Печат у Хрватској: Ни Косова ни Јадовна

Убијање Срба и Јевреја у Јадовну трајало је само 132 дана. Више од пола века касније, обрачун са преосталим Србима претворен је у Домовински. Над Шарановом јамом прошле недеље репортери „Печата" присуствовали су првом званичном помену над жртвама после 69 година. Јесу ли се времена променила или је приступ друкчији? Шта би било да жртве устану са дна велебитских јама или проходају кроз камену пустињу на острву Пагу?

Да је Јадовно једно тужно место, потврђује и само његово име. Данас је то село у Хрватској пусто, и има само два становника. Зову се Катарина и Антун Новачић. Они су једини становници Јадовна над земљом. Под земљом је друкчије. Ту леже кости око 40.000 Срба и Јевреја зверски мучених и побијених на врхунцу усташког лудила током Другог светског рата. Први пут после 69 година масовни злочин почињен у Јадовну престао је да буде предмет опште негације и лаког заборава. Потомци и поштоваоци пострадалих Срба и Јевреја 26. јуна 2010. на помен жртвама можда су први пут могли доћи без претходног лутања по велебитским шумама кроз које није водио ниједан путоказ који би упућивао да су на том месту, кроз уске зидове неке од постојећих јама некада везани ланцима, по стотинак у колони, стрмоглавце летели њихови ближњи.

ЈАМА ЈЕ ГУТАЛА

Будак, Трновац, Личко лешће, Гвоздена планина само су неки од назива места кроз које пут води до коначног исходишта нашег пута и извориштва безумља толиких размера какве људски разум тешко може да појми. Милорад Милошевић наш вођа на путу кроз Хрватску, родом из околине Госпића, подсећа: „С леве стране још увек неочишћено минско поље", с десне срушена православна црква, иза оних брда родно место Николе Тесле са разбијеним спомеником, овде убијено 200 људи, тамо нестале читаве породице..." Злокобна топонимија старија од злочина извршених на овим просторима као да сведочи да се страдање које се може мерити само с оним старозаветним, митским, могло препознати. Али ни данас, приближавајући се тим подземним градовима закланих, тешко, а без претходног сазнања, можете наслутити зло које је некада, те 1941. године клијало из ове питоме земље. И после још једном,1991. Госпић- Јадовно. Прво обележавање настрадалих Срба и Јевреја у комплексу НДХ логора Јадовно 1941. године. У свом обраћању присутнима Душан Басташић, председник потомака и поштовалаца комплекса усташких логора Јадовно 1941, рекао је да је ово место за тиховање, помињање и опраштање. Истовремено, за потомке оних који су овде чинили злочине 1941. године, али и оне који су скидањем обележја 71. и 91. поново убијали жртве, ово је место за стид, кајање и милитву за спас душа. Јадовно, као што само име каже, говори о јаду, чемеру и тузи преголемој.
На каменом платоу са кога су одавно однесена спомен обележја, из свих крајева бивше Југославије и иностранства пристизали су рођаци, потомци и поштоваоци српског страдања. Некима од њих ово је била прва посета Хрватској након завршеног последњег рата. Многи су,пак, били спречени да дођу на највеће српско стратиште. И то неће моћи све док год се њихова имена налазе на хрватским потражницама. Насупрот овој чињеници, на некадашњој новчаници од 1000 куна налази се слика комплекса логора Јадовно. И само ту. О њему се иначе ћутало. И тако годинама. А на простору бивше НДХ готово да нема ни једне српске породице чији сродник није невино настрадао у Јадовну. Овај комплекс је помно планиран од стране Павелићевих људи НДХ, а место пажљиво одабрано још пред почетак рата. Мај 1941. године на Велебиту, пропланку у Чачић долу на 1200 метара надморске висине, дубоко у шуми, под ведрим небом, дужине 50 и ширине 25 метара основан је логор „Јадовно". На уласку у логор стајала је слика Анте Павелића са натписом:Спремни за дом. С обе стране дежурали су по један усташа и један домобран. Планина Велебит пуна крашких безданих јама, морске дубине велебитског канала, камена пустиња Слане са нешто земље на подножју, била је идеално место за масовну и брзу ликвидацију. Та стратишта тешко је било наћи и још теже истражити. У марвеним вагонима те 1941. године са натписом „покварено воће" из целог подручја НДХ допремани су у Госпић мушкарци, жене, деца, труднице. Многи до логора нису стигли. Побијени су успут у јамама или распорених стомака, да не испливавају, са камењем око врата, бацани у море. Завојити пут кроз шуму води до злогласне Шаранове јаме.

