У недељу, 14. децембра, црква Светог оца Николаја Мирликијског у Маћагају у аргентинској провинцији Ћако, прославила је своју храмовну славу уз присуство неколико стотина званица.

Свету Литургију је служио Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Епископ-администратор Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке Српске Патријаршије, уз саслужење архимандрита Кирила Бојовића, архијерејског замјеника те Епархије, презвитера Бранка Станишића, пароха у Ћаку, јеромонаха Симеона Лопеза, пароха Парохије Пресвете Тројице у Медељину, Колумбија и протођаконâ Николе Радиша и Игора Балабана.

Појале су монахиње Ребека и Марија и парохијани овог храма.

На почетку Свете Литургије, Митрополит је у чин чтеца, под именом Василије, рукопроизвео Елиа Валтера Гарсију Вулековића, парохијанина овог храма.

На Светој Литургији је присуствовало мноштво вјерника из Маћагаја и провинције Ћако, међу којима је, осим потомака наших исељеника, било и потомака православних Украјинаца и Грка, али и православних Аргентинаца и других, од којих се велики број тога дана и причестио.

Послије помена за све упокојене у парохији у претходној години, Митрополит је, у пригодној празничној бесједи, рекао: "Нека је срећан и благословен овај свети празник и овај свети дан. Данас најприје прослављамо Христово Васкрсење, јер сваке недјеље прослављамо Христово Васкрсење, зато се она и зове Дан Господњи. Христово Васкрсење је суштина наше вјере и наше наде, јер да Христос није васкрсао онда би била узалудна и наша вјера и наше рађање и наш живот. Зато сваке недјеље прослављамо Христово Васкрсење и у исто вријеме свједочимо наду на наше васкрсење и вјечни живот.

Данас посебно прослављамо и Светог оца нашег Николаја коме је посвећен овај свети храм. По чему је велики Свети отац Николај? Управо зато што је он вјеровао и живио Христовим Васкрсењем и зато што је он био један од свједока оне велике истине коју нам је открио Христос када се родио од Пресвете Богородице и оне вјере коју нам је посвједочио Христос. Христос нам је посвједочио једнога Бога који је Отац и Син и Дух Свети, један Бог а три лица - Бог као вјечна љубав. Зато је задатак нас људи да волимо једни друге јер нас је Бог волио, зато што је Бог љубав и зато што је Бог из љубави створио свијет у коме живимо, зато што је Бог из љубави створио човјека. Ту вјеру у Пресвету Тројицу је свједочио Свети отац Николај. Појавили су се у четвртом вијеку лажни учитељи који су порицали Оца и Сина и Духа Светога, једнога Бога и због тога су се били сабрали сви хришћански епископи свијета у Цариграду (Константинопољу) и они су управо и написали Символ вјере који смо и данас, као и увијек, читали на Светој Литургији: Вјерујем у једнога Бога Оца... и у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег Јединородног и Јединосушног, који је свјетлост од свјетлости, Бог истинити од Бога истинитог, који је рођен од Бога Оца прије свих вијекова, а није створен као људи. Ту нашу вјеру је посвједочио Свети отац Николај. На том сабору епископа био је и онај који је порицао божанство Исуса Христа порицајући да је Христос Син Божији. То је негирао Арије - безбожни Арије, како се назива у цркви - један свештеник из Александрије. А вјеру у јединство Божије у три лица Божија бранио је Свети Никола. Толико је био пун ревности да је ошамарио тог Арија пред свим сабором епископа и рекао му да је лаж то што он учи о Христу. Та његова ревност, тај његов огањ је био добар, али ипак оци епископи нису били задовољни што је он био тако груб. Хтели су чак да га лише епископског чина због тога. Свети Николај као да је био Црногорац по тој својој оштрини. Међутим, исте ноћи јавио се Господ оним осталим епископима и каже им да је Свети Никола ошамарио Арија не из мржње него из љубави према Богу и истини Божијој. Зато га спомињемо двије хиљаде година и ево подижу се храмови у његову част. Један од тих храмова јесте и овај ваш, наш храм и нека су благословени они који су подигли овај храм у славу Божију, а у част Светог оца Николаја.

