Манастир Орахово

Манастир Светог Николе налази се изнад ораховачког поља, у близини Вирпазара. Наткриљује га планина Бјеласица а љепоту употпуњује поглед на Скадарско језеро.

По народном предању, саграђен је на имању оснивача Светородне лозе Немањића, Св. Симеона Мироточивог. Каже се да је  Св.Симеон, отац Св. Саве, једном приликом ходио Ораховачком котлином са својим блиским сарадницима, који су задивљени плодношћу и лепотом овог краја замолили Светога да им поклони бар један део ове благословене земље. Иако му је било веома тешко, Немања им је због њихових заслуга ипак поклонио једно парче своје дедовине. Предање даље каже да је Свети Симеон када су се великаши удаљили сео на један камен поред ораховачке Бољанове цркве и гледајући на своју дедовину заплакао.

Оно што се са сигурношћу зна то је да је од времена Св. Саве Немањића овде устројен манастир, са црквом посвећеном Св. Николи. Манастирску цркву, са околним помоћним зградама, саградио је 1233. године, по благослову Св. Саве Немањића, епископ зетски Иларион, о чему говоре и Врањинске повеље из 13. века као и ктиторска композиција на северном олтарском зиду.

Када споменемо постојање цркве на овом месту историја нас води чак у десети век и каже да је ова светиња представљала једно од најстаријих духовних огњишта вере и културе старе Зете. Из овог периода датира прва, стара црква, посвећена Св. Јовану Крститељу, коју је подигао локални феудалац Иван Бољан, те стога у народу носи назив Бољанова црква. О њеном ктитору, по казивању сакупљача историјске грађе и народних предања из овог краја г. Милутина Машановића, све до земљотреса из 1979. године, сведочио је и натпис изнад врата на коме је било записано име Ивана Бољана. У њој се није богослужило још од давнина због убиства једног сеоског појца на Светој Литургији. Народно предање не памти са сигурношћу да ли је ова црква имала само парохијску намену или је била и манастирски храм.

Понегде се у историјским истраживањима може наћи и то да се старија црква везује за Јелену Балшић и 15 век. То је време када Јелена гради манастир Доње Брчеле, а оба ова манастира и Брчели и Орахово се помињу као метоси манастира Врањине. Надвратна греда ораховске цркве упућује на сличност са Богородичиним храмом на Бешкој који је такође градила Јелена Балшић. Могуће да је она обновила стару ораховску цркву и тако оставила свој ктиторски печат и на овој светињи.

За време турског ропства, манастир је наставио да живи, мада у доста отежаним условима. Иако је, поред велике и плодне земље, у то доба имао и млин на Ораховачкој ријеци, због сталних турских зулума и самовласти локалних агарјанских великаша, обитељ Св. Николе није могла живети без честих опасности које су претиле од охолог завојевача. Турци су, највероватније крајем 16. вијека, ипак срушили манастир. Обновљен је средином 17. века. Година живописања цркве је  поуздани доказ да је још у седмој деценији 17. века Орахово било активан манастир.

Као угледни манастир још од старих времена, он је вековима био и средиште отпора турском завојевачу, а у њему је почетком 18. века збор локалних главара донео и знамениту одлуку о истрази потурица у Црмничкој нахији.

Манастир Св. Николе је до половине 19. века имао огромну земљу у Ораховачком пољу, али је због негативних последица разграничења Црне Горе са Аустријом, за време владавине Петра Другог Петровића Његоша, владика црногорски поклонио навећи део манастирске земље породицама које су овим разграничењем биле погођене. Од тада је манастир постепено гашен и у њему убрзо више није било монаха, али је народ овог краја непрекидно памтио и одржавао Његошев аманет да на дан манастирске славе, Пренос Моштију Св. Николе, помаже ову светињу.

Црква Св. Николе је једнобродна грађевина са полукружном апсидом и троделним звоником на преслицу. Изнад врата налази се плоча са уклесаним натписом:» Храм Св. Николе овај звоник подигоше добровољни прилози црквени, Орахово 1909.» Декоративна розета уграђена је у подножју звоника. Црква је дугачка 8м, а широка 5м. Унутрташњост цркве осликана је фрескама. Изнад врата се назире натпис о осликавању храма. 1909. године када је обнављана црква израђен је нови иконостас. Иконописао га је иконописац Василије Ђиновски који је том приликом преписао тада још увек добро видљив натпис о осликавању цркве. Из натписа се сазнаје да је Храм Св. Николе осликан за време митрополита цетињског Руфима и да је у томе учествовао игуман Василије Његуш са братијом и ктиторима, године 1663. Са северне стране цркве , паралелно са њом налази се зграда манастирског конака.

Манастир Орахово у својој ризници поседује и значајне драгоцености, сребрне и позлаћене крстове од 15. до 19. века, окована јеванђеља из 19. вијека, као и реликвијар од велике вредности у коме се раније чувао део моштију Св. Јована Крститеља. Реликвијар је прелепо израђен у виду медаљона од сребра и позлате са грчким натписом на полеђини који каже:» Ово је Славнога Пророка, Претече и Крститеља Јована.»

У недавно издатој књизи Обнова и градња манастира и храмова у Црној Гори публицисте господина Јована Маркуша стоји: «После 120 година од гашења манастирског живота у Орахову,  по благослову Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорско­-приморског г. Амфилохија, отпочела је 2002. године, обнова древног манастира Св. Николе. Захваљујући бројним приложницима пробијен је пут до манастира у дужини од око једног километра, а потом се отпочело са санацијом цркве Св. Николе и конака. Како је манастир разорен земљотресом из 1979. године, радови су били доста обимни и захтијевали су прије свега  велике инвестиције на обнови храма и санацију конака да би се у њему могло становати. За обнову манастира је испред Митрополије био задужен јерођакон Петар Драгојловић, сада игуман Манастира Врањина, а тада сабрат Цетињског Манастира, као и Црквени одбор из села Орахова.

Од 2007. године, настојатељ манастира је јеромонах Козма Кецојевић, који је веома успјешно наставио обнову ове древне светосавске светиње. Отац Козма је потпуно завршио и веома лијепо уредио манастирски конак и много урадио на обнови старе Бољанове цркве из 11. вијека. Прилаз манастирском храму и скоро читава манастирска порта је Божијом милошћу и трудом оца Козме поплочана каменим плочама а радови на манастиру се и даље настављају.»