Цетиње, 8. марта (Светигора прес) - У наставку у цјелости доносимо Отворено писмо Високопреосвећеног Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско-приморског Г. Амфилохија упућено др Миодрагу Вуковићу, посланику у Скупштини Црне Горе и високом функционеру Демократске партије социјалиста Црне Горе:

Отворено писмо др Миодрагу Вуковићу
посланику у Скупштини Црне Горе и
високом функционеру Демократске партије социјалиста Црне Горе

Поштовани г. Вуковићу,

Средином јануара у београдском недјељнику „Сведок" (бр. 704 од 19. јануара о.г.) објавили сте чланак „Српска православна црква", који је стигао до мене са закашњењем, па га са закашњењем и коментаришем. У њему сте посебно апострофирали обиљежавање „нове српске нове године" у Црној Гори. Иако невољно, ипак са два разлога Вам пишем ових неколико редака. Прво, осјећам извјесно пријатељство према Вама, на основу дугогодишњих сусрета, од Заграђа и Вашег породичног дома, до Хотела „Црна Гора". При посљедњем сусрету сте ме обрадовали вијешћу да Вам се ћерка крстила у Грчкој, да пости. Из разговора сам стекао утисак да Вам то није било мрзно. Напротив. Са тог разлога сам, најблаже речено, запрепашћен Вашим презривим, циничним, политикантским односом према Цркви којој припада Ваша ћерка, као и сви Ваши преци, само Бог зна до ког кољена. Српска Црква има тај назив по географији и већинском народу који је исповиједа на нашем простору. Међутим, њено устројство и суштинско својство, као и сваке друге помјесне Православне Цркве у свијету, није и не може бити њен условни национални префикс, већ чињеница, да је она „једна, света, саборна и Апостолска Црква Христова". Људи се не крштавају у јеврејство, јелинство, српство, црногорство, русијство, кинештво и сл. него „у име Оца и Сина и Светога Духа", примајући „печат дара Духа Светога", а никако печат било какве пролазне биолошке, социолошке, етничке, идеолошке или било какве друге приземне категорије. Од Вас рођеног у мјесту у коме сте рођени и у народу са вјековним православним Предањем, очекивало би се да знате ту елементарну ствар. И да не припадате оној, срећом, малобројнијој групацији у Црној Гори, оптерећеној идеолошким предрасудама, дилетантизмом и незнањем о Цркви и њеној природи; групацији осакаћеној атеизмом марксистичко-титоистичког васпитања коме је Црква или украдена или, што је још горе, приказана у свјетлости одумируће социо-идеолошке виртуелне стварности. Схватање религије као производа социо-економских друштвених односа дало је у наше дане могућност и оправдање посредним или непосредним носиоцима таквог схватања, као на примјер код нас у Црној Гори, да региструју вјерске заједнице (случај тзв. ЦПЦ) етнофилетистичког, партијско-идеолошког и етатистичког утемељења. Нација и државност представљају основне истине такве вјерске заједнице; Бог, Христос, Црква у њеној историјској датости и континуитету таквима значе мало или нимало!

Очекивало би се да је Ваше знање о Цркви бар за степен више од овог и оваквог примитивног схватања. Но, судећи по Вашем напису у „Сведоку" нијесте далеко одмакли од њега.

