Катихезе Светог Кирила Јерусалимског откривају нам дух древне Цркве и њену методологију преношења вјере на просвјетљиване-Оглашавање и на новопросвијетљене - Крштене. Свједоче шта се преноси и предаје и како се преноси. Будући да је наше вријеме по много чему слично првим вјековима вјековима Хришћанства-положај Цркве и однос других према њој-то једно дубље проучавање метода древне Цркве од огромног је значаја за нас. Враћање извору увијек је неопходно за саму срж Цркве и Њеног органског односа према свим манифестацијама црквеног живота. Ове Катихезе су необично важне, јер су оне у ствари нека врста методских јединица. Оне су и предавање и проповјед у исто вријеме. И догматика, и етика, и акетика, и психологија. И литургика. Шта то значи? Приступ њихов је цјеловит, оне не дијеле човјека, не дијеле ни Бога; не одјељују етос ни од Бога ни од човјека.

Емисија у којој се бавимо катихезама Светог Оца нашег Кирила, Архиепископа Јерусалимског.

У овој емисији читамо Катихезу Тринаесту, која је говорена у Јерусалиму гдје Свети Кирило тумачи и говори на ријечи: Распетога и Погребеног из јерусалимског символа вјере. У овој глави видјећемо како Свети кирило дубоко осјећа христолики садржај Старог Завјета и веома исцрпно побија јеврејске приговоре и неприхватање Христа, и све то увијек доказујући на основу старозавјетних текстова.Живо осјећање Христовог присуства у пророчком прозрењу, основно је својство ових његових и данас савтемених тумачења и објашњења.