди земљи, јер ћеш Ти бити насљеђе свима народима.'' Ово је дан у који је обављано кроз вјекове и обавља се саборно крштење оних који су се у току Поста учили истинама вјере и живота по Христовој вјери и припремали за Свето Просвећење. На крају појемо на Литургији Велике Суботе: ''Нека умукне свако тијело човјечије, и нека у себи стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља; јер Цар царева и Господар господара долази да буде заклан, и да даде себе за храну вјернима.''

Свим овим, браћо, Црква нас припрема да прославимо чистим срцем и просвијетљеним умом, Празник над Празницима, Свијетло и Свето Христово васкрсење, и у Њему и кроз Њега своје свечовјечанско васкрсење и живот вјечни. Празновање Христовог васкрсења је празновање живота, али не пролазног, него вјечног и непролазног. Земаљски живот је само квасац и сјеме за тај вјечни живот. То сјеме се зачиње у материној утроби, силом једном за свагда изговореног божанског благослова (''и благослови их Бог, говорећи: Рађајте се и множите се, и напуните земљу'' – Пост.1, 28). Зато је оно светиња над светињама, те отуда убијање дјетета у мајчинској утроби или послије његовог рођења, означава убијање једног истог човјека. Зато законодавства и цивилизације које озакоњују чедоморство (абортус) производ су некрофилских и античовјечних, у суштини самоубилачких друштава. Жена и њена богодана утроба, створена је, гледано са тачке гледишта Христовог Рођења и Васкрсења, да буде радионица Живота а не радионица смрти. И као што човјек и људска заједница која не поштује светињу људског живота, која не поштује рађање и која не рађа истинске плодове кроз живот, постаје бесплодна проклета смоква из Христове приче читане на Велики Понедјељак; тако и земља и земљина утроба ако није радионица вјечног већ само пролазног ефимерног живота, представља – воденицу смрти, која ''данас меље што јуче њивљаше.''

Ту и такву непролазну истину о постојању и животу свијета и човјека, и о свему што се рађало, догађало и догађа у времену и простору – дарује нам и открива Христова личност и Христово преславно Васкрсење. Зато ''васкрсење Христово видјевши, поклонимо се Светоме Господу Исусу јединоме безгрјешноме! Крсту Његовом се клањамо и свето Васкрсење Његово пјевамо и славимо. Јер Он је Бог наш и ми народ Његов и осим Њега другога бога не познајемо; Име Његово именујемо.''

Стога сви ви који сте вјерни овој светој истини живота и њени свједоци, приступите да се поклонимо светом Христовом васкрсењу, Његовој побједи над смрћу, да се братски загрлимо вјечним загрљајем, сверадосно се поздрављајући:

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!  

Ваш молитвеник пред васкрслим Господом и доброжелатељ, 

АЕМ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ

+АМФИЛОХИЈЕ