Трећи Васељенски сабор се састао у Ефесу 431. године, како би потврдио одлуке претходних Сабора и одбранио вјеру цркве од Несторијевске јереси. Несторије је сматрао да и божанској и човјечанској природи Христовој треба да припада и по једна личност. Оци Трећег Сабора су одбацили његово учење којим би се уносила диоба у Личности Господа Христа. На овом Сабору је потврђено да је Господ Исус Христос једна Личност са двије природе: божанском, од вјечности, од Оца, и човјечанском, коју је примио у времену од Пресвете Богородице.

Несторије је још говорио да Пресвета Дјева Марија није родила Бога, него човјека Исуса и зато није прихватао назив Богородица, него ју је називао човекородицом или Христородицом. Пошто Исус нема људску личност, и пошто мати може бити само «нечија» мати, а не мати нечега, тј. природе, Марија Дјева је уистину Мати Божија, односно, Богородица.

Несторијева заблуда у вези са Богородицом је потекла од његовог страха да се Дјеви Марији не припишу божанске особине. Исповједајући да је Дјева Марија Богородица и да је родила Бога у тијелу, Црква јој, међутим, не даје особине богиње. Она није родила предвечног Бога по божанској природи, него Бога Логоса по човјечанској природи. Сишавши на земљу Он је узео обличје човека, али није престао да буде бесмртни Бог Који је од вјечности у заједници са Оцем и Духом Светим.