Прво, што се тиче прославе „нове српске нове године": Види се да Вам историја није боља страна. Јулија Гаја Цезара сврстасте у гонитеље Хришћана, а он владао прије Христовог рођења и још тада увео јулијански календар по коме су се управљале све европске државе читавих 15 вјекова! А и данас њега слиједе, не мањина, како ви тврдите, већ огромна већина Православних Хришћана у свијету, имајући у виду, не само Српску и Јерусалимску Патријаршију и Свету Гору, него првенствено вишемилионску Руску Цркву. Ако Вас нико не пита: Зашто организујете дочек нове године по грегоријанском календару, ради чега Ви то питање постављате другима зашто то чини по неупоредиво у историји дуготрајнијем календару? Откуд Вам толики презир према „српским поповима"? И то презир са лансирањем лажи о „пијаном попу", подразумијевајући под њим веома тријезног, трезвеног и образованог свештеника правника Велибора Џомића, који је, на моје очи, покушао да заустави провокације једног очевидно подметнутог малог провокатора, сниманог (да ли случајно?) од стране неког новинара?Кроз ту безначајну епизоду Ви се бацате блатом на десетине хиљада већином младих људи, проглашавајући их за разуларену пијану руљу, која „пуна малигана"пропраћа своје славље „жестоким плотунима из оружја различитог калибра". То се заиста лијепи поноћни ватромет претворио у Вашој уобразиљи (или у машти некога ко Вас је извјештавао) у „жестоке плотуне" из непостојећег оружја на прослави ове нове године, на којој, у то Вас увјеравам као очевидац, ни један метак из ватреног оружја није био испаљен... Како то да од свега тога ништа не примијетисте на много масовнијој, стога и пијанијој, грегоријанској новој години, која је обиљежена само 13 дана раније?

Друго, туга за Патријархом, дубока и предубока, у којој је учествовао милионски наш црквени народ, не зауставља живот, поготово што је туга за њим помијешана са (за безбожнике и мртвољубце невјерујуће у вјечни живот несхватљивом) радошћу, з6ог тога што нас његов животни подвиг и гроб грију и обасјавају човјечношћу и неразоривом вјером, надом и љубављу. При томе се не смије изгубити из вида да је ова Нова година била у ствари молитва благодарења и благослова вијенца Нове године Господње, што значи пред храмом поноћно богослужење, које је и било суштински циљ овог сабрања. Она је као таква прослављана у свим православним храмовима Цркава које држе јулијанско-никејски календар, с том разликом што је понегдје, као у Подгорици, због мноштва народа, обиљежавана пред храмом.

Треће, Ваше схватање вјерника као човјека који „неђељом облачи свечано одијело" и Црногораца „који никад нијесу били вјерници у правом смислу ријечи", може бити само прича о Вама и мањини Вама сличних Црногораца, а никако о Црногорцима и њиховој религиозности. Ви превиђате чињеницу да Црногорци и кад прихвате лаицизам француске револуције у његовом марксистичко-титоистичком издању, и њега претварају у религију, као што су то урадили са комунизмом и комунистичком партијом (и Ви сте, колико знам, били њен дојучерашњи вјерник). Само онај који је религиозан може схватити каквим (псеудо)религиозним набојем су били испуњени носиоци револуционарне идеје у Црној Гори. Њихова револуција, која не само што је са инквизиторским фанатизмом „ликвидирала" своје идеолошке противнике, него је масовно „гутала и своју дјецу" (треба се сјетити само Голог отока код нас; о милионима које су прогутали сибирски „гулази" и да не говоримо).

Дубока је религиозност Црногораца, г. Вуковићу. То потврђује петнаестовјековна историја ових простора и свеукупна култура и обичајност овог народа. Риједак је крај у Европи са толико храмова и светиња и светитеља као што је Црна Гора. Довољно је поменути Св. Василија Острошког, Св. Арсенија у Ждребаонику, Св. Петра Цетињског и однос народа према њима (па и у временима милитантног атеизма), па да нам буде јасније о каквој религиозности се ради. Да сте казали да Црногорци нијесу црквени, у смислу „облачења одијела у неђељу", онда би се могли сложити са Вама; или да кажете (што потврђује и Ваш примјер) да су склони лажној религиозности, што потврђује њихова склоност лаковјерности, паганском култу предака и обоготворењу идеологијâ - и ту би били у праву. Црногорци заиста нијесу често похађали храм, зашта има више разлога (један од њих је и разбацаност домова, села и насеља по Црној Гори и удаљеност од саборних храмова) али су при томе, све до доласка антивјерске пропаганде и тоталитаризма титоистичке идеологије, у својим домовима дубински живјели вјером Православном претварајући дом у „домаћу цркву" - постом, страхом Божјим, личном и породичном молитвеношћу, вјером у живог Бога, моралном строгошћу живљења, Св. Причешћем макар једном у години, строгим држањем празника кроз уздржавање од било каквих послова итд. Народна вјерност и везаност за Цркву створила је могућност Црногорским Митрополитима да буду не само челници Цркве, него и етнарси - господари и управитељи свеукупног народног живота. Само та чињеница, јединствена у Европи, не потврђује ли ту дубљу религиозност народне душе у Црној Гори?

