Мир Божји!

Христос се роди!

Вјековима одјекује, браћо, позив пастира свима људима и свима народима с Витлејемског поља: "Хајдемо до Витлејема, да видимо то што се догодило" (Лк. 2, 15). И заиста, Рођење Христово које прослављамо, представља Догађај, који је пуноћа свих догађања од настанка свијета, у свјетлости којега се открива и дарује знање и смисао свега што се догодило и догађа послије Њега до краја свијета и вијека. Предвјечни Бог је постао човјек; човјек је задобио у Христу безмјерну мјеру свога раста и бесмртног узрастања. Шта има веће и значајније од тога у времену и вјечности?! У том Догађају анђели су открили нама и свима створењима наш призив и троједну истину људског живота: прослављање Бога на висини, прави пут задобијања мира на земљи и начин стицања добре воље међу људима (ср. Лк. 2, 14). У Богомладенцу се остварује помирење између Бога и људи и поставља темељ истинског мира на земљи и дарује извор добре воље међу људима.

Отуда није нимало случајно да је у знаку Божића и мирбожања сва историја рода људског, да је Христово рођење вододјелница "старе и нове ере", између таме и свјетлости, пута живота и пута смрти. Све што је истинско и право од настанка свијета - било је припрема за Христово рођење ("Рождество Твоје Христе Боже наш, обасја свијет свјетлошћу знања"); све што је добро и истински човјечно и напредно послије Његовог рођења - рађа се из Њега и поклоњења Њему као "вјечном Сунцу Правде". То важи за читав свијет и сво човјечанство, то важи, за нашу малу Црну Гору. Зато с правом пјева Свети Петар II Ловћенски Тајновидац: "Нема дана без очнога вида нити праве славе без Божића." У борби око свјетлости тог "очнога вида" и у познању "лудог вјетра" који хоће ту "Свету лампу" да угаси, одвија се космичка драма, одвија и наша подловћенска драма. Слава Божића, опјевана у "Горском вијенцу", "одвојила са простотом и са веселошћу", шта је друго него слава Христа, побједитеља антихриста у лику "азијатских тмуша"? Та борба око "олтара правог на камену крвавом" и борба између свјетлости и таме, добра и зла, Бога и сатане, одвија се, како у цијелом свијету, тако и у Црној Гори до дана данашњега.

Данас у Црној Гори та борба долази до усијања, управо са разлога што је ове просторе свјетлост Христова Рождества обасјала од апостолских времена. Она се посвједочује, с једне стране, вјерношћу до смрти тој вјечној Свјетлости и Слободи, од древно хришћанских мученика до Светог Јована Владимира (ове године прослављамо хиљадугодишњицу његове мученичке смрти) и послије њега; и с друге стране, прикивањем за Везиров мост "проклетога цара Дукљанина (Диоклецијана)", носиоца мрака, безбоштва и идолопоклонства, тј. христомржње и човјекомржње, заговорника смрти и ништавила. Отањили ланци цара Дукљанина, па он кренуо да поново загосподари својим некадашњим Царством, тј. овим свијетом. "Враг ђаволу поново дош'о у сватове". Свуда па и у малој Црној Гори.

Црна Гора која се прославила и уградила, правом славом Божића, у Гору Синајску, и постала "Гора отаца", Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског, Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца и Свештеномученика Јоаникија црногорско-приморског, удружује се данас, духовно и морално, не са Европомо Апостола Петра и Апостола народа Павла, него са антихришћанском Дукљаниновом (Диоклецијановском) и Иродовском христоборном Европом, прихватајући, између осталог њено озакоњење чедоморства и содомије, новог покоља Витлејемске дјеце у циљу прогона и убиства Витлејемског Богомладенца. Тако подукљањена власт Црне Горе учествује у Иродовском прогону Богомладенца са Јосифом и Маријом у Египат, саглашавајући се са насиљем и прогоном стотина хиљада Аврамове дјеце из Азије, браће Витлејемског Богомладенца, са њихових вјековних огњишта и подржавајући братоубилаштво у Светом Кијеву у коме је игуман Стефан "Божић славио".

Намјесто да та обезбожена власт принесе Христу Спаситељу свијета злато, ливан и смирну (=ум, душу и срце) као мудраци са Истока, као сва црногорска покољења до данас, она, продајући вјеру за вечеру, пориче вјековно постојање Христове Цркве Божије Православне на Цетињу, тог "олтара правог на камену крвавом"; тражи њено "регистровање" као некакве нове "вјерске заједнице", прогони њене свештенике - свједоке и апостоле Христове, хоће да озакони ново отимање и скрнављење њених светиња. При томе, намјесто да гради будућност Црне Горе (и преко ње Европе и свијета) на прослављању Бога на висини, укрјепљењу истинског мира на земљи и добре воље међу људима, тј. на светопетровском богољубљу и братољубљу, она, нажалост, покушава да је зида на духу каиновско-братоубилачких освета (лијечених Светим Петром Цетињским); божићних побуна (1918), пасјих братоубилачких божићних гробаља и покоља (1941-1945): на продубљивању до дна диоба у овом малом "народцу" подловћенском, у складу са сатанским начелом "завади па владај".

На Божић се предвјечно Слово Божје "обукло у человјечество" (Његош), Бог као "Хљеб Живота сишао с неба", да би "ко једе од овога хљеба живио вавијек: хљеб који ћу ја дати тијело је моје, које ћу дати за живот свијета" (Јн. 6, 51). На Божић, дакле, Бог дарује цјелосно самог себе, као вјечна Љубав, сваком створењу. Дијели нам ту Љубав Јагње Божије, заклано за живот свијета, свакоме подједнако у Тајни Светог Причешћа, грлећи нас вјечним загрљајем; и учећи нас да и ми свој свагдашњи хљеб и храну дијелимо једни са другима подједнако, несебично, божански и братски, мирбожајући се и мирећи и једни другима Христовим Рождеством све праштајући. Стога није добро да хришћански народи који су били уписани кроз вјекове у Христову школу, поставши Хришћани, па међу њима и народ Црне Горе, да се данас враћају вучјем самољубљу, својим тзв. неолиберализмима и тржишним економијама и укључивањем у њих, отимањем једних од других свима датих Божјих дарова, богаћењем појединаца и група, све већим стварањем милионске сиротиње у свијету. И данас, као и увијек, они који се одричу Бога као Творца и Господара свијета, Дародавца свих добара, проглашавају себе за бога и господа, господара живота и смрти. Природно, ко од Бога отима, поричући га, господство и правду, обоготворавајући себе и своју власт, тај ће отимати и од браће своје хљеб, насушни и газити њихово људско достојанство.

Зато празнујући Божић и ове године доброте Господње, подсјећамо и себе, и све у Црној Гори и шире од ње, на богонадахнуте ријечи посланице Светог Петра Цетињског: " ...у невјере нема вјере; нема страха Божијег ђе Јуде предатељи Христа царују и газе вјеру и правду, заборављајући ону светињу и газећи је, нечистом ногом, за коју сав свијет живи и драгоцјени живот полаже..."

У то име, запјевајмо са анђелима и пастирима, и са Светом Црквом Христовом, раширеном по свој Васељени: "Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља"

Ваистину се Христос роди!

Благословен вијенац нове године Господње!

Ваш доброжелатељ пред Богомладенцем Христом,

АЕМ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ

А м ф и л о х и ј е