Древнохришћански храм Свих Светих на Великом Пијеску код Бара 15. јуна прославио је своју храмовну славу.

Литургијом је, у својству изасланика Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, началствовао архимандрит Кирило Бојовић, сабрат Цетињског манастира, професор Цетињске богословије и главни уредник часописа „Светигора", а саслуживали су игуман Рафаило Бољевић, настојатељ манастира Подмаине, јеромонах Евстатије Аздејковић, сабрат Цетињског манастира који је недавно докторирао на теолошком факултету у Солуну, протојереј Ђорђе Кнежевић, замјеник стајешине Саборног храма Светог Јована Владимира (старјешина је Митрополит Амфилохије) и надлежни свештеник Јован Пламенац. Литургији је присуствовао и новопострижени монах Симеон Лопез из Колумбије.

У литургијској бесједи архимандрит Кирило је подсјетио на ријечи Господа записане у Старом завјету, које у својој посланици цитира свети апостол Петар „Будите свети, јер сам ја свет" (I Петрова, 1; 16), којима смо, уствари, сви позвани на светост.

„Јер, светост није неко чудо, које задобијају само неки људи који нијесу од овога свијета", казао је архимандрит Кирило. „Не, него светост је пут за све нас. Наш Бог је свет и уколико хоћемо да будемо у заједници са њим, морамо и сами ићи путем светости. То нам се посебно открило у оваплоћењу Бога Логоса, јер сам Бог је примио не анђелску природу, него људску. Тиме што је најтјешње сјединио бажанску природу са људском, Он нам је показао да хоће да и ми будемо синови Божији, да идемо путем светости. А пут светих, како нам то открива ова недјеља која претходи посту прије празника светих апостола Петра и Павла, је пут уздржања, молитве..., и мимо тога нема пута ка сједињењу човјека са божанском природом. А сједињење са божанском природом Бог нам је даровао кроз свете тајне Цркве. Тако, светост је пред нама и потребно ја да уложимо напор и жељу, да отворимо своју душу, да и ми кажемо 'Ево слушкиње Господње (ево слуге Господњега) - нека ми буде по ријечи твојој!' (Лука, 1; 38)."

Архимандрит Кирило је, даље, казао да је мјесто „на којем смо се сабрали од посебног значаја", јер оно значи граничник цивилизација, религија. Ту су остаци цркве и молитвених домова из доба великих царева Константина и Јустинијана. „Ово је граничник цивилизације старог, паганског Рима и незнабожачких царева који су гонили хришћане и доба царева који су обезбиједили слободу хришћанске вјере и коначно је учинили државотворном религијом. Ово мјесто опомиње нас, уљуљкане у времену слободног исповиједања вјере у Христа, да знамо да оставимо ону ревност раних хришћана, који су неријетко по цијену живота исповиједали своју вјеру."

„То нам говори и данашње јеванђеље: 'Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима' (Матеј, 10; 32). Што значи признати Бога пред људима? То не значи само рећи: 'Ја сам православни хришћанин', или: 'Ја сам хришћанин', него значи да је потребно да свим својим животом свједочимо да смо хришћани, својим ријечима и дјелима, својим мислима и у своме срцу. Још старозавјетни пророк Јеремија позива нас да запишемо Закон Божији не на каменим плочама, како је био записан старозавјетни Закон, него на нашем срцу, у дубини нашег бића. Ако то урадимо, мјеста као што је ово носићемо у себи и увијек ћемо посвједочити да смо хришћани, и позваћемо друге на овај пут, пут светости."

„Немојмо да кажемо да је то данас теже него раније", казао је архимандрит Кирило, „да је данас више искушање, више саблазни, да је данас пуно тога што нас одваја од пута поста, пута уздржања и молитве. Демантују нас светитељи који су до данашњих дана пронијели благослов оваквих, ранохришћанских светиња."

Архимандрит Кирило, очигледно пун утиска којег је понио са величанственог догађаја обретења моштију светог Аве Јустина Новог, Ћелијског, од претходног дана, у којем је, заједно са јеромонахом Евстатијем, учествовао, чак и носећи кивот са Авиним моштима, и са којег су се на Цетиње вратили дубоко у ноћи, своју литургијску бесједу наставио је казавши да управо свети Ава, светитељ наших дана, свједочи да је пут светости могућ у сваком времену.

Након Литургије, уприличена је пригодна трпеза, која је, углавном ту и припремана, добрим дијелом током обједа. Сво славље након Литургије протекло је уз пуно импровизације, како у порипремању хране, тако и у пропратном програму.

