Часна је пред Господом смрт преподобних његових.  Јерођакон Јаков сабрат Цетињског манастира прича житије Преподобног богоносног Јована Руског.

Монахиња Стефанида из манастира Михољска Превлака код Тивта говори о Светом Герасиму Кефалонијском и о томе да ли вриједе разговори са католицима.

Преподобни Јефрем Сирин - Ученик св. Јакова Нисибијског и пријатељ св. Василија Великог. Апостол покајања. Његови списи и дан - данас мекшају срца отврдла од гријеха и враћају их Христу. Написао бројне књиге и прекрасне молитве. Није желио да постане епископ у Едеси, него се, кад су га хтјели присилити, направио луд и трчао кроз град вукући за собом своју хаљину. Упокојио се у дубокој старости 378. године. Преподобни Исак Сирин - Рођен у Ниниви, подвизивао се у оближњем манастиру Мар - Матејском. Прочуо се због светости и многих чудеса, те је био приморан да прихвати титулу епископа Нинивског. Но после само пет мјесеци он се удаљи у један пустињски манастир, где је саставио многа дјела, од којих је остало сачувано 100 бесједа о духовном животу и подвижништву. Упокојио се у дубокој старости крајем VII вијека.

Постојбина овог чудесног Спиридона беше острво Кипар. Син простих родитеља, земљорадника, он и сам беше прост, смирен и врлински. Од детињства он беше пастир овцама. Ожени се у младости, и имађаше деце. Вођаше он чист и богоугодан живот, подражавајући Давида у кротости, Јакова у простосрдачности, Авраама у гостољубљу. После не много година њему умре жена, и он стаде још слободније и усрдније служити Богу добрим делима, сву своју имовину трошећи на збрињавање странаца и исхрану ништих. Живећи на такав начин у свету, он толико угоди Богу, да се удостоји од Њега дара чудотворства: он исцељиваше неизлечиве болести и речју изгоњаше ђаволе из људи. Због тога он би постављен за епископа града Тримитунта у време цара Константина Великог и сина му Констанција. И на епископском престолу он продужи чинити велика и дивна чудеса.

Када цар Диоклецијан објави прво своје гоњење хришћана, он дође из Рима у град Никомидију, начини ту многе идоле, и клањаше им се. А после неколико дана ухватише у предграђу човека Божјег, епископа никомидијског Теопемпта, који први пострада за Христа у овом гоњењу. Изведен пред цара, он рече цару: Идоли, сребрни или златни, дрвени или камени, којима се ти клањаш, нису богови, јер не могу ни дисати ни говорити, нити што добро или зло учинити. Само свемогући небески Бог створи небо, и земљу, и море, и све што је у њима.

Света мученица Татјана роди се у Риму од високородних родитеља. Отац јој бејаше три пута проконзул. Беше то побожан и богобојажљив хришћанин, који потајно држаше свету веру. Он и кћер своју, ову свету Татјану, васпита у побожности и страху Божјем, и научи је Светом Писму. Када Татјана одрасте, не хте се удавати, и провођаше живот свој у целомудрености, јер се уневести Христу, рањена љубављу Његовом. И Христу служаше дан и ноћ, постом и молитвама умртвљујући тело своје и подвлашћујући га духу. Због свог врлинског живота она се удостоји служења у цркви, јер би постављена за ђаконису, и служаше Богу анђелски у телу. Затим Христос Бог мученичким венцем увенча невесту своју.

Два брата, бесребреници и чудотворци Козма и Дамјан, родом беху из Азије, од оца незнабожца и мајке хришћанке, по имену Теодотија. Након очеве смрти, мајка се посветила служењу Христу, и богоугодном животу, како је претходно и своје синове научила. Васпитала их је у хришћанском духу. Живели су они беспрекорно, по закону Господњем, добивши дар исцељивања, дајући здравље болесним душама и телима. Исцељивали су они све болести, немоћи људске, изгонили зле духове, како код људи тако исто и код животиња, без икакве награде, већ искључиво у име Бога, који им је те способности и подарио, а по Христовој заповести: "Забадава добисте, забадава дајите" (Мат. 10,8). Због тога се и називају бесребреници и лекари.

