«Покајте се, јер се приближило Царство Небеско!»

Покајање нас припрема за Небо. Оно је стање духа и душе које вапије за Боголикошћу, вапије да се човек врати у оно стање каквим га је Бог створио, да буде целовит човек, као у Рају, да буде целовито у заједници са Богом, без примеса мрака и зла у себи. Оно је вапај љубави за изгубљеним свеобухватним обитавањем у Богу, за потпуним усиновљењем, за потпуним и свеобухватним поверењем .

То је признање свог греха, свог пада, то је скрушено стајање пред Оцем Који Те Непојмљиво воли, и пред којим те боли сваки грех који си учинио, јер желиш да ничим не повредиш Његову безграничну Љубав.

Јер, пред људима , који су и сами грешни, кајемо се и жао нам је, али смо свесни да и они имају грехе, али пред Безгрешним Богом то је вапај и бол што смо повредили Његову Љубав и Његову жељу да будемо савршени као и Он, без мане, без греха, то је бол љубави коју смо повредили  пред Оним Који нас никада и ничим није ожалостио, већ нам стално Себе даје. То је огромна бол пуна љубави што смо повредили Очинство, што смо се затворили грехом, изашли из оне потпуне заједнице и Његовог Очинског загрљаја, из оног огромног, вечног покрова силе Очеве.

«Похитај да ми отвориш очинско наручје, развратно сам истрошио живот свој. Спаситељу, нe презри сада осиротело срце моје, које упире поглед на непотрошиво богатство милосрђа твога! Јер Теби, Господе, у умилењу вапијем: сагреших, Оче небу и Теби.» (из Чина монашења)

+++

+++

Како каже Св.Макарије Велики: «Последњи циљ и врховно благо човека јесте богоопштење. Бог је благоволео да почине у њему и човек нигде не налази покоја осим у Богу. У таквом сродству стоји човек са Богом по првобитном назначењу творевине.

Ниједна блискост ни узајамност није већа од блискости душе са Богом и Бога са душом. Бог је створио разну твар: небо и земљу, сунце, месец, воду, плодно дрвеће, разне врсте животиња. Међутим, ни у једној од њих Он не почива. Сва твар је у Његовој власти, па ипак ни у једној није сачинио престо, нити је ступио у општење. Једино је према човеку имао благовољење, ступивши са њим у општење и у њему почивајући. Видиш ли какво је сродство Бога са човеком и човека са Богом.

Као што је Бог небо и земљу створио за станиште човеку, тако је и тело и душу човекову саздао за Своје станиште, тј. да се усели и да почине у његовом телу као у Свом дому, и да му љубљена душа, створена по Његовом образу, буде прекрасна невеста.» («Добротољубље»,1.том)

++++

6. Душа је велико и дивно дело. При стварању, Бог је њену природу створио без порока. Он ју је створио по образу врлине Духа, положивши у њу законе врлина - расуђивања, познања, благоразумности, вере, љубави.

7. Он је у њу положио разум, вољу, владалачки ум, и у њој зацарио и другу велику тананост, учинивши је лако покретном, лакокрилом, неуморном, дарујући јој да долази и одлази у једном трену, да му мишљу служи када то Дух усхте. Једном речју, он ју је саздао [са циљем] да му постане невеста и да има заједницу са Њим, да буде у јединству са Њим, и да са Њим постане један дух, као што је речено: А ко се сједини са Господом, један је дух с Њиме (1.Кор.6,17).

8. Као што човек марљиво сабира у свој дом разноврсно благо, тако и Господ у Свој дом, тј. душу и тело, сабира и полаже небеско благо Духа.

в) Због тога су првосаздани били у Богу и поседовали велика преимућства и добра.

9. До преступа, они су били обучени у славу Божију... Док је држао заповести, Адам је био пријатељ Божији. Са Богом је пребивао у рају.

10. У Адаму је пребивало Слово и он је у себи имао Духа Божијег.

11. У почетку чист, ум је пребивао у свом поретку, сагледавајући свог Владику. И Адам је, остајући у чистоти и блаженствујући, царевао над својим помислима, покривен божанственом славом.

12. Само Слово, које је пребивало у њему, за њега беше све: и знање, и осећање (блаженства), и наслеђе, и учење. И у сну је на првосазданима пребивала слава, тако да они не виђаху своју наготу.

