Опрости ми Господе, што се усудјујем ја, грешни и недостојни, који немам дара за приповиједање и нисам човјек од пера, да кажем нешто о човјеку духовнику, молитвенику, бесједнику, интелектуалцу, историчару умјетности, врсном музичару, и Бог зна чиме све је био обдарен наш велики пастир на њиви Господњој, Архимандрит, отац Лука.

Бог ми је даривао не само да упознам оца Луку, него и да будем близу њега посљедњих неколико година, гдје сам покушао и да му послужим колико ми је дато од Господа. Можда то нисам успио у довољној мјери, и свакако ми је жао што нисам и више урадио, јер је он то искрено и заслужио.

Шта рећи и одакле почети, као што рече и наш Преосвећени Владика Јоаникије на опелу нашег Старца Луке, како га је често од милости звао.

Отац Лука је имао огромну љубав коју је штедро дијелио свакоме, од малог дјетета до старог човјека. Свакоме се радовао једнако, увијек је био насмијан и спреман да утјеши свакога коме је то било потребно. Веома је био омиљен, како медју монаштвом, тако и медју мирјанима. Сви би се они веома радовали сваком сусрету са њим. Сјећам се да ми је једном приликом једна сестра монахиња рекла: „Теби се свако радује када те види, јер знамо да си довео оца Луку." Свједок сам бројних таквих радосних сусрета и када су нам у госте долазили браћа и сестре из Русије, Бјелорусије, Украјине, Грчке, Америке, и многих других крајева свијета.

Отац Лука је имао многе дарове, које је прикривао, као истински слуга Божји. Имао је дар милосрдја као ријетко ко; никада није одбио никога ко би му се обратио и затражио помоћ, радо је помагао људима и за свакога је имао разумијевања. Често се дешавало да посљедњу пару коју је имао у џепу дâ ономе коме је била потребна. Тако је једном приликом када смо одлазили из Дајбаба за Савину главицу наишао један брат, који је замолио оца Луку за новчану помоћ. Отац је извадио новчаник, мени дао колико је било потребно за бензин, а све остало подао том брату. Пут до Савине главице и назад завршили смо без цента у џепу, али је Господ устројио тако да нам ништа није недостајало. Једном другом приликом, када му се, опет, неки брат пожалио да нема шта да једе и да му је хладно, отац Лука не само да му је дао новац, већ и јакну коју је тог момента скинуо са себе. Много људи је знало за овај његов дар, и много их је свакодневно долазило за помоћ у Дајбабе, а ја сам свједок да никога није одбио. Дешавало се да људи долазе по помоћ чак и када отац Лука није био у манастиру. Братија би га тада позвала на телефон да му то каже, а он би само рекао: „подајте, ако има новца". Оваквих и сличних примјера било је безброј.

Отац Лука је веома добро познавао и људску душу. Бринуо је о сваком човјеку кога је икада срео. Увијек је успијевао да надје праве ријечи утјехе за свакога ко би му притицао. Када би му се неко обратио са неким својим проблемом, наводио би примјере неких других људи и њихових проблема, тако да на крају човјек схвати да његов проблем заправо и не представља неки озбиљан проблем. Саосјећао је са свим људима који су се налазили у тешким ситуацијама. Састрадавао је и са брачом и сестрама који су у овим тешким временима остајали без посла и с муком преживљавали, и савјетовао их да се уздају у Бога и Божју помоћ.

Никада никога није осудјивао, а ни другима није дозвољавао да осудјују. Увијек је на прави начин знао да оправда онога који је био мета оговарања.

Отац Лука је пуно волио дјецу, пуно се са њима дружио и знао је да им придје. Обично их је питао: „како се ти зовеш?"; када добије одговор, онда пита: „а како си се јуче звао?", а у наставку: „у коју школу идеш, у пачју или у дјечју?".

Отац је пуно волио да се шали, и био је препознатљив по својим досјеткама и анегдотама. Људи су га радо и с пажњом слушали, упијали сваку његову ријеч и кријепили се њоме. Могуће је да је својим шалама заправо прикривао своје духовне дарове.

Отац Лука је обишао многа света мјеста, и са задовољством нам је преносио своје утиске о њима. Са својих путовања увијек би нам нешто донео као благослов. Тако нам је из Америке, у коју је отишао да би присуствовао помену 30 година од упокојења оца Серафима Роуза, којег је веома волио, донео икону, мени омиљеног светитеља, светог Јована Шангајског, која је освештана на његовом гробу.

Отац Лука је неколико пута био у Бјелорусији, у манастиру свете Јелисавете. Био је задивљен њиховом вјером, као и дјелатностима којима се баве. Манастир свете Јелисавете је релативно млад - саградјен је прије неких десетак година. Манастир броји око 110 монахиња, око 170 сестара милосрдја, као и око 1000 запослених, који се баве рукодељем, иконографијом, брину о дјеци са посебним потребама, као и о особама које се лијече од алкохола.

Отац Лука је био задивљен Савином главицом у Грбљу, и неко вријеме је провео тамо, радећи на изградњи манастирског конака.

Његовим доласком у Дајбабе повећавао се из дана у дан број вјерника који су долазили на свету Литургију, читање акатиста светом Симеону Дајбабском, као и на вечерње службе. А о дубини његових бесједа и предавања, која су веома радо слушана, рећи ће неко ко је позванији да о томе говори од мене.

Овдје бих волио да посвједочим и о једном свом необичном искуству са оцем Луком. Наиме, моја жена Снежана се прошле године у децембру мјесецу нагло разбољела и добила јаке болове у кичми. Доктори су јој прописали ињекције и дали јој да сними кичму на скенеру. Отац је био упознат са ситуацијом, и рекао ми је да му јавим чим налаз буде готов, што сам ја и урадио. Љекари су констатовали да моја жена има неку врсту тумора. Отац Лука ми је рекао да се спремимо и да је одмах ујутро водим за Београд. То је било увече, карте нисмо били обезбиједили, а и требало је времена да се спремимо, па сам га питао „можемо ли да оставимо за прекосјутра". Он ми је на то одговорио „не, него да идете ујутро." Послушао сам га, узео благослов, и ујутро рано отпутовали смо за Београд. После прегледа, доктор јој је дао да уради магнетну, након чега ју је одмах оперисао. Посије операције ми је рекао: "да је ниси данас довео, она не би више била на ногама." Када смо се вратили у Подгорицу, зхавалио сам оцу Луки на свему што је урадио, а он ми је рекао да захвалим светом Симеону Дајбабском, а не њему. Моја жена се сада опоравила потпуно.

Благодаран сам и захвалан Господу Богу што ме је даровао и удостојио ме да будем близу оваквог светионика Славе Божје и исповједника вјере православне. Молим се милосрдном Господу да прими у наручје своје његову топлу душу.

Опрости ми, оче Лука, ако сам те некада нечим увриједио или ти било какав гријех или неправду учинио. Вријеме које сам провео поред тебе представља најљепши дио мога живота.

Хвала ти на свему.

Твој „Родјени",

раб Божји, Жељко