Монахиња Стефанида (Бабић) из манастира Михољска Превлака код Тивта говори о Светим Стефану и Јелени (Штиљановић) које Црква Православна прославља 17. октобра.

У Bреме незнабожног цара римског Максимина живљаше у граду Александрији девојка, по имену Екатерина, ћерка малог цара Консте. Беше Екатерина необичне телесне лепоте, висока растом, и врло добро школована. У својих осамнаест година Екатерина беше изврсно изучила грчку философију, медицину, реторику и логику. Познавала је одлично дела: Хомера, Аристотела, Платона и других, не само философа него и чувених лекара: Асклипија, Хипократа, Галина. Поред тога она знађаше многе језике и наречја. Због тога се сви дивљаху њеној учености и знању. Многи богати и угледни људи покушаваху да је испросе од њене мајке, која беше потајна хришћанка због љутог гоњења хришћана у то време од стране цара Максимина.

После смрти Јосифове потомство Јакова, оца његова, за неколико стотина година толико се намножи у земљи Египатској, да се она сва напуни Израиљцима, и у време рата они су сами могли дати до шест стотина хиљада војника. Тада се цар египатски поче прибојавати да се народ Израиљски не удружи са непријатељима Египта, па истребе Египћане са земље. Зато он постави нарочите настојнике над Израиљцима да их муче сваковрсним тешким пословима. И жестоко нагоњаху Израиљце, и загорчаваху им живот, приморавајући их да обрађују земљу праве опеке и зидају градове, не из неке потребе него из сујете, а нарочито из жеље да што пре униште јеврејски народ. Али уколико они више мучаху и злостављаху Израиљце, утолико се ови више множаху: јер не могаху они умањити број људи, који се по вољи самога Бога размножаваху и увећаваху.

За царовања Максимијана, незнабожног цара Римског, живљаше на Истоку, у Илиопољу, један човек високог порекла, богат и знаменит, по имену Диоскор, по роду и по вери незнабожац. Он имађаше кћер Варвару коју чуваше као зеницу ока, јер сем ње он не имађаше више деце. Када она поодрасте, показа се веома лепа лицем, тако да јој по лепоти не беше сличне девојчице у целој земљи тој. Због тога отац њен Диоскор сазида високу кулу, раскошно - уметничку грађевину, и унутра у кули велељепне палате са свима угодностима. У ту кулу Диоскор затвори своју кћер Варвару, давши јој добре васпитачице и слушкиње, јер јој мајка беше умрла.

Јулијан беше из египатског града Антиноја, од родитеља врло виђених и богатих. Од младости своје заволе девствену чистоту, и зажеле да је до краја свога живота очува. Поставивши њу као темељ другим врлинама, он живљаше у страху Божјем, марљиво се учаше и читаше књиге; изучаваше обе мудрости: јелинску и хришћанску; и тако упознаде и световну философију и цело Свето Писмо. А кад му би осамнасет година, родитељи га почеше приморавати да се жени, јер им беше јединац, а хтели су да имају потомство. Али он одлучно одбијаше. И када му поводом тога родитељи и рођаци веома досадише, овај целомудрени младић измоли од њих недељу дана на размишљање. И целу ту седмицу проведе у посту, у молитвама и сузама, и дању и ноћу молећи Бога, да му Он на који било начин сачува девственост беспрекорном.

Блажена Ксенија Петроградска, још за живота свога, па до дана данашњег сматра се хитром помоћницом и чудотворком. Спасења ради и љубави према ближњима на себе је узела, чини се, безуман подвиг. За своја дела, молитве, пошћења, странствовања и подпошења свега са смиреним осмехом, Блажена Ксенија би награђена од Бога даром прозорљивости и чудотворства. Њена капела па Смоленском гробљу, била је исписана захвалностима за чудеса која је Блажена чинила својим молитвеним заступништвом.

