Парче неба на земљи XL

Манастир Ћелија Добрска

Добрско село се налази у близини Цетиња. Смештено је у пространој и дубокој ували између брда Добрштака, Вртијељка и Цеклинштака. У 15. веку помиње се под именом Добро, а понегде и Горње Добро. Стари назив село је добило због плодног земљишта а данашњи због положаја кућа које су до брда.

Добрско село се налази на надморској висини од 350 метара, тако да иако је у непосредној близини Цетиња има доста блажу климу.

На крају села налази се манастир Добрска ћелија. Сам назив нам говори да је у прошлости овај манастир био испосничка ћелија. Саграђен је у време Ивана Црнојевића, дакле у 15 веку и сматра се да је био метох Цетињског манастира. Манастир је у свом власништву имао много плодне обрадиве земље, тако да се та земља обилато користила и представљала добар извор за прехрану монаштва и помоћ сиротињи. Та да кажемо традиција је сачувана и данас па монаси из Цетињског манастира одлазе у Ћелију Добрску, заједно сасестринством манастира обрађују винограде и пашњаке, труде се да као и сваки добар домаћин одрже ову земљу у животу, не допуштајући да зарасте и окорови, па онда и земља да своје плодове. Лети грожђе у славу Бога обилато роди, тако да буде довољно вина и ракије да се  бројни гости који прођу кроз Цетињски манастир могу окрепити чашицом манастирске ракије.

Иако су овим нашим крајевима пролазиле невоље и невоље, уз Божију помоћ и заштиту некако је манастир Ћелија Добрска успевао да се одржи. Није рушен и паљен али је у неколико наврата бивао запуштен.

Манастирски храм посвећен је успењу Пресвете Богородице, у народу је називају Црква Св. Госпође.

Грађена је као једнобродну основа са полукружном апсидом, једноделним звоником на преслицу и тремом. На западну фасаду се наслања пространи трем, који носе два озидана масивна стуба и два дрвена. Стране трема имају делимично подигнуте зидове који стварају неку врсту камене клупе који се продужава и уз западну фасаду цркве. Конструкција трема је од дрвета, а поплочан је каменим плочама. Унутрашњост цркве је засведена  полуоблнчастим сводом, ојачаним са два попречно постављена лука.. Под је од камених плоча. Црква је површине око 30 квадрата.

Након земљотреса 1979. године оштећени су и црква и конак, тако да се приступило обнови која је завршена негде 1993. године.

Иконе на иконостасу су новијег датума и рад су блаженопочивше игуманије манастира Брчели, мати Еликониде. У цркви се чува делић моштију Св. Агатоника.

Посебну архитектонску вредност чини зграда манастирског конака са приземљем грађениму виду низа волтова. Старије крило са волтовима зидано је од квалитетно клесаног камена. Из његове кровне масе, слично конаку Цетињског манастира, израста још један спрат. Уз ову зграду дозидана је још једна грађевина почетком прошлог века, која је служила за школске сврхе. Према мишљењу историчара уметности амбијентални квалитети ове архитектуре представљају један од најлепших и најбоље очуваних примера народног градитељства у склопу сакралног комплекса.

Када је 1993. године завршена обнова, у склопу конака је направљена  велика свечана сала у којој се дочекују гости када је манастирска слава или неком другом пригодом.

У манастиру Ћелија Добрска живео је црногорски владика Сава Очинић у доба када је разрушен стари Цетињски манастир. Владика Сава је сахрањен испред манастирске цркве гдје се и данас налази његова гробница . Због благе климе и друге црногорске владике су проводиле зиму у Ћелији добрској. По неким изворима владика Данило Петровић је започео овде своје образовање. Владика Данило је овде подигао гумно, које и дан данас постоји.

Још један разглог због којег је манастир Ћелија Добрска посебан и важан је школа.

Наиме осам година после отварања прве световне школе у слободном делу Црне Горе, Петар Други Петровић Његош је 1842. године у Добрском Селу отворио другу народну школу. Та школа је радила у Манастиру Ћелији. Од најстаријих времена у Добрској Ћелији постојала је манастирска школа, у којој су стицали знања младићи опредељени за свештенички позив. У то време манастири у Црној Гори имали су велики просветни значај.У њима су преписиване књиге и стварана уметничка дјела.

