„Пут ка Богу води кроз љубав према људима“, говорила је мати Марија Скобцова, „На Страшном суду неће ме питати колико сам поклона и метанија направила. Питаће да ли сам нахранила гладне, обукла наге, посјетила болесне и оне у тамницама. То је све што ће ме питати. За сваког сиромашног, гладног и утамниченог Спаситељ каже Ја: Ја сам био жедан и гладан, ја сам био болестан и у тамници.“ У трећем наставку приче о „светитељки отворених врата“, како је названа због своје безусловне љубави и бриге за сваког ко би покуцаона њена врата, чућемо о њеном подвигу и раду за вријеме Другог свјетског рата, као и о њеном сину Јурију и најближем сараднику, оцу Димитрију Клепињину.

Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје. (Јн 15, 13). Ове јеванђелске ријечи оличене су не само у мученичкој кончини мати Марије Скобцове, већ и у цијелом њеном животу. Иако често несхваћена, чак и осуђивана, од оних који нису разумјели њен подвиг, мати Марија је цијелим својим животом, и коначно смрћу, исписала највишу заповијест Господњу у којој се сабирају и испуњавају све остале: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе. (Лк. 10, 27). Вечерас ћемо чути први дио приче о овој необичној светитељки ХХ вијека.

Вечерас ћемо говорити о једном преподобном оцу XX вијека, који је својим подвигом и љубављу према Богу стао раме уз раме са египатским и палестинским Оцима првих вјекова Хришћанства. Његов спомен прославили смо 24. септембра, а његово име и његови молитвени вапаји и уздаси које је записивао у својој келији, и који су по његовом упокојењу пронађени и објављени, познати су данас читавој васељени. Вечерас ћемо говорити о његовом животу прије ступања у манастир, о бурној младости и чудесним Божијим посјетама.

“Неки хришћани се данас питају да ли су телевизија и остали медији замијенили Цркву као мјерило онога што је добро и онога што је лоше. Ово је узнемиравајуће питање. Али ако боље погледамо оно је у ствари смијешно, јер статистички гледано, Црква се у животу младих не може мјерити са телевизијом. Зато за тренутак оставимо Цркву са стране. Питање је: Да ли су масовни медији замијенили породицу?“