На Помесном сабору Руске православне Цркве, јуна 1988, Блажену Ксенију Петроградску прогласише светом.

Ови милосрдни и дивни светитељи нису били браћа по крви, али су били браћа по духу. Кир је најпре живео у Александрији и као лекар лечио људе и силом Христовом и физичким лековима. Сазнавши да болести нападају људе највише због грехова, он је увек упућивао болеснике да покајањем и молитвом очисте душу од греха, да би кроз то повратили и телу здравље. Када наста Диоклецијаново гоњење хришћана, Кир се удаљи у Арабију где прими монашки чин. Но као што је био чувен у Александрији, тако се прочује и у Арабији, те су људи и ту прибегавали њему за помоћ. Чувши за Кира, Јован, тада римски официр у Едеси, дође у Арабију да га види. Видевши се, они заволе један другог као брат брата, те остану заједно да се подвизавају.

Житије и страдање Преподобномученице Евдокије.

Богата развратница, а потом велика покајница, испосница и најзад мученица, живела је у феничанском граду Илиопољу у време цара Трајана. Стари монах Герман, дошавши послом у град, одсео је у кући која се додиривала са Евдокијином. Када је ноћу почео да чита Псалтир и неку књигу о Страшном Суду, чула га је Евдокија и страшно се уплашила. Ујутро је послала слуге за њега. Он је дошао и почео дуг разговор са Евдокијом о вери и спасењу. Одмах потом она замоли месног епископа да је крсти. Онда остави све своје имање Цркви, отпусти слуге и робове, и оде у манастир. У манастиру је поживела 56 година. Бог јој је дао благодат да је и мртве васкрсавала. У време гоњења хришћана посечена је мачем.

Страдање Светог Великомученика Теодота Епископа Киринејског, Житије Светог оца нашег Арсенија Епископа Тверског, Спомен преподобног оца нашег Агатона.

Страдање Светих мученика Евтропија, Клеоника и Василиска.

Младићи, другови Светог Теодора Тирона са којим су били у тамници. Евтропије и Клеоник су били рођена браћа, а Василиск сродник Светом Теодору. Након славне кончине Светог Теодора, они још задуго остадоше у тамници, због смене царског намесника у Амасији. Узалуд је нови намесник покушавао да придобије Евтропија. Најпре га је позвао да са њим вечера. Овај то одби речима из Псалма: „Благо мужу који не иде на савет нечестивих". Потом му понуди велико благо, а он га подсети да је Јуда због сребра изгубио душу. Након мука на које су их ставили, браћу Евтропија и Клеоника су распели на два крста, за шта они одадоше хвалу Христу, а Василиска посекли мачем. Предали су душе своје Господу 308. године.

Житије Преподобног оца нашег Герасима Јорданског, Страдање Светих мученика Павла и сестре његове Јулијане и оних са њима, Житије Преподобног оца нашег Јакова Постника, Спомен Светог оца нашег Григорија Епископа у Асу код Ефеса.

Житије и страдање Светог мученика Конона Исавријског, спомен Светог мученика Конона Баштована, спомен Преподобног оца нашег Марка подвижника и чудотворца, спомен Преподобног оца нашег Исихија Посника и споемн Светог новомученика Јована Бугарина.

Страдање Светих четрдесет и два мученика из Амореје: Теодора, Константина, Калиста, Теофила, Васоја и осталих, Страдање Светог преподобномученика Конона са сином његовим истоименим Кононом.

Страдање Светих седам свештеномученика, Епископа Херсконских: Јефрема, Василија, Евгенија, Елпидија, Агатодора, Етерија и Капитона, Спомен Преподобног оца нашег Емилијана монаха, Спомен Свети отаца наших Нестора и Аркадија Епископа кипарских, Повијест о затворенику коме Господ откри тајну о примаоцима милостиње, Спомен Преподобног ова нашег Лаврентија, Спомен Преподобног оца нашег Павла исповједника.

