Поводом увођења црногорског језика као службеног језика у школама у Црној Гори, као и проблема у односима Православне Цркве и државе Црне Горе, Високопреосвећени Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-приморски Господин Амфилохије је упутио отворено писмо предсједнику Црне Горе г. Филипу Вујановићу и предсједнику Владе Црне Горе г. Милу Ђукановићу. У наставку доносимо писмо у цјелини:

Уочи празника Успења Пресвете Богородице, који се вјековима свечано и многољудно прославља широм Црне Горе, од манастира Мораче и Пиве, преко Дајбаба и Подмаина до Савине, и других наших светих мјеста, имам пастирску одговорност да ово духовно славље помијешам са горчином упозорења, да се Црква Христова, у току мјесеца августа ове године Господње, нашла под налетима нових удара на њену имовину и интегритет, а да се православни народ у Црној Гори (огроман број вјерника Митрополије и других православних епархија) налази пред искушењем нових подјела, наметнутих кроз питање употребе службеног језика у црногорским школама.

Пишем ово писмо свјестан да ћу ја лично, као и Црква коју представљам, бити оптужен за „бављење политиком", иако је јасно да ни једног слова не бих написао, да није било ометања црквене службе, управо од стране државних службеника, и да није, пред почетак нове школске године, дошло до узбуне међу вјерницима и свештенством који су ми повјерени пред Богом, а који су истовремено, у великом броју, грађани Црне Горе - све због питања језика (имена и његове граматичке структуре) на ком би требало, ове године, да буде извођена настава у нашим школама.

Прво, на празник Преображења ове године, црногорска полиција је забранила улазак свештенству Митрополије у преображењски храм на Ивановим коритима, па је први пут у историји ова ловћенска црква остала без Божије службе на своју храмовску славу, односно свештеници су били принуђени да службу изврше испред храма, тј. испред кордона полиције који је опколио поменути храм. Ми смо већ покренули поступак (још један у дугачком низу неријешених, господине предсједниче!) пред надлежним судским органима ове државе, али мислим да треба да знате (а и јавност треба да зна), да је поменути храм, у складу са позитивно-правном процедуром и документацијом Црне Горе, власништво наше Митрополије, те да сматрамо, да се ситуација са неправославним лицима која су се тога дана појавила у овом његушком селу и тражила улазак у храм, никако није смјела рјешавати забраном уласка власницима цркве и канонском свештенству. Овдје је, под Вашом управом, сила напала истину и правду, а то није добро.

Овом смо дужни да придодамо и следеће: сила државне администрације, у протеклих неколико мјесеци, на увијен и злонамјеран начин, прогања вјернике и службенике Цетињске Митрополије из Црне Горе, не дозвољавајући онима међу њима  који су држављани других православних земаља, привремни боравак у нашој земљи. На ово су ми се жалили уупавитељи неколико манастира чији су монаси држављани других држава, као и ректор Цетињске богословије, који међу наставницима и ученицима има чак и двојицу руских држављана. Све се ово ради под изговором да Митрополија (као вјерска установа у којој они раде) није регистрована!  Овдје није више умјесно подсјећати да је Митрополија створила нововјековну државу Црну Гору и обрисе њених првих световних институција, те да она није ни јуче ни прекјуче, упала незвана у црногорско друштво, али јесте умјесно рећи да ни фамозни закон (коме је прошао рок важења) из 1977.г., на кога се позивају Ваши службеници, не предвиђа регистрацију већ постојећих цркава и вјерских заједница, већ само оних које се оснују послије доношења закона. У складу са тим су се понашали државни органи како ондашње тако и садашње Црне Горе - све до јуче!. Ето, чак су и законописци из седамдесетих година прошлог вијека знали да није умјесно на шалтер за регистрацију доводити вјековне духовне институције, као што је наша Митрополија или двије римокатоличке бискупије, или пак Исламска заједница...

Треће и најважније, то што су комунистички законописци имали осјећај за мјеру и умјесност, изгледа да није красило писце новог Закона о измјенама и допунама општег закона о образовању и васпитању, који је такође недавно донешен, у истим овим данима када свештеник не може ући у храм, и када се монаси и ђаци црквених школа протјерују из Црне Горе. Нови закон, по коме се настава у школама врши само и једино на црногорском језику, изгласан је у црногорској скупштини, рекло би се по процедури и у складу са политичким правилима, и није умјесно да ту процедуру један свештеник и митрополит коментарише. Међутим, сусрећући се са посљедицама овог августовског закона, посљедицама које се назиру пред септембарски почетак нове школске године, ми смо ужаснути чињеницом да је народ доведен пред врата нових и то најстрашнијих диоба, да ће скоро двотрећински дио црногорског грађанства бити дискриминисан тј. да неће имати право да своју дјецу школује на свом матерњем језику. А ту није крај. Црногорским грађанима који говоре српски језик, и којих званично има преко 63 % (више од пола свих нас заједно, више од пола Црне Горе), држава нуди алтернативу у мањинским правима!!! У грађанској држави, на почетку 21. вијека, у предворју уласка у Европску Унију, више од половине грађана се тјера у језички мањински статус! Устав је дефинисао Црну Гору као грађанску државу. У грађанској држави основни је принцип да су сви равноправни и да нема повлашћених по било ком основу. Члан 8 Устава Црне Горе забрањује сваку непосредну или посредну дискриминацију.