13. Човек је био у части и чистоти, господар свега, почевши од неба, па до доле, имајући [способност да] разликује страсти, туђ демонима, чист од греха и порока, образ и подобије Божије.

г) Међутим, то обиље благодати није поседовало ништа присилно. Човек је био слободан да пребива са Богом и благодати, или да се одели од њих. Он се одвојио и пао, као и пали духови.

14. Сва словесна бића - анђеле, душе и демоне, Саздатељ је сачинио чистим и простим. Скретање, међутим, неких од њих ка злу произишло је од њихове самовласности [тј. слободе]. Наиме, они су својом вољом скренули од доличне помисли.

15. Видљиве ствари су свезане некаквом непокретном природом. Оне не могу да изађу из стања у коме су створене, нити имају своју вољу. А ти си саздан по образу и подобију Божијем. Као што је Бог слободан и чини што хоће, тако си и ти слободан. Ти си по природи лако измењив.

16. Наша природа је лако пријемчива и за добро и за зло; и за Божију благодат и за противничку силу. Она не може да се приморава.» (исто)

Покајање је та сила која нас враћа Оцу.

«...сагреших Небу и Теби...»

Видим свој грех, кајем се, нећу зло, вапијем, избацујем зло из себе, протеравам га. Остаје чиста душа, као пре пада.

Свети Макарије Велики позива:

«1. Приђите, вољени, латимо се трговине док још траје дан за трговину. Приђите, стекнимо живот вечни и купимо спасење наших душа. Ухватимо се за прекрасну мисао и зажелимо Царство и рај.

2. Подвизавајте се у овај једанаести час. Журите да не бисте остали иза затворених врата. Вече је близу и Наградодавац иде са великом славом да свакоме да по делима његовим. Покајмо се, братијо, док још има времена.

3. Послушајте шта говори Господ: Бива радост пред анђелима Божијим због једног грешника који се каје (Лк.15,10). Због чега се, онда, предајеш нераду, грешниче? Зашто се предајеш очајању? Чега се плашиш кад на небу бива радост због твог покајања? Анђели се радују, а ти се предајеш немару? Арханђео објављује покајање, а ти се бојиш? Нераздељива Тројица којој се клањамо те позива, а ти уздишеш!» (Св.Јефрем Сирин, Позив на покајање)

6. Приђите, љубљени, и бацимо се у море милосрђа Божијег док није наступио тај Страшни дан. Сам Бог нас позива: Ходите к мени сви... и ја ћу вас одморити (Мт.11,28). Он позива све, будући да хоће да се сви спасу. Нека се нико не колеба. Јер, Он каже: Онога који долази мени нећу истерати напоље (Јн.6,37). А ко је тај који му долази? Онај ко слуша Његово Слово и испуњава Његове заповести. Послушајмо га и повинујмо му се...» (исто)

Мењамо своју логику, молитвом очишћујемо, благодаћу озарујемо да она може да созерцава Вечни Живот, да може да буде свесна и да ВИДИ чему тежи. Да може стално да стоји «ПРЕД ЛИЦЕМ БОЖИЈИМ», да из дубине душе себе осуђује на пакао, а да при томе прима изливе Божије Љубави, који јој се дају сразмерно дубини самоосуђивања и спознаје њеног пада. Ти изливи се дају јер је душа покајањем безбедна од узношења .

Свети Максим Исповедник овако говори:

25. "Својом крајњом благодаћу приводећи у биће словесну и мислену суштину, Бог јој је предао четири божанствена својства која је одржавају, чувају и спасавају: биће, вечнобиће, благост и мудрост. Прва два је предао суштини, а друга два, тј. благост и мудрост - вољи, како би оно што је Он по суштини, твар постала по заједничарењу. Стога се каже да смо постали по образу и по подобију Бога. Ми смо, дакле, биће по образу Онога који јесте, и вечнобиће (не беспочетно, премда бескрајно) по образу Онога који вечно постоји. И опет, ми смо по благодати благи по подобију Благога ?  По природи, и по благодати мудри по подобију Мудрога по природи. Према томе, свако словесно биће има образ Божији, а подобије - само благи и мудри." (400 поглавља о љубави, Св.Максим Исповедник, трећа стотина)

Покајање је неопходан двиг за улазак у Царство Небеско. Оно је свлачење мрака душе. Искорак из палости. Оно је ПОВРАТАК.

Мон.Стефанида