Митрополит Амфилохије 9. јануара, на Дан ослобођења Бара од Турака 1878, одслужио помен погинулим ослободиоцима

paratos-oslobodiocima-bara01Црквена општина Бар, у славу и част Светог Јована Владимира, а поводом хиљадугодишњице његовог мученичког страдања и у спомен на ослобођење града од Турака 1878. године, одржала је парастос ослободиоцима Бара. Код споменика подигнутог у њихову славу 1881. године у Старом Бару парастос је служио Митрополит црногорско- приморски Амфилохије.

– Нека је благословљен помен браћи, оцима и праоцима нашим који су живот свој положили за ослобођење овог града. Они су себе жртвовали за ближње своје за слободу и људско достојанство. Ријеч је Христова да нема веће љубави од оне да неко живот свој положи за ближње своје. Они су управо ту најсавршенију љубав показали и посвједочили својим подвигом, својим јунаштвом и својим чојством. Ове године обиљежавамо и хиљадугодишњицу мученичке смрти Светог Јована Владимира који је прије витезова, ослободиоца овог града, живот свој жртвовао на правди Бога, за правду, за истину, за слободу, за име Божје, и за свој род. А они онда подстакнути његовим примјером толико вјекова касније наставили су његово свето дјело. Ослободиоци Бара били су под командом књаза и господара Николе И Петровића. Добро је да се сјетимо њих, да се сјетимо тог великог и знаменитог чина, који је уграђен ево и до данас у историју овог града и оних који живе у њему – бесједио је митрополит Амфилохије.

Археолог Младен Загарчанин подсјетио је да је на данашњи дан 1878. године, након 300 година ропства, Бар ослобођен од Отоманске окупације.

“Можда није случајно да се данас налазим на овом мјесту, јер је на истом стајао и мој покојни прађед Васиљ Загарчанин, као један од Барана који су утемељитељи Српске народне читаонице, и споменика пред којим стојимо, споменика ‘Славноме и Бесмртноме’, направљеном од комада украса и натписа који су прикупљени након стравичне експозије муниције 1881. године у цркви Светога Ђорђа, претвореној у Султан Ахметову џамију 1705 године. Одбор, који није имао нити археолошког, нити епиграфског знања, саградио је један од најљепших лапидаријума на јадранској обали, лапидаријума свих епоха који се пружају од Византије па до Османског доба, свједочећи о његовом миленијумском постојању, и да симболички пружи приказ наде да ће суживот бити могућ, као што украси разних стилова и вјерских опредјељења стоје један поред другога”, истакао је Загарчанин.

Он је подсјетио да су се у Одбору који је градио Споменик ослободиоцу налазили и Бег Шкањевић, Вуко Пејовић, Вика Коловић, поп Саво Поповић, хоџа Шобић, Хаџи-бег Матија Шила, Иво Новаковић, Зеф Дебеља, Ристо Дамјановић, Душан Бркановић, Стево Новаковић, Мустафа Хаџи Јусуф, Горголи Јусуф, скоро сви представници породица Дабановић, Томо Ораовац, Митар Иличковић, Илија Станишић, Матија Хила, Пал Фистан, “а то свједочи да су се од тада времена промијенила, и да права и заједничка традиција не значе ништа овој власти која нас држи на подјелама, правећи неку другу Црну Гору, коју ови које сам споменуо нису ни сањали да може да буде”.

Загарчанин је подсјетио на говор некада најдаровитијег ђака Реџепа Шеитовића, који се обраћао у име барских муслимана: ‘Поштована господо, ми смо мали ал’ идемо да будемо велики, примите нас у наше друштво ако смо и малени а мило нам је играти у коло братства; ми ћемо бити носиоци овога светога темеља којег ви срећно саградисте. Бићемо достојни својијех родитеља који живим примјером казују и уче своју дјецу како треба радити поштујући вјеру један другом. Братство и слога биће стожери радом показани… дакле Господо, будите добри и примите и нас у ваше коло, живио Господар, Живјели Црногорци, живјели и они мали Срби који ће радити да буду велики’”.

Тако су, рекао је Загарчанин, наводећи “Глас Црногорца”, “наша браћа мухамеданске вјере примљена за редовне чланове ‘Српске народне читаонице’, а неколико њих старијих православаца није се уздржало да не загрле, пољубе овог младића”.

Драган Стојановић; Жељко Миловић

Извор: Дан; Бар инфо

Фото: Бар инфо; Јован Радовић