Спомен Преподобног оца нашех Теофилакта исповједника Епископа Никомидијског, Страдање Светог свештеномученика Теодорита презвитера Антиохијског, Спомен Светог апостола Ерма.

Страдање Светих четрдесет великомученика у Севастији, Спомен Светог мученика Урпасијана, Спомен преподобног оца нашег Филорима Исповједника.

Страдање Светих мученика Кодрата, Кипријана, Дионисија, Анекта, Павла, Крискента и других с њима, Страдање Светог мученика Кодрата Никомидијског и с њим Светих мученика Саторина и Руфина и осталих, Спомен Преподобне матере наше Анастасије Патриције, Страдање Светог новомученика Михаила Маврудиса, Спомен акатиста Пресвете Богородице.

Спомен Светог апостола Аристовула Епископа Британског, Спомен Светог мученика Савина Египћанина, Страдање Светих мученика Трофима и Тала, Спомен Светог мученика Папе, Житије Преподобног оца нашег Христодула Патмоског, Спомен Светог мученика Јулијана Аназарвског, Спомен Светог оца нашег Серапиона Архиепископа Новгорадског.

Житије Преподобног оца нашег Алексија човјека Божјег, Спомен мученика Марина, Спомен Преподобног оца нашег Макарија Кољазинског.

Страдање Светих мученика Хрисанта и Дарије и других с њима, Спомен Светог мученика Панхарија, Спомен Преподобног оца нашег Инокентија.

Страдање Преподобних отаца наших Јована, Сергија, Патрикија и других Преподобних у обитељи Светог Саве од Арапа побијених, Спомен Свете мученице Фотине Самарјанке и оних с њом, Спомен Светих седам жена мученица Александре, Клавидије, Ефрасије, Матроне, Јулијаније, Ефимије и Теодоре, Страдање Светог новомученика Мирона Крићанина, Спомен Преподобног оца нашег Ефросина Синозерског, Спомен Преподобног оца нашег Никите Исповједника Епископа Аполонијадског.

Спомен Преподобног оца нашег Јакова Епископа и исповједника, Спомен Светог оца нашег Кирила Епископа Катанског, Спомен Светог оца нашег Томе Првог Патријарха Цариградског, Спомен Светог оца нашег Серапиона Епископа Тмуитског, Спомен Преподобног оца нашег Серапиона презвитера, Спомен Светих мученика Филимона и Домнина.

Житије Светог свештеномученика Василија презвитера Анкирског, Спомен Свете мученице Дросиде ђерке цара Трајана и са њом пет монахиња, Спомен преподобног новомученика Јевтимија.

Преподобни Јосиф Химнограф - Рођен је на Сицилији, од благочестивих родитеља. По њиховој смрти, отишао је у Солун и ту се замонашио. Био је узор у посту, уздржаности, молитви, псалмопојању, бдењу, труду. Григорије Декаполит га је одвео са собом у Цариград. Када је поново букнула иконоборачка јерес, под Лавом Јерменином, послали су га у Рим да позове папу и Римску цркву у борбу за праву вјеру, али ухватили су га пирати и на Криту предали јеретицима. У тамници је провео 6. година, окован жељезом, а када је цар Лав убијен, у том тренутку му се јавио Свети Никола и он се у тренутку нашао пред Цариградом. Испјевао је каноне и стихире многим светитељима. Имао је дар прозорљивости. Скончао је мирно у дубокој старости, 883. године.

