У суботу и недјељу Тројчиндан је прослављен на Румији. Централни догађај и овогодишњих Румијских свечаности била је традиционална Румијска литија, са крстом Светог Јована Владимира. Народ се у Микулиће, на обронцима Румије, сабрао још у суботу поподне.

У устаљеном поретку, у литији је на Литургију у цркви Свете Тројице, по веома лијепом времену, изашло неколико стотина људи. Литургија је, након што је свештеник крстом Светог Јована Владимира благосиљао све четири стране свијета, почела у зору. У литургијској бесједи, протојереј Јован Пламенац, поред осталог, казао је сљедеће:

Ево нас, браћо и сестре, на вишеструко освештаном мјесту, као створеном по подобију горе Хорив на којој се Бог јавио Мојсеју у педесети дан након јеврејске Пасхе. Освештаном крстом Светог Јована Владимира, на којем је он прије хиљаду година живот свој положио Господу, вративши му га као добри слуга умножене таланте. Освештаном трудом и знојем наших предака, који су вјековима на врх Румије у литији износили по камен са надом да ће се, када камења буде довољно, ту вратити црква коју је порушио турски окупатор убрзо након што је освојио ове крајеве. Ево тог камења, ту око нас. У сваки овај камен уписани су нада и молитва наших предака да ће се на овом светом мјесту, ако то не доживе они, у храму Богу молити њихови потомци. Сваки овај камен цедуљица је за помињање именâ на Литургији, имена само Богу знаних. Ово мјесто освештано је Милошћу Божијом, испрошеном богољубљем народа овог краја.

Хиљаду година је од мученичког страдања Светог Јована Владимира. Колико од Господа у тијелу до њега, толико од њега до нас. И као што је Господ дошао међу народ Свој, Своју Творевину, да би био мач који ће раздвојити добро од зла, да би био Крајеугаони камен о који ће се разбити сваки који се о њега саплете и на њега падне, тако се и вјерни слуга Божији Јован Владимир у ово вријеме показује као раздјелница оних који су против Бога од оних који су уз Бога.

Данас Црква Божија слави Светог Јована Владимира, као своје свјетило. Слави га као оног који је смјерно, као Господ на Голготу, отишао у Преспу своме убици бугарском цару Јовану Владиславу на смакнуће. Славимо га као оног који је у времену расцјепа Цркве, и са њом цивилизације, духом остао уз Господа, окренут Истоку. Славимо га у Албанији, у Македонији, Србији, Грчкој, Бугарској... Славили смо га недавно у дан у црквеном календару њему посвећен. Славимо га и ми данас, на врху његове Румије, његовим крстом и славећи Свету Тројицу, благосиљајући све четири стране свијета. Славићемо га, особито, ако Бог да, и 25. септембра у Бару, при освећењу у његову славу и част подигнутог Саборног храма, највећег у Црној Гори и међу већима у православној васељени. Славимо Светог Јована Владимира и молимо га да се Богу моли за нас.

Али, Светог Јована Владимира славе и они који му име мијењају, који му дају своја ид(е)олошка својства, који на њему хоће да темеље своја политичка калкуланства, који њему на плећа товаре своју фатаморгану хиљадугодишње државности. Славе га на свој начин, без Цркве, без Бога... празно и бесмислено. Славе га хулећи на овај дивни храм који је подигнут у славу Свете Тројице, Бога Љубави, а који је узрастао на жртви Светог Јована Владимира и богољубљу и братољубљу народа подрумијског краја.

Свети Јоване Владимире утврди нас у вјери и љубави. И просвијели оне који тобом шпекулишу. Моли Свету Тројицу да на све нас, према мјери сваког, излије Своју Благодат. Амин.