Одговорност према истини - библијској икони Онога који јесте Пут, Истина и Живот (Јован 14:6) - чини да се често позивамо на Светог Јована Богослова и његово свједочанство о «истини која ће нас ослободити» (Јован 8:32). Та истина је у Откривењу приказана као двосјекли мач који излази из уста Христових (Откривење 1:16), и тај приказ је посљедично примјењиван врло често у односу према оружју. Етика кориштења оружја, ратовања, код Срба је сажета у ријечима Марка Миљанова, проистеклим из црквено-народног опита и предања: «Јунаштво је чувати себе од другога а чојство је чувати другога од себе», што је, узгред буди речено, мото ветерана 63. падобранске бригаде.

У овом случају, то значи да се ни о противнику ни о непријатељу не смије говорити што није тачно, нити га блатити лажју ма какав злотвор био и колико год нам зла нанио.

У овом случају, говоримо о појму «Милосрдног анђела», како се од марта 1999. већ хиљадама и хиљадама пута у српским медијима, у разговорима и чланцима, па и код црквених људи, назива НАТО-агресија 1999. године против Срба и тадашње Савезне Републике Југославије а у корист косовско-метохијских Албанаца.

Но, проблем је у томе што у званичним документима НАТО-а нема ни трага некој акцији таквог назива нити је ико од оних који су користили појам «Милосрдног анђела» икада показали неки НАТО документ у коме се то име појављује. Штавише, вјероватно да се нико неће ни сјетити гдје је овај појам први пут чуо или одакле га је преузео.

Операција против Југославије која је почела марта 1999. била је названа «Allied Force», што би у преводу било «Савезничка сила» и ни у ком случају не може да се преведе као «Милосрдни анђео». Од тренутка уласка НАТО-трупа на Косово и Метохију, јуна 1999, операција је промијенила име у «Joint Guardian» (како се зове и данас), тј. «Телохранитељ» или «Придружени стражар» у најслободнијем преводу, што иако мало ближе појму «Анђела чувара» ипак још увијек не дозвољава да се употреби код нас одомаћени назив. Додуше, несретно НАТО-«миротворење» на Косову и Метохији у свакодневном нашем рјечнику углавном остаје безимено, јер ваљда за такво што се још није нашла ријеч, мада највише личи на “Апокалипсу данас до подне а Ало, ало поподне.

Укратко, нигдје се не помиње неки појам ни издалека сличан синтагми „Angel of Mercy“ или „Merciful Angel“, што би били енглески језички еквиваленти „Милосрдном анђелу“. Негдје се помиње једна безначајна акција сличног имена везана за албанске избјеглице које су доспјеле у Кукш у Албанији, али тамо су у питању биле хуманитарне организације а не званично НАТО или нека од његових чланица.

Вратимо ли се у 1999. годину, јасна је била потреба Милошевићеве власти да на брзину мобилише и мотивише људе за одбрану против НАТО-а чији напад тадашњи предсједник Југославије није очекивао ни у сну и за који, као државник, није био извршио ни војне ни политичке припреме. Неки трагови указују на то да је на почетку НАТО-бомбардовања у савезном секретаријату за информисање, којим је тада руководио министар без портфеља Горан Матић, скован и одатле лансиран појам «Милосрдног анђела», који се својим цинизмом показује као изврстан анти-НАТО и антизападни мобилизатор и дан-данас, девет година касније.

Наравно, потенцијална конкуренција у озмишљању појма «Милосрдни анђео» је велика: од тадашњег министра информисања Србије Александра Вучића, преко Управе за морал ВЈ којом је тада руководио генерал-мајор Александар Бакочевић, преко безбједоносних и обавјештајних служби до врло вероватне могућности да је ствар озмислио било који новинар на дужности и да се «подобан» појам проширио као неконтролисан пожар.

Колико оваква довитљивост може плод озбиљног професионалног рада, рјечито казује чињеница да је Горан Матић претходно био представник Си-еН-еН-а за СРЈ – никог другог до свог огорченог непријатеља из времена бомбардовања и министровања уопште. Неко би рекао једноставно да новац нема националности ни предрасуда, али су још Маркес и Шафаревич говорили о «сличности менталитета» личности из Клинтонове администрације са разним другим социјалним револуционарима са лошим историјским досијеом, укључујући и нама домаће.

Како год било, појам «Милосрдног анђела» је одавно превазишао свог проналазача, који се осим вероватно у уско професионалним круговима није ни прсио својим изумом, док се «Анђео» разлетео по новинама, анализама публициста, патриотским говорима и црквеним бесједама. Постао је лаконски зачин скоро сваке оптужбе против западног свијета, којих је, узгред, пун и 55. број «Речи» из октобра 1999. коју издаје Б92 (додуше, без помињања «Анђела»), а да не говоримо о мање урбаним издавачима и јавним дјелатницима.

Шта нам је чинити?

Истина оваквог типа неће пријати, наравно, само балканском шпијуну Илији Чворовићу и његовим исписницима, огрезлим у навици да им се свакој ријечи вјерује као Божијој. НАТО-у, искрено речено, тешко да ће се ко извињавати; изумитељу «Милосрдног анђела» треба признати умјешност и познавање српске психологије, а ми самима себи сопствену лаковјерност, површност или неупућеност, према личном случају – и једноставно «Милосрдног анђела» престати помињати. Са њим или без њега, зло из 1999. неће нестати а на Косову и Метохији нас све чека довољно дјела и посла. Ослободимо ли се барем једног бремена цинизма, можда нам то дјело боље прионе за руке.

Протосинђел Јован (Ћулибрк)