Царујући Господ наш Исус Христос привођаше крају служење демонима и уништаваше идолопоклонство у време нечестивог цара римског Септимија Севера. Тада беше епископ у граду Магнезији свети Харалампије. Он учаше људе речи Божјој, упућујући их на пут спасења. И говораше: Цap мој Исус Христос посла Духом Светим пророке и апостоле, да се њиховом светом проповеђу сви људи уразуме, и чврсто пођу путем правде. Цар ваш Север измисли љута мучења, да људи бездушним идолима приносе жртве, и да се душе предају на смрт! А цар мој Исус Христос посла нам преко пророка и апостола речи небеског живота. Помоћу ових речи се враг прогони, змија сатире, неверје се у веру претвара, демонска опсена развејава, и страшно пропада сва сила вражја. Зато треба веровати речима које казују пут вечног живота, а не држати се дела која доносе погибао.

Рођен у Цариграду у истакнутој породици пореклом из Анатолије (Мала Азија), 1296. године. Наиме, под најездом Турака, породица Светог Григорија се склонила у Цариград у време владавине Андроника Палеолога II (1282-1328). Отац му убрзо умире, и бригу око подизања и васпитања делимично преузима и сам цар. Григорије је лако и са великим жаром стекао најбоље образовање оног времена. Цар се надао да ће да се посвети раду у световним властима, али, једва напунивши двадесетак година, Григорије са своја два брата одлази на Свету Гору (1316. или 1318. године). Постаје искушеник у манастиру Ватопед, под вођством духовног оца - монаха Св. Никодима Ватопедског (11. јули). Годину дана касније, јавио му се Јован Богослов обећавајући му духовну заштиту.

Свети Григорије Ниски (335-394) је био епископ Нисе, млађи брат светог Василија Великог, близак пријатељ Григорија Богослова . Био је најприје само презвитер, пошто бјеше жењен, а када му умре жена, блажена Теозва, изабраше га и посветише за епископа у Ниси. Одликовао се огромном свијетском ученошћу и духовним опитом. Учествовао на II Васељенском Сабору. Мисли се да је он саставио други дио Символа Вјере. Велики бесједник, тумач Светог Писма, и богослов.

Максим Исповедник (581-662), монах и мученик, творац широког богословског система у којем је синтезовао све што је створила византијска теологија од Оригена до Ареопагитских списа. Он је написао Стослове о љубави, Амбигву коментаре на библијске и отачке текстове (Григорија Ниског и Дионисија), Мистагогију (628-630), Одговоре Таласију, Дијалог са Пиром. Доминирао је христолошким спором који је изазвало „монотелитство" (подржавао га је и цар Ираклије) и „моноенергизам", јеретичке доктрине које учаху ово: ако воља (thelima) и радња (energeia) зависе од ипостаси, у Христу постоји само једна воља и једна радња (енергија). Максим побија ову јерес учећи да, иако је ипостас јединствена, две природе чувају своје енергије и воље, односно Христос има две воље и две енергије.

Били су војници у римској војсци али веровали су у Исуса Христа. Када је отпочело гоњење у време цара Лицинија, они су изведени на суд пред војводу, и овај им је запретио да ће им одузети част војничку, на шта је један од њих - свети Кандид одговорио: "Не само част војничку, но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и чесније од Христа Бога нашега". После тога наредио је војвода слугама да камењем бију свете мученике. Али када су слуге бацали камење на хришћане, камење се враћало и падало на њих саме.

Житије Светог Петра Другог, тропар и кондак написао је Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско - приморски Г. Амфилохије.

Свети великомученик Димитрије Солунски Мироточиви.

У време када су јата хришћанских душа, убељених мученичком крвљу, свакодневно узлетала у вечна обиталишта Царства небескога, војвода солунски и његова благочестива супруга беху тајни хришћани. Богољубљем и човекољубљем задојише и свога сина јединца, Димитрија. По њиховом упокојењу, мудрог, храброг, лепог и богатог младог Димитрија цар Максимијан постави за царског намесника васцеле солунске области, посебно му наредивши да у том делу царства побије све хришћане.