ЦРНИ ГОСПИЋ

Усменим предањем остала је, захваљујући неколико преживелих Срба, прича да је прилазећи јами, једна четворогодишња Српкиња питала усташког чувара: Чико, има ли живота после смрти?
„Када бих ја причао шта сам видео онај град доле се не би звао Госпић, него Црни Госић. А, јама пред вама, тајна је која крије најмонструозније злочине које је само рука касније проглашеног блаженопошег Алојзија Степинца могла да благосиља. И нико више и нигде више на белом свету. Лежали смо омеђени жицама, осуђени на најстрашнију смрт само зато што смо православни. Под ведрим небом, гладни, настрадали чекали смо без страха. Из овог логора, али и Госпића неколико пута дневно кретале су колоне људи везаних жицом, двоје по двоје. Када би се примакли јами, дежурни усташа је, гледао сам, забадао нож у срце првима у реду, гурајући их у понорницу. Везани, за њима су летели живи људи. Јама је гутала. Јао, има сцена када бих све причао пао бих у несвест. Дугачак ауто, испод цераде у мајицама и гаћама људи. Они које ће за дан два, кундацима и ножевима избити и бацити у ову бездушницу, јаму гору од сваког пакла. А нама, млађима, на које је јама тек чекала наређено је да бришемо крв са камења око јаме. Мазали смо рукама и сећам се крв, помешана са песком лепила се по длановима. Све се ноћу дешавало, јао...", прича нам сузних очију једини преживели, 88-годишњи Личанин, који је успео да побегне из Јадовна.
На првом заједничком, српско хрватском помену жртвама Јадовна, појавили су се представници такозване званичне Хрватске и увек незванични Срби са свих страна. Једнима је било стало да покажу како су прошли (или управо пролазе) кроз катарзу, те да покажу Европи како им је антифашизам дуговечнији, мада мање негован од фашизма. Другима је више од пола века ћутања о Јадовну било превише па су дошли на ово стратиште упркос мучном „протоколу". . Присутнима су се обратили председник СНВ Милорад Пуповац и председник Координације јеврејских општина Огњен Краус. Пуповац је казао да нам ови логори морају бити поука да никада не смемо дозволити да се стварају државе и друштва у којима ће део њихових становника бити проглашаван нељудима. Краус је нагласио да се сваки злочин мора осудити, али да се злочини не могу изједначавати. Многи нису ни дочекали ову 2010. годину да чују како хрватски председник над језивим стратиштем претвара неправду у правду и повезује два времена у једно време говорећи да су "...Хрватски антифашизам и борба партизана темељ хрватске државности, а та се борба претворила и у праведни и обрамбени Домовински рат који је довео до самосталне и демократске Хрватске...".

ДОМОВИНСКА ИДЕЈА

Убијање Срба и Јевреја у Јадовну трајало је само 132 дана. Више од пола века касније, обрачун са преосталим Србима претворен је у Домовински рат о коме хрватски председник говори над јамом препуном невиних жртава те исте "домовинске идеје". Јесу ли се времена променила или је приступ друкчији? Шта би било да жртве устану са дна велебитских јама или проходају кроз камену пустињу на острву Пагу?
Поред јаме хрватски официри, протоколарно размештени, чекају долазак званичника. Опасан сабљом, у униформи кроја идентичног оном НДХ- ових војника, очито надређени, лупка цокулама. Црне цокуле поређане у низу, ваљда пред стравичним сазнањем да су сличне тапкале и оне 1941. тера окупљени народ да се тиска у страну. У муклој тишини крцкање гранчица под ногама звучи као ломљава. Неко плаче...Граница између њих и нас није ствар историјског помирења.
Долази владика горњекарловачки Герасим са свештенством. Почиње опело.
У Шарановој јами 1941. године смрт је задесила и 73 свештеника Српске православне цркве, већином из горњокарловачке епископије, епископа Саву Горњокарловачког и Митрополита Сарајевског и Дабро-босанског Петра Зимонића.
Више од пола века затирани су трагови страшног злочина. Бетониране су јаме, летели су споменици у ваздух, владао је закон ћутања. Кад је коначно неко проговорио да се највећи српски град под земљом налази у Хрватској, у Јасеновцу, почео јер лов на „србочетничка чудовишта". Сваки је Србин у Хрватској постао мета. Онда су и Срби одговорили. Почео је још један рат у коме је Хрватска добила дивну прилику да намири своју колективну савест и настави прогон и убијање Срба са мандатом такозваних савезничких снага.
Пред Шарановом јамом стајали су и момци удружења Образ обучени у мајице са на леђима одштампаним називом СрбИН. На грудима слика Вукашина из Клапаца у Херцеговини. То је навело присутне да се присете старог сељака коме је усташки војник у покушају да га натера да за њим понови поклич „Живио Поглавник" секао део по део тела. Када је проговорио старац Вукашин је само рекао: Само ти дете ради свој посао. „Погледајте наше мученике који су гинули са вером. Зато ми овде данас с поносом иако су наши мртви по туђим земљама од Косова до Јадовна кажемо да знамо своје порекло. Због Вукашина и осталих страдалника ми чувамо православље", каже Миломир Ћопић, Србин који је у претходном рату остао трајни инвалид" . Пре неколико година Српска Православна Црква прогласила је Вукашина из Клепаца за мученика и светитеља.