Четврто, свједочанство те дубље, здраве религиозности између осталог представља и вјековно изношење Крста Св. Јована Владимира на Тројичиндан на Румију. Отуда Ваша тврдња (у којој је сажета сва ирационална мржња испољена посљедњих година против обнове и подизања, на модеран начин, Храма Свете Тројице на Румији и непојмљиво хушкање на његово рушење) - да је „његовим постављањем срушен хиљадугодишњи обичај манифестовања црногорског лаицизма", представља најапсурднију тврдњу коју сам икад чуо и прочитао у своме не баш кратком животу! Какве везе има са црногорским или било којим другим лаицизмом, поштовани г. Вуковићу, часни Крст Св. Јована Владимира и његов хиљадугодишњи култ? Шта има „лаицистичко" у Храму Св. Тројице, који је несумњиво постојао на Румији од византијских времена, тј. и прије и послије Св. Јована Владимира, што потврђује и само име Румија (Рум - Ромеј - Ромејско царство, како се изворно звала Византија; Турци и данас званично зову Цариградску Патријаршију, не грчка, него Рум - Патријаршија). По свједочењу Ровинског (Црна Гора у прошлости и садашњости, 1897, том I, стр. 278) о планини Румији „Арнаути причају да је на њеном врху изграђена црква урум - краљица, тј. грчка". По њему „то је иста она црква коју Срби називају „света краљица", подразумијевајући под тим именом Јелену, жену Урошеву и мајку Милутинову и Драгутинову". Ту „урум" цркву за коју је везан вјековни култ Св. Владимира и његовог Крста, срушили су Турци (1571) и отада је остао завјет да се она обнови. Зато су сваке године посљедњих вјекова на Тројичиндан поклоници износили са Крстом и по камен на врх Румије. По народном предању црква ће „долетјети" поново, кад се накупи довољно камења за њу на врху планине. Обновом цркве, дакле, ништа није срушено, само је обновљена традиција храма која је постојала и прије одвајања Римске Цркве од Православне Цркве Истока, и послије примања Ислама од стране једног дијела тамошњег хришћанског становништва. Вјековно пењање за Крстом без разлике вјероисповијести (иако све ређе и ређе муслимана) само је свједочанство њиховог истог коријена и поријекла. Тако храм не само што не руши обичај заједништва око Крста на Румији, него је управо позив на његово обнављање. И опет питам: Какве везе има са лаицизмом култ око Крста све три вјере и религије? Чудно је при овој опскурној харанги против обновљене цркве на Румији да се нико од заговорника рушења цркве у име „црногорског лаицизма" не сјети да је управо „лаицистичка" социјалистичка власт Црне Горе забранила изношење Крста и литију везану за њега (1954) да би тај древни обичај обновила Митрополија Црногорско-приморска 1994. године?! Плод те обнове је и обнова древне цркве уз њено ограђивање све до крова - каменом вјековима сабираном на врх Румије у ту сврху!

