Главни уредник Радио-Светигоре ђакон Јован Пламенац и власник и главни уредник МБЦ телевизије Милутин Радуловић, презентовали су јавности, на конференцији за новинаре која је одржана у четвртак 01. фебруара у Подгорици, став ове двије медијске куће у спору са републичким Радиодифузним центром.

О искуству Радија Светигора у пословању са Радио-дифузним центром

Радио Светигори, као и другим црногорским радио емитерима пренос сигнала на подручју Црне Горе врши Радио-дифузни центар. То није наш избор, него државни монопол којег морамо да испоштујемо.

Сваки монопол даје сигурност ономе преко кога се остварује, сигурност која може да доведе до извјесних девијација у пословању носиоца монопола. Принуђен сам да Вам изнесем неке од девијација у пословању Радио-дифузног центра у односу на Радио Светигору:

- На коти Обостник (Луштица) наша техничка екипа је 2003. године, на своје огромно изненађење, нашла уређаје Радија Светигора спојене у рад код другог емитера. Наш Радио се у Боки једва чуо, и техничка екипа је изашла на терен са намјером да отклони квар. Али, Радио Светигора је радио са 20-так вати снаге на некој опреми из кућне радиности, а на нашу 300-ватну опрему био је закачен други радио. Због овога смо пренијели нашу опрему код Скај Сата и од тада се у Боки Радио Светигора чује нормално.

- На коти Тврдаш (Пљеваља), снага предајника Радија Светигора је неколико година смањивана, или је он гашен. Наша екипа увијек га је налазила у исправном стању, што значи да му је неко упорно обарао снагу. На овој коти су нам украли пријемник линка и на његово мјесто поставили други, неисправни, другог пријемног подручја. Кражу смо пријавили полицији у Пљевљима 14. августа 2004. године, али никада нијесмо добили одговор да ли су ишта предузели.

- На коту Сјеница (Подгорица) екипа Радија Светигора више пута је изашла да отклања квар, али квара никада није било, само је на 300-ватном предајнику била оборена снага на 20 – 50 вати, како када. Овај проблем смо имали све док нисмо опрему смјестили у закључани рек.

- На коти Катуничко брдо (Мојковац) наша емисиона опрема је остављена у шуту на поду просторије. Нико нас није обавијестио да се остали емитери и опрема селе у нови објекат.

- На коти Курило (Бијело Поље) наша опрема, која тада није била у функцији, раскачена је и премјештена у другу просторију, а на наше мјесто је постављена опрема другог емитера.

- У децембру 2006. године на објекту Товић (Никшић) неко је сјекиром покидао предајне и линковске водове на крову објекта, о томе смо прочитали у штампи, а нико из РДЦ-а није нашао за сходно да нас обавијести о причињеној штети. Овај објекат је ограђен бодљикавом жицом, али су врата на огради отворена, немају катанца.

Све до почетка 2006. године управа РДЦ-а много пута је одбила наш захтјев да изађемо на неки од њихових објеката гдје је смјештена наша опрема и отклонимо квар (који је, најчешће, био уствари саботажа, односно неко би смањио снагу нашег предајника. Такво понашање правдали су дугом Радија Светигора према њима.

Уговор са РДЦ-ом потписали смо под присилом. Из РДЦ-а су нам рекли да ће нам угасити Радио ако не потпишемо Уговор којег су сами припремили. Тако су рекли и другим комерцијалним радио емитерима. Потврђујући да се не шале, као знак упозорења, великом броју радио и тв емитера на пола сата су искључили уређаје на Ловћену. Послије тога, сви смо потписали њихов Уговор. Да ли смо имали избора?

Знали смо да ћемо имати проблема да испоштујемо обавезу плаћања РДЦ-у предвиђену Уговором. Али упорно су нам тврдили да ћемо те обавезе моћи да покријемо новцем добијеним од претплате. Међутим, иако Радио Светигора од свих комерцијалних емитера добија највише новца од радио-телевизијске претплате по основу мрежне покривености и у самом је врху (све до послење расподјеле) по основу сопствене продукције, далеко смо од тога да тим новцем можемо да измиримо обавезе према РДЦ-у и Агенцији.

Затим, када је штрајк никшићких професора, у јесен 2005. године, због преименовања назива предмета српског језика у црногорским школама у „матерњи“ кулминирао великим народним сабрањем у Никшићу, Радио Светигора три дана није радио. Звали смо РДЦ, рекли су нам да је квар на нашим уређајима на Ловћену. Али ни случајно нам нијесу дали да изађемо на објекат и квар отклонимо. Казали су да ће то урадити они. Одмах по завршетку никшићког скупа, Радио Светигора је прорадио. Али, што се догодило! Прорадио је – као моно. Шеф технике Радија Светигора позвао је дежурног у објекту Ловћен и замолио га је да кабал на линку нашег Радија укључи у сусједни конектор, он је улаз за стерео сигнал!