Први учитељ добрске школе био је Ђорђе Срдић, свршени богослов, родом из Скрадина у Далмацији. Предходно је радио као учитељ у Кастел Ластви (данашњи Петровац на мору). Његови ђаци били су углавном синови главара и имућнијих Црногораца. У школи су имали обезбеђен смештај и храну. Књиге и учила набављана су из Србије. Срдић је у Добрском Селу боравио три године. У школском љетопису за њега се каже да је био добар учитељ, али веома строг.  Главни школски надзорник Милан Костић пише да је Срдић крајем 1844. године напустио Ћелију и прешао на Цетиње. Потом је двије године радио као учитељ Цетињске школе и писар у "Правитељственој канцеларији". За то вријеме до касно у ноћ читао је Његошу у Биљарди грчке и латинске класике у руском преводу. Одлазећи из Цетиња 1847. године, добио је од Његоша увјерење да се у Црној Гори честито владао и своју дужност часно вршио. Срдић је писао пјесме, које је касније објављивао у "Црногорцу".

Послије Срдићевог одласка, Добрска школа није радила десет година. Обновљена је 1854, али за кратко. Послије дуже паузе, Школа је наставила рад 1870. године у запуштеном и полуразрушеном старом манастиру. Тада јеу школи учило 28 ђака. Од 1871. године, док су вођени ослободилачки ратови, све школе у Црној Гори биле су затворене. Добрска школа наставила је рад тек 1890. године.

Све до 1948. дакле више од сто година, школа је радила у Манастиру Ћелији. Тада је близу Манастира саграђена школска зграда, чиме су створени бољи услови за рад. Но, почев од 1955. године, у школи је све мање ђака. Због тога је доживјела судбину многих других сеоских школа да буде затворена.

Један од ученика Добрске школе био је и свештеномученик Петар Вујовић, парох Метеришко-друшићки код Жупе Добрск;О  њему протојереј Велибор Џомић пише:

«Отац Петар Вујовић је рођен 21. јуна 1896. године у Жупи Добрској. После основног образовања, отац Петар је завршио богословију на Цетињу. Свештенички чин је примио на Петровдан 1925. године на Цетињу. Митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић, потоњи србски патријарх, га је за његов морални живот, примеран и ревносан рад у винограду Господњем 1938. године одликовао правом ношења црвеног појаса.

Честити Србин, одани и верни слуга Цркве Христове, добар духовни пастир свога народа, примеран отац и понос свога рода свештеник Петар Вујовић је свој живот завршио мученички павши од партизанске руке у мученичком Куновом Присоју 1941. године. «

Даље наводи:

«Партизани су га, после великог мучења, живог бацили у јаму седамдесет метара дубоку. По сведочанствима људи који су у то време као деца чували стоку у непосредној близини јаме, његов глас се из јаме чуо пет дана касније.

Тело оца Петра Вујовића је после неколико месеци извађено из јаме у Коновом Присоју. Сахрањен је у присуству многобројног народа који је 2. маја 1942. године одао пошту свом духовном пастиру који се за све њих молио Богу и свима им служио.»

Данас у Ћелији Добрској живе настојатељица мати Олимпијада Вуковић и једна монахиња сестра Христина. Иако их је само две, оне својим присуством и својим молитвама чине ову светињу живом. Много воле децу и деца воле њих. Увек у џепу своје монашке одоре имају по некакву дечију радост за случај да наиђе неко дете, била то иконица, бомбона или чоколадица, нешто се увек нађе да измами дечији осмех. А деца то памте и радују им се.

Ако до сада нисте били пођите у Манастир Ћелију Добрску. Поведите децу, овде ће се заиста радовати. Многи од нас данас живе у солитерима и великим зградама, немамо много додира са нетакнутом природом, на жалост. Излазак у природу је постао одлазак у парк, који је често само неколико метара удаљен од прометних саобраћајница. И даље смо у граду. Наша деца уче да се веру по пластичним направама. Већина је краву, овцу и коња видела само на телевизији. У Добрском селу имате шљиву, крушку, па јабуку, па брдашца и долине где могу да трче слободно до миле воље. Поведите их  да виде кошнице са пчелама. То је ту , у близини, двадесетак минута вожње од Подгорице и пола сата од Приморја. Не требају вам велики новци као за скупе брвнаре у неком етно селу. Поведите своју децу у манастир, да науче да упале свећу, да целивају икону, да се безбрижно играју и осете мирис чисте природе и здравог ваздуха. Да загрле мати Олимпијаду и сестру Христину, да их упознају и да им се радују и њима и њиховим дечијим радостима.