На празник Преподобне Матроне Солунске, у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару, одслужени су заупокојена Литургија и помен Живки Стијовић, која се упокојила 2014. године.

Братство Саборног храма у Бару на тај начин се молитвено присјетило парохијанке која се својим животом више од 50 година уграђивала у Цркву. Литургију је одслужио парох барски свештеник Младен Томовић, уз саслуживање свештеника Љубомира Јовановића и ђакона Марјана Петковског и у присуству протојереја-ставрофора Ђорђа Кнежевића и многобројног вјерног народа. По завршетку Литургије, свештеник Младен Томовић обратио се вјерном народу пригодном бесједом. Потом су сви присутни позвани да се послуже храном коју су вјерници припремили за покој душе Тета Живке.

С. О.

Помен у Саборном храму у Бару

Сјећање на Тета Живку

На Голготи се разбјежаше, а жене мироносице остадоше код Крста распетог Господа. И у комунистичком мраку баке су остале највјерније Господу и изнијеле и пренијеле вјеру на нова покољења.

Почела сам ићи у цркву почетком 90-их година. У цркви Светог Николе у Старом Бару најчешће је било старијих госпођа. Најупечатљивија од њих била је госпођа са шеширом на глави, Живка Стијовић. Читала је Апостол, по мало сричући, углавном на црквенословенском језику. И причастан је пјевала на црквенословенском. Без ње, Литургија је била незамислива.

Правила је просфоре, одговарала на Литургији, шила стихаре, „облачила цркву", а по потреби и звонила. Сви који смо притицали у Цркву тих година гледали смо у њу као у зналца црквене службе и вјере. Она у Цркви била већ око 20 година. До цркве нам је требало готово сат времена хода, па смо најчешће у групи долазили и враћали се, а она је била једна од нас.

Тета Живка је рођена на Косову. Била је учитељица. Подучавала је дјецу и неписмену омладину не само основама писмености већ и домаћинству. Била је енергична, строга, права учитељица старог кова. Често је помињала своје службовање на Косову. До краја живота је себи приговарала што због страха од власти тада није одлазила у цркву.

Живка Стијовић у младости

Једна од њених непреболних рана била је то што ју је мајка оставила по рођењу, тако да ју је отхранила и вјери научила њена Нана, како је звала своју бабу. Удала се за Црногорца (и сама је била поријеклом из Куча) и родила два сина, Стевана и Душана. Причала ми је да се доцније разбољела од неке болести главе и то је био њен призив Богу. Од тада је стално носила шешир по којем смо је препознавали.

Са породицом се преселила у Бар. У манастиру Режевићима упознала се са игуманом Мардаријем за кога је остала духовно везана за свагда. Звала га је „Мој игуман". Но, још једном бива остављена. Муж је оставља и остаје сама са дјецом. Била је добра и пожртвована мајка, касније и бака.

Свим својим животом везала се за Цркву. Гдје год је требало просфоре или појца, она је стизала: од цркве Светог Николе у Старом Бару, до Режевића, Градишта, Пипера...

На дан њеног погреба отац Павле из манастира Градишта с љубављу се присјетио да је било дана када није могао да служи Литургију јер му нико није дошао. Кад - ево Тете Живке! И Литургија може да почне.

Најсрећнија је била кад је могла да послужи Цркви. Као дијете се радовала када би јој свештеник дао неко задужење. Није жалила труда да изврши послушање. Била је и на Румији са оцем Бошком када је Јеврем Брковић са групицом својих присталица покушао да отме крст Светог Јована Владимира. Гдје је било Литургије и молитве, ту је била и она.

Кад би чула да је неко у невољи, болести или било каквом недугу, Тета Живка би дошла са светим уљем, молитвом руком преписаном, акатистом или, пак, неком реликвијом. Многи су се крстили и пришли Цркви захваљујући њој. Исповиједала је вјеру наравски, без комплекса, у времену када су за Цркву људи мало марили. Трпјела је због тога увреде и оговарања, што ју је свакако погађало, али до краја живота није мијењала ништа у својој хришћанској ревности.

Није вољела да касни на Литургију. Једном приликом, кад јој аутобус није стигао на вријеме, пришла је саобраћајним полицајцима и рекла: „Да ме возите у цркву, јер ако не стигнем на 'Благословено Царство' као да нисам ни била на Литургији". Полицајци нису имали избора, и Тета Живка је на вријеме стигла на Литургију. Сличних случајева било је још.

Споља гледано, имала је војнички карактер, оштар и крут наступ. Према дјеци је била строга, због чега су је се она клонила. Умјела је да издаје наредбе и, рекло би се, да тјера по своме. Али, мало ко је умио да се смири и буде дјетиње кротак као она, и пред нама много млађим од ње.

Од Тете Живке имало се што научити. Од своје скромне пензије чинила је пажњу када се неко крсти, вјенча, роди.

Понекад ми се чинило да је њена вјера превише театрална. Можда због тога, или Бог зна зашто, била сам свједок њеног молитвеног жара. Било је то једне нове године, док је још отац Богић Фемић био парох барски. У цркви Светог Николе у Старом Бару, у поноћ, сви су клекли док је читана молитва благодарења. Ја сам била за пјевницом и због нечега остала да стојим. Гледала сам у правцу олтара и, како су свјетла била погашена, запазих да из Христове иконе на иконостасу избија плавичаста свјетлост и излива се према неком ко је стајао испред ње. Од зида нисам могла видјети ко је то. Кад су се свјетла упалила, похрлили смо да једни другима честитамо ново љето Господње. Ја сам одмах пошла да видим ко је то стајао пред иконом Господњом. Кад оно - Тета Живка! Сва уплакана, ишла је према мени говорећи: „Ништа друго не тражим него да послужим Господу моме".

Посљедњих година Црква се напунила новим људима. Мало ко од њих је знао за Тета Живку. И даље је редовно ишла на Литургије, само што је све мање могла да стоји. Пред Велики пост 2014. разбољела се, пала у кому. Након неколико седмица, мало се опоравила. Његовале су је сестре из Цркве.

Њена посљедња жртва, њен посљедњи двиг ка Богу био је у Великом посту. У петак је дошла на Литургију пређеосвећених дарова, а и увече на службу. Живјела је у стану на четвртом спрату. Морала је да силази и пење се. Уз то, испекла је десет просфора. Те вечери пребачена је у Барску болницу гдје је, након неколико дана, предала душу своју Господу.

Сахрањена је у порти цркве Светог Јована у Сутомору.

Вјечна јој памјат!

Попадија Славица Орландић

Извор: Mitropolija.com