Од Светог оца Николаја научили смо како да вјерујемо и како да се крстимо и зато се од тада ми православни хришћани крстимо са три прста у име Оца и Сина и Духа Светога. Наша браћа римокатолици се крсте у име четири ране Христове и то је добро, али ово је још много боље, јер ми тим исповиједамо Оца и Сина и Духа Светога, једнога Бога. Зато ова три прста морају да буду потпуно равна - Отац и Син и Дух Свети, један Бог. Стављајући тај знак на чело тиме предајемо свој ум и свој разум Богу Оцу, спуштајући три прста на груди и на стомак исповиједамо тиме да је Бог Исус Христос сишао са неба на земљу и истовремено говоримо у име Оца и Сина и Духа Светога, предајемо Духу Светоме и десну руку и лијеву руку и сав наш живот и на крају га постављамо на срце гдје је печат и средиште људског живота и кажемо амин. У име Оца Сина и Светога Духа амин. То је пуноћа вјере хришћанске. Христос је добио четири ране да би посвједочио ту и такву вјеру у Свету Тројицу. Зато је добро сећати се и Христовог страдања, Христових рана и Христовог распећа, али то распеће нас управо води овој истини Оца и Сина и Духа Светога. Зато Православна Црква чува ту пуноћу вјере, по томе се разликује од свих других конфесија. То је оно чему нас је учио Свети Николај и зато ви који долазите у храм Светог Николаја треба ту вјеру Светог Николаја да чувате и да њоме живите.

Данас имамо и посебну радост да освештамо нову салу коју је овдје подигла црквена општина. Око ње су се потрудили овдашњи парох отац Бранко и предсједник црквене општине Хуан Вулековић, као и сестре монахиње Ребека и Марија и сви други који су дали прилог да се ова сала подигне, да би се послије службе сабирали у њој и тамо прослављали славу и друге празнике. Неко ко не може да слави славу код своје куће, сад ће моћи да слави у овој финој сали и припреми славу овдје гдје има доста мјеста за госте. Данас смо држали помен, па тако и неки од вас кад даје парастос може да послужи народ како је иначе код нас обичај. По много чему је важна ова сала. Мора бити важна кад се сабирате прво овдје у цркви да се Богу молите, а онда у братској љубави и у сали. Црква није подигнута да буде празна, а празна је кад ви нисте у њој, зато и ова сала није подигнута да је гледамо како је лијепо изграђена, него да се у њој сабирате. У то име ја вас све поздрављам и благосиљам.

Ми смо ове године прославили Светог Николаја неколико дана раније, зато што ја као епископ нисам могао да останем на Светог Николаја, јер због својих обавеза морам да се вратим у Црну Гору, па сам желио да заједно са вама прославимо Светог Николаја овдје, а тамо ћу у Црној Гори прославити са Црногорцима и другим који живе у Црној Гори. Бог да вас благослови и срећан празник на многаја и многаја и благаја љета."

Након бесједе Митрополит је освештао новосаграђену парохијску салу, изграђену трудом пароха, црквеног одбора и парохијана, а уз финансијску помоћ Епархије.

Предсједник Црквене општине Хуан Вулековић, након благосиљања сале, открио је спомен-плочу изградње сале, која је названа по протојереју Александру Коноваленку, који је тридесетих година XX вијека руководио изградњом овог храма, којег су подигли наши исељеници. На плочи је записано: "Подигнута 2014. године трудом Православне Заједнице и уз подршку Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке Српске Патријаршије и благословена од стране Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Митрополита црногорског господина Амфилохија (Радовића)".

У наставку велике прославе, којој су између многих присуствовали Хектор Лило Вега, градоначелник Маћагаја и Марта Капитанић, почасни конзул Републике Србије у Ћаку, одржан је богат културно-умјетнички програм у којем су учествовали градски хор из Маћагаја под руководством Аналије Отеро, фолклорна група Удружења Грка из Ресистенсије, као и фолклорна група "Бијело злато" Југословенског друштва из Саенц Пење. Бијело злато је метафора за памук, чије је гајење била примарна активност већине наших исељеника првих деценија њиховог боравка у Ћаку.

У кратком поздравном слову, градоначелник Вега, који је помогао организацију прославу, рекао је да је врло срећан што је гост овога храма, као и да га за све наше исељенике и њихове потомке још из дјетињства вежу врло лијепе успомене.

Прослава је завршена свечаним празничним ручком у новој сали.

Захвалницу за изузетну сарадњу са црквеним одбором добио је Корнелио Алборноз, који је био ангажован на изградњи сале.

Кума овогодишње славе је била Ангелина Беби Радиш, а кумство за следећу годину су преузели нови чтец Валтер Василије Гарсија Вулековић и Карина Милић.

Митрополит Амфилохије је следећег дана, у понедељак, 15. децембра, служио вечерњу службу у храму Светог Саве у Буенос Аиресу, а у уторак, 16. децембра прије подне у Амбасади Републике Србије посјетио Татјану Конић, отправницу послова и са њом размијенио искуства о свом боравку у Аргентини. Истог дана послије подне, одржао је састанак са Црквеним одбором буеносаиреског храма Светог Саве.

Прославом у Маћагају и састанцима у Буенос Аиресу који су услиједили, Митрополит је завршио своју овогодишњу канонску посјету Јужној Америци и вратио се у Црну Гору у четвртак, 18. децембра.

Протођакон Игор Балабан