Беше то доба многобожачких царева и прогона Цркве Христове. Пријатељ цара Максимијана, цар Диоклецијан, 303. године наредио је рушење цркава и спаљивање светих књига, лишавање хришћана грађанских права, службе, части, заштите закона, а ослобођени робови губили би слободу уколико би и даље исповедали Господа Христа. Другим царским указом вргнути су у тамницу не само верници већ и свештенослужитељи, а трећим су хришћани подвргавани најстрашнијим мучењима уколико би одбили да принесу жртве идолима. Но видећи да је свака кап мученичке крви благословено семе за хиљаде нових хришћана, цар Диоклецијан нареди да отпочне велико или опште гоњење хришћана по читавом царству. Тај страшни погром започе спаљивањем двадесет хиљада хришћана у граду Никомидији, и то на први дан Васкрса.

Свети краљ Милутин - Син Уроша I и краљице Јелене, и брат Драгутинов. Много ратовао бранећи веру своју и народ свој. Ратовао је против Михаила Палеолога зато што је овај био примио унију и присиљавао све народе Балканске и монахе Атонске да и они признаду папу. Ратовао против Шишмана цара Бугарског и Ногаја цара Татарског, да би земље своје одбранио. Сви ратови његови били су успешни, јер се непрестано Богу молио и у Бога уздао. Сазидао преко 40 цркава. Осим оних у својој земљи, као: Трескавац, Грачаница, св. Ђорђе у Нагоричу, св. Богородица у Скопљу, Бањска и т.д. он је зидар цркве и ван своје земље, у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, у Св. Гори. Упокојио се у Господу 29. октобра 1320. год. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви „Светога Краља".

Ангелина је кћерка албанског великаша Ђорђа Аријанита Комнина. У родитељском дому стекла одлично образовање и васпитање. Љубав према књизи испољила је још у раној младости, о чему сведоче и трагови њене библиотеке у манастиру Крушедолу. На последњим страницама Лествице, коју је написао у Смедереву 1434. године инок Давид, по наруџбини њеног свекра српског деспота Ђурђа Бранковића, сачуван је запис: „Сија књига деспотице Ангелине монахиње".

Преподобни и богоносни отац наш Јоаникије, велики чудотворац Божји у нашем народу, родио се у пределима Српске Диоклитије (или Дукље),[7] од родитеља побожних и имућних, но које он потом превазиђе побожношћу и богатством духовним. Родио се у другој половини 14. века и живео на заласку славног Српског царства и слободне државе, пред почетак страшног и многовековног ропства агарјанског, у које потом западе Српски род. Сигурно да је Промисао Божји хтео кроз Светог Јоаникија да наговести и покаже верујућем народу Српском и свима православним хришћанима на Балкану, да је главна и битна слобода она духовна слобода, какву је стекао Свети Јоаникије својим животом пред Богом и у Богу, и да сви ми православни хришћани на земљи треба да се најпре боримо за ту духовну, Христову слободу, без које свака друга слобода није права ни потпуна.

Православна Црква, другог дана по Божићу, молитвено се сећа Светог првомученика - архиђакона Стефана. Стефан је био Јеврејин, и то припадник оног дела јеврејског народа који су живели у грчким областима и говорили грчким језиком. Био је у сродству са апостолом Павлом, који у време Стефановог мучеништва још увек није спознао истину Христовог учења. Страдање светог Стефана збило се годину дана после силаска Духа Светога на апостоле, односно исте године када се Господ Исус Христос вазнео на небo. Свети Стефан је први хришћанин који је страдао за Господа и зато се назива Првомучеником. Његово мучеништво потресно је описано је на страницама Светог Писма Новог Завета.

Свети Трифун се роди од благочестивих родитеља у Фригији у селу Кампсади, недалеко од града Апамеје. Док је још био мало дете, преблаги Бог благоволи уселити у њега благодат свог Духа Светог и подарити му дар чудотворства, да не само из уста овог детета него и из чудесних дела његових начини себи хвалу. И свето дете Трифун исцељиваше од сваковрсних болести и изгоњаше демоне из људи, о чему се опширно пише у Великим Житијама. Ми ћемо овде изнети само једно од многобројних чудеса његових, да бисмо показали како је вслика благодат Божја била у њему, па ћемо прећи на страдање његово.