И пето, видјевши да се упорно враћате на питање Цркве, на избор новог Патријарха СПЦ, а све у контексту посредног или непосредног пропагирања тзв. ЦПЦ („Сведок" бр. 705-708), намеће ми се закључак, г. Вуковићу, да Ваш „црногорски лаицизам" и није баш претјерано лаицистички. Сво Ваше размишљање на ову тему (али и не само Ваше) више личи на идеолошку псеудорелигиозност, поодавно код нас присутну и препознатљиву у марксистичком месијанизму и револуционарном обоготворењу класе, а сада пројављивану (код мање-више истих следбеника) кроз обоготворење државе и нације (расе). Тако из истог шињела рођена секуларизована псеудорелигиозност наставља уствари своју јавну или подмуклу борбу против Христа и Његове Цркве. Пошто је та борба вођена у име Тита и Партије као цркве, претрпјела потпуни пораз, то сада заговорници у суштини истог типа „лаицизма" (са разликом што је у овом случају пролетерски интернационализам замијењен модернијим глобалистичким капитализмом и технолошким универзализмом), настоје да разоре Цркву изнутра везујући је за мртваца, тј. поистовјећујући је са етатизмом и национализмом (етнофилетизмом). Отуда Ваша бесмислена и антихришћанска тврдња: „Православна Црква се поклапа са националном државом и тако функционише." (Сведок бр. 708). Отуда и Ваше пропагирање и подршка новокомпонованој, и у полицијској станици (2000.г.) први пут регистрованој етатистичко-племенској вјерској заједници названој ЦПЦ. Истински лаицизам и грађанско поимање друштва европског типа даје потпуну слободу Цркви, поштује њен канонски поредак и устројство, тражећи и да Црква поштује Устав грађанске државе, права и слободе њених грађана. Поштовање канонског поретка, заштита њеног имена и имовине ни у ком случају не значе подређивање цивилног права канонском; оно је истовјетно са обавезом поштовања и заштите индивидуалних права и права било којег удружења или установе онаквим каква они јесу и каква су позната и међународно призната.

Питам Вас и све оне који покушавају да отму и угрозе вјековна права, име и имовину Митрополије Црногорско-приморске: Да ли интегрисањем Црне Горе у Европску заједницу Црна Гора престаје да постоји као држава, губећи свој идентитет, права, име и достојанство? Наравно, нико разуман то неће тврдити. Откуд онда упорно негирање од стране група и појединаца у Црној Гори несумњивог и непрекинутог континуитета Митрополије Црногорске од времена њеног оснивања (1220.г.), па све до времена њеног поновног слободног, одлуком њеног Светог Синода (1918.г.), васпостављања јединства са Пећком Патријаршијом, односно Православном Црквом Српском? Откуд њено безумно проглашавње „окупаторском"? „Окупирала" саму себе! Можда због придјева „српска"? Како и чиме онда објаснити „Записник изванредне сједнице Св. Синода Краљевине Црне Горе" бр. 1169 од 16. децембра 1918. у којем се Црногорска Митрополија назива „Православна Црква у Црној Гори", али истовремено и „независна Српско-православна Св. Црква у Црној Гори", која се одлуком Синода „уједињује са независном Православном Црквом у Краљевини Србији, а заједно с овом са цијелом Св. Српско-Православном Црквом у новој држави Срба, Хрвата и Словенаца."?!

У исто вријеме, у име којег и каквог права и правде се покушава ова и оваква Митрополија Црногорска замијенити и поистовјетити са једном вјерском заједницом основаном 17. јануара 2000.г. у цетињској полицијској станици? Да ли управо та и таква замјена није негирање темељног принципа црногорског Устава - грађанске државе? Не скрива ли се, дакле, иза „црногорског лаицизма" овакве врсте принцип „право му је што му срце жуди"... тј. дух идеолошког волунтаризма и правног нихилизма, утемељених на ситносопственичким интересима интересних групација и појединаца, у конкретном случају прикривених плаштом вјерске заједнице ЦПЦ?

И на крају, поштовани г. Вуковићу, дозволите ми да изразим своје не мало чуђење што и Ви са дужности која Вас обавезује да штитите право и правду, подржавате и пропагирате правни анархизам племенско-идеолошког утемељења, који, ако би био прихваћен, неминовно претвара Црну Гору у „бесудну земљу"!

У то име, примите, г. Вуковићу, изразе нашег поштовања,

Архиепископ Цетињски
Митрополит Црногорско-приморски
др Амфилохије