Свакако је неотуђиво право једног броја  грађана Црне Горе да свој језик зову онако како мисле да треба, како воле и како желе. Исто тако и политичари, државници имају право да народу сугеришу како ће се изјаснити по том питању. Али шта је са правом оних грађана, разних националности (Срба, Црногораца и других...),  који су се слободно и демократски већ изјаснили, и рекли да свој језик сматрају српским? Они чине ову државу, раде, стварају, пуне њен буџет.  Шта је са њиховим правима? Јесу ли она мањинска? Ако кажете да јесу, онда су вјерници Цркве чији сам епископ, а грађани државе чији сте Ви државник-прогнани и незадовољни, јер се нарушава  основни принцип грађанске државе, тако што се већина од преко 63% ставља у подређен положај у односу на мањину од 20% .

Чак и ако намјере законописца нијесу биле лоше,  закон фактички омогућава да мањина која говори црногорски језик аутоматски остварује своје право на школовање на свом језику, док се значајна већина грађана, која говори српским језиком, ставља у неравноправан положај тиме што се,  да би остварили своје право, упућују на посебну процедуру предвиђену за мањинске народе и националне заједнице. И то, поред чињенице да се Црна Гора дефинише као грађанска држава, поред чињенице да значајна већина грађана говори српским језиком,  и још поред чињенице да се на посљедњем попису више Црногораца изјаснило да говори српским, него црногорским језиком.

На овај начин, не улазећи, понављам, у крајње намјере доносиоца, конкретне посљедице новога закона су да математичка мањина постаје статусна већина, а математичка већина постаје статусна мањина.  Чланом 11 став 1 овај закон одређује да су Црногорци који говоре црногорским језиком статусна већина у Црној Гори, иако су бројчано мањи од грађана који говоре српским језиком (а међу њима има и Срба и Црногораца ):

Употреба језика

Члан 11

Настава се изводи на црногорском језику.

У срединама у којима већину или значајан дио становништва чине припадници мањинских народа и других мањинских националних заједница настава се изводи и на језику припадника тих мањинских народа, односно мањинских националних заједница.

Иако  Устав Црне Горе не дефинише ко је већина, а ко мањина у Црној Гори, па је у том дијелу дух овог највишег правног акта - грађански, наднационални, овим законом пак, а поготово његовим 11. чланом,  јасно се показује да је парламентарна већина Црногорце који говоре црногорским језиком учинила већином, а мањином све остале.

Да ли је Црна Гора била мање вриједна и мање црногорска онда кад је постојала као међународно призната књажевина и краљевина, са својом Владом, школством и својим школским свједочанствима у којима лијепо пише Српски језик, као наставни предмет у школама? Да ли је амерички народ мање амерички зато што говори и пише енглеским језиком? Да ли су латиноамеричке државе и народи мање самосвојни зато што се њихова дјеца образују на шпанском или португалском? Да ли, некада моћна царевина, данашња Аустрија и више од пола Швајцарске губе свој идентитет тиме што говоре, пишу и образују се на њемачком језику?

И поред свега тога, здрав разум и хришћанска љубав ми налажу да поштујем право оних у Црној Гори који мисле да им данас треба ново име и нова граматика, за матерњи  језик, и да сходно томе, то право остварују њихова дјеца у црногорским школама - али опет питам, шта је са правом грађана Црне Горе, који слободно и демократски, поштујући права других, желе да им се језик зове као што им се вјековима звао и што је на њему написано све што је написано и изговорено од давних времена до данас, и којих има готово двије трећине? Нијесу  ови грађани дошли држави у госте, него они чине ту државу.  Зар онима који кажу да и ми морамо (требамо, желимо) назвати језик по имену државе, ништа не говори  чињеници да смо се „ми" већ изјаснили, да је 64% грађана (разних националних припадности) који говоре српски - једна од ријетких надполовичних већина у Црној Гори, и да би једна тако ријетка једногласност црногорских грађана могла да буде фактор стабилности друштва, а не мањина у сопственој кући? И ако смо га увели, и ако смо га јуче кодификовали, не можемо, јер нас има разних, дјецу учити само и једино црногорском језику. Насиље над језиком, писмом и културом једног, било кога, народа не представља ли најстрашније понижавање његовог достојанства, крађу његовог саборног ума и памћења, разарање његовог бића?!

Ви знате да Вам се обраћам у име Цркве, што значи у име великог броја људи који су огорчени овим августовским инцидентима. Надам се у Бога да ћете ово писмо схватити као обраћање грађана државе на чијем сте челу, којима је нешто суштинско ускраћено, чији је пут до сопствених права отежан, и који се осјећају неравноправно у односу на друге грађане