Свештеник Јован Пламенац је у здравици током ручка заблагодарио Митрополиту Амфилохију што је за свог изасланика одредио архимандрита Кирила. Указао је и на чињеницу да је древни храм на Великом Пијеску настао само три вијека након земног бивствовања Господа Исуса Христа и да је до наших дана протекло, безмало, шет пута дуже вријеме. Овај храм читав миленијум лежао је затрпан у земљи. Као и два звона која је крајем 14. вијека протопрезвитер Родоп подарио храму Светог Николе у метохијском селу Бањи Рудничкој, тридесетак километара од Пећи, која су, по метафори блаженопочившег Зорана Богавца, својим нечујним звôном из утробе земље сачувала православну духовност и српски дух на Косову и Метохији, тако је и овај запретени храм сачувао дух раног хришћанства за наше вријеме, али и обавезу за ово покољење да се држи Христових скута ревношћу хришћана оног времена.

И заједница Цркве Христове на овом храму бивствује у том духу, сабрана око стожера Свете тајне Евхаристије. Први круг око сједињења са Господом у Светој тајни причешћа су литургијске молитве. На Славу је дошао велики број овдашњих Руса. Али, они долазе и на недјељне Литургије, у учествују у служби углавном црквенословенским, али и својим, руским језиком. Пјевница овдје су сви сабрани у храму; овдје је српско-руска пјевница.

Наредни круг је наставак Литургије кроз дружења и послужења. На свакој Литургији, јер ово је храм Свих Светих, реже се славски колач и та служба посебна је радост дјеци, али и осталима. Осјетивши ту радост, више овдашњих Руса узело је породичну славу, по угледу на Србе. Ако ничим друго, сабрани на Литургији послуже се колачем и житом. Али, безмало увијек, неко донесе још понешто. Тако Литургија и даље траје...

Сљедећи круг је рад на овдашњој цркви. Од најобичније бараке у којој су археолози, у пет година свог рада на овој цркви, чували алат и одлагали ископани материјал, људи са Литургије, својим прилозима и својим радом, направали су лијепу цркву брвнару. Раде мушкарци, а жене им припреме послужење.

Даље, литургијска заједница овог храма наставља се кроз свакодневни живот. Они који се сабирају на Литургији пријатеље су и када нијесу у цркви, када је некоме потребна помоћ, али и у слављу, такође и у тузи.
Кроз храм Свих Светих на Великом Пијеску пролази велики број људи, не само љети, када су ту туристи, него и зими: долазе вјерници из Бара, али и издаље. Кроз овај проток избјегнут је дух елитизма, или секташтва, тако опасан у Цркви.

Здравицу је подигао и Виктор Ушаков, Рус из чувене породице која је дала светог Фјодора Ушакова, адмирала који је са војском коју је предводио ослободио Боку Которску од Француза, те Мирко Срзентић, дугодишњи трговински представник Југославије, па потом Србије и Црне Горе у Русији, који се својски потрудио да из Москве стигне на славу храма Свих Светих на Великом Пијеску. Наздравио је и архитекта Радован Радовић, који је говорио и своје стихове. Своје стихове говорили су и Наташа Унгарова и Невен Милаковић. Ту је био и пјесник Игор Ремс.

Сабранима на Слави наздравио је и предсједник Црквене општине Бар Дејан Ђуровић, па онда чувени Њемац Клаус Кенет, који је, тражећи Бога још од ране младости, прошао и проживио огроман број духовних заблуда овога свијета, да би Га сада, када Га је нашао у Православној цркви, својим пером и својим бесједама, свједочио по земаљском шару. На крају, здравицу је подигао и архимандрит Кирило.

У међувремену, Жељко Бугарчић је отпјевао више пјесама уз гусле, а уз хармонику професора барске Музичке школе Саше Басараба ориле су се руске и српке народне пјесме. Пјевале су дјевојке и жене које долазе на Литургију на Велики Пијесак, од којих ће професори Александар Басараб и Јуриј из Москве, који сада живи у Добрим Водама, одабрати српско-руску етно групу која ће бити основана при храму Свих Светих.

Посебан допринос овом слављу дали су сусјед храма Свих Светих Мијо Шћепановић и његова породица, који су све вријеме припремали храну, тако да је све било свјеже и топло, те његов зет Никола Марковић, власник ресторана „Галеб". Младићи Српског културног друштва „Слово љубве" из Бара, на челу са Велимиром Мијовићем, у читав догађај унијели су посебну радост.

Иако већ у поодмаклим годинама, ово сабрање својим присуством уважио је и барски професор Петар Пеко Шоћ, први предсједник Одбора за изградњу Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. На славу је дошао и археолог Младен Загарчанин, који је заједно са професором Ђорђем Јанковићем руководио ископавањем ранохришћанског храма на Великом Пијеску и који је о њему написао књигу.

Читав догађај снимио је новинар из Минска, у Бјелорусији, Артем Махакајев, за православну телевизију „Савез" из Јекатеринбурга, у Русији.

Кумови Славе били су предсједник Одбора за обнову храма Свих Светих Никола Смоловић и Првослав Дашић, протомајстор овог храма, са својим породицама. Како је Првослав само неколико дана пред Славу доживио тежак саобраћајни удес, његов дио обавеза према Слави преузео је свештеник Јован Пламенац, са својом породицом. Кумство за Славу Храма наредне године преузели су Лука Ћабак и Првослав Дашић.