ЉУДИ ОД ЈАДОВНА

Али, не треба заборавити: Јадовно је било увод у Јасеновац. Његов претеча. Праизведба усташкога ножа. Зато је 26. јун 2010. године био важан датум у нади да ће круг зла бити заувек затворен мада не и памћење. На стаблу поред Шаранове јаме стоји урезано „У поново у јаме, 2005. година".

Девојка која је допутовала са нама из Београда, а која је на место сада девастираног комеморативног центра дошла са српском шајкачом и заставом није могла присуствовати одавању поште настрадалима. Она је, како је то касније саопштила полиција Личко-сењске жупаније будући актер „инцидента", приведена јер се „сликала са заставом и капом на којој се налазио грб Србије, двоглави орао. Чланови асоцијације избегличких удружења као суорганизатори одласка из Београда на комеморацију, запитали су се да ли Срби у Хрватској према Конвенцији о људским правима и слободама и другим позитивним законима Хрватске имају право на своја обележја и знамење. Да ли на таквим местима на којима присуствују изасланици председника државе морају бити обележја оних ради којих се одржавају овакви комеморативни скупови.
На овом месту тога није било. Изнад некадашњег комеморативног центра, над главама говорника вијорила се само хрватска застава са шаховницом, оном истом у чије име је настрадало још стотине хиљада Срба.

Јадовно 2010. године није видео српски председник Тадић коме је деда по мајци ту убијен. Уместо њега била је његова мама, Невенка. Неко се сетио да је и амерички председник Џими Картер на Титову сахрану послао своју мајку, али то су били друкчији разлози...Зато је хрватски председник, миран као свештеник, опевао све жртве у Хрватској, од Блајбурга до Јадовна. Поклонио се и партизанима и усташама, и домобранима и домољубима. Злобни коментар у дневном листу „Слободна Далмација" додао је да се сад чека подизање споменика четничком војводи Момчилу Ђујићу и обилазак четничких жртава. Али, шта год ко мислио о њему, Иво Јосиповић, хрватски председник, левичар и син бившег извршног секретара ЦК СК Хрватске, одлично кохабитира са ХДЗ владом. Слично и Тадић ради у Србији, само што он прича о Косову а Косова нема, помиње Јадовно а Јадовна нема...

Остали су они „од Јадовна" да причају што су им причали, онима којих таквих прича „није преко главе" и тамо где их, у духу савремене српске политике, неће проценити као клерофашисте. На територији Хрватске они су могли да проведу тачно унапред договорен број сати. На граници, при повратку, сваки пасош је прегледан, а број оних који су ушли и који сада излазе морао је бити подударан.

Остала је прича како су ове јаме јечале данима након што су Хрвати под притиском Италијана затворили логор Јадовно. Када се примакнеш главу земљи, чујеш како из њене утробе запомажу преживели. Бранко Цетина један од преживелих, причао је како је из земље допирао глас „Адонај, адонај", „ело хим, ело хим". Касније после рата чуо је да то на јеврејском значи. „Боже спаси ме, Боже помози ми". Иако до данас не постоји званичан податак о тачном броју настрадалих у Шарановој јами, енглески спалеолози су још 70-их година приликом првог уласка јаму проценили да унутра лежи пет метара сабијених људских костију. По кубном метру, израчунали су, ту би требало да је настрадало преко 40.000 људи.
Али, како Хрватска живи посттуђмановску „повијесну збиљу", тако се и десило да је истог дана у коме је трајао помен жртвама Јадовна, организована комеморација у Пакрацу поводом годишњице смрти првог припадника такозваног Збора народне гарде на почетку ратова из деведесетих. Та једина жртва пакрачког обрачуна са Србима 1991. Године, била је вест дана у хрватским медијима исто као и оних 40.000 у Јадовну.

Прикривање истине о Јадовну, рекао је окупљенима Басташић, омаловажавање жртава и понижавање њихових потомака траје у континуитету до данашњих дана. Нису само злочинци уклањали трагове за собом. И становништво настањено у близини масовних гробница је допринело да се истина не сазна, кријући од заинтересованих где се налазе места злочина, тако да су она неминовним променама у природи, новим густим растињем, толико обрасла да је многима заметнут сваки траг. Да се истина о Јадовну и данас не сакрива, не би потомци жртава недавно лутали Велебитским „парком природе" трагајући са др Ђуром Затезалаом, без чије потпуне посвећености теми Јадовно скоро да се ништа би знало,за местом самог логора, тумарали по каменој пустињи Слане тражећи место разбијене Спомен плоче и „свијећом" у Метајни тражили некога ко је вољан показати место бившег логора за жене и децу. „Погледате ли око себе то ће вам бити потпуно јасно".

Истина је: већа мизерија од рата је цинизам према жртвама у миру

03.07.2010 год.

Наташа Јовановић

Извор: http://www.jadovno.com