Такође, када се већина црногорских медија, оркестрирано, обрушила на Митрополију Црногорско-приморску због изградње цркве на Румији – снага предајника Радија Светигора на Сјеници је толико смањена да се у Подгорици једва чуо. А РДЦ нам није дозвољавао да изађемо на објекат на Сјеници нити су они хтјели да врате снагу нашем предајнику на нормалу, иако је то само пола минута посла, једним танким шрафцигером.

До прекида сигнала Радија Светигора на Ловћену дошло је и 8. августа 2005. године, да би он био пуштен 10. августа. Поново је прекинут након два дана, 12. августа и пуштен је тек 16. децембра 2005. године, пола сата након што смо се са управом РДЦ-а договорили о динамици плаћања дуга.

Гашење црногорских радио и тв емитера на пола сата као притисак да потпишемо Уговор са РДЦ-ом, затим три мукла дана Радија Светигора у вријеме великог скупа народа у Никшићу на протесту због преименовања српског језика у школама, те смањивање снаге предајника Радија Светигора на Сјеници у вријеме харанге на Митрополију Црногорско-приморску због цркве на Румији, као и четири мјесеца прекидања сигнала Радију Светигора на Ловћену због дуга, озбиљно доводе у питање тврдњу изречену у првој реченици црногорског Закона о медијима: „Медији у Црној Гори су слободни“!

Посљедње искључење Радија Светигора из радио-дифузне мреже РДЦ-а, 29. јануара ове године, уствари је прејудицирање одлуке Привредног суда у Подгорици. Да не бих препричавао што се догодило, прочитаћу допис којем смо РДЦ-у упутили 22. јануара, седам дана прије искључења:

„Дописом од 10. јануара ове године позвали сте Радио Светигору, односно његовог оснивача Метрополитенмедија, да у року од 15 дана измири дуг према Радио-дифузном центру. Притом сте навели да је тај дуг на дан када сте нам допис послали 48.432,18 евра. У противном, рекли сте, раскинућете са нама Уговор о пружању техничких услова.

Ми хоћемо да платимо РДЦ-у што смо му дужни. Међутим, проблем је што дужнички однос између РДЦ-а и Метрополитенмедија тек треба утврдити. Да Вас подсјетим:

1. РДЦ је Привредном суду у Подгорици 27. јула 2006. године предао предлог извршења (ради наплате дуга) у износу од 36.480,31 евра.

2. Привредни суд је предлог РДЦ-а усвојио 31. августа 2006. године.

3. У складу са правним лијеком, Метрополитенмедија улаже приговор на предлог о извршењу 6. септембра 2006. године.

4. Привредни суд је рјешењем И.бр. 2772/06 у децембру 2006. усвојио приговор Метрополитенмедија, чиме је предлог о извршењу постао тужба РДЦ-а.

Дакле, нама није могуће да било шта плаћамо РДЦ-у док Привредни суд не установи стварни дужнички однос између РДЦ-а и Метрополитенмедија, по тужби РДЦ-а.

Да Вас подсјетим и сљедеће: 26. јула 2006. године Радио Светигора је обавијестио РДЦ да је на објекту РДЦ-а на Ловћену нестала антена Радија која је преносила његов сигнал на Бјеласицу, а одатле на Дурмитор, Пљевља, Бијело Поље, Беране, Рожаје и Мојковац. Ова антена је нестала у периоду од 12. августа до 16. децембра 2005. године, када је сигнал Радија Светигора био прекинут на Ловћену. Нестанак антене на Ловћену пријавили смо, 12. септембра 2006. године, и Центру безбједности Цетиње који је тим поводом спровео истрагу.

Радио Светигора не може да плаћа услуге које није користио. Такође, Радио Светигора је претрпио огромну штету што се његов програм не чује на сјеверу Црне Горе већ годину и по дана. Ко је за то одговоран, и ко ће ту штету да надокнади, утврдиће Суд – по тужби РДЦ-а. Тек тада ће се знати и стварни дужнички однос између РДЦ-а и Метрополитенмедија.“

Након нестанка наше антене на Ловћену, интензивно смо комуницирали са управом РДЦ-а. Предложили смо им да формирамо заједничку комисију која би покушала да установи на који начин је нестала наша антена на Ловћену. Наш предлог нијесу прихватили и – претходно о томе обавијестивши РДЦ – били смо принуђени да овај случај пријавимо ЦБ Цетиње.

Дан након што су нас искључили, 30. јануара, позвали смо управу РДЦ-а да преиспита своју одлуку о раскидању Уговора о пружању техничких услова Радију Светигора и да нам пусти сигнал на Ловћену до судске одлуке. У противном – казали смо – бићемо принуђени да о овом проблему и његовим детаљима обавијестимо јавност, што сада и чинимо.

Због свега овога, тражили смо од Агенције за радио-дифузију, и то 13. марта и 18. маја 2006. године, да нам одобри пренос сигнала преко сателита. Овакав монопол Радио-дифузног центра, заиста, не може се издржати. Међутим, то одобрење нијесмо добили.

Главни уредник Радија Светигора

Јован Пламенац