Незнабожни цареви Максимијан и Максимин слаше пo целом царству своја наређења, да се сви хришћани, који окусе од идолских жртава, ослободе казне, а који се успротиве, да буду изведени на суд. У то време свети Теодор Тирон, који је са многим својим исписницама ратовао на Истоку, би преведен у пук Мармаритски, којим је командовао командант Вринка. Пук се овај тада налазио у понтијском граду Амасији. У овом пуку стадоше нехришћани приморавати светог Теодора да принесе жртву идолима. А прави војник Христов Теодор, веран Богу, испунивши се Духа Светог, рече усред пука: Ја сам хришћанин, и мени је наређено да не приносим жртве прељубрчиним боговима, јер имам Исуса Христа, истинитог Бoгa и цара на небесима.

Преподобна Марија Египћанка је рођена око 344. године негде у Египту, а са дванаест година је побегла од родитеља за Александрију, где је живела развратно. Према њеним речима била је гоњена једино „неутаживом жељом и неукротивом страшћу". После седамнаест година оваквог живота, кренула је бродом у Јерусалим поводом неког хришћанског празника, не из верских разлога већ надајући се да ће у гомили ходочасника пронаћи нове љубавнике који ће моћи да задовоље њену пожуду. Превоз до светог града је плаћала својим телом. Приспевши у Јерусалим, наставила је да се раскалашно понаша.

Свети Еванђелист Лука беше родом из Антиохије Сиријске. У младости он добро изучи грчку философију, медицину и живопис. Он одлично знађаше египатски и грчки језик. У време делатности Господа Исуса на земљи Лука дође из Антиохије у Јерусалим. Живећи као човек међу људима, Господ Исус сејаше божанско семе спаооносног учења свог, а Лукино срце би добра земља за то небеско семе. И оно проклија у њему, ниче и донесе стоструки плод. Јер Лука, гледајући Спаситеља лицем у лице и слушајући Његову божанску науку, испуни се божанске мудрости и божанског знања, које му не дадоше ни јелинске ни египатске школе: он познаде истинитог Бога, верова у Њега, и би увршћен у Седамдесет апостола, и послат на проповед.

Преподобни отац наш Прохор, подвизавајући се подвигом добрим у Нагоричанској и Козјачкој пустињи, би јављен свету као светило за царовања благочестивог цара Диогена, који је царовао од 1067 до 1071 године. Родитељи светога Прохора Јован и Ана побожно живљаху у селу Овчепољског краја Скопске области. Беху то људи тужни, јер не имађаху деце. Горећи од жеље за децом, они усрдно узношаху топле молитве Богу и многе милостиње даваху сиротињи и црквама. И Господ погледа на њихове молитве и милостиње, и дарова им утеху и велику радост: Ана заче у старости и роди сина, који на крштењу доби име Прохор. А када Прохор напуни осам година родитељи га дадоше да учи књигу. Просвећиван Духом Божјим, Прохор веома напредоваше у учењу, и тиме много радоваше своје благочестиве родитеље.

Ова новојављена звезда на небу Цркве Христове, богоносни отац наш Нектарије, родио се у Силиврији Тракијској 1. октобра 1846. године од побожних и сиромашних родитеља Дима и Василике, добивши на крштењу име Анастасије. Прве темеље образовања Анастасије доби у свом родном месту, а у четрнаестој години отпутова у Цариград, где га неки рођак прими за помоћника у трговачкој радњи. Још од раног детињства се показала његова љубав према књизи. Као дете правио је књиге од комада папира, објашњавајући мајци како жели да у књиге записује речи Божје. Правио је такође од хартије и свештене одежде, показујући тиме своју љубав према свештеничком позиву и откривајући своје будуће призвање.

Свети Стефан Дечански беше син краља Милутина и отац цара Душана. Чедо побожне краљевске породице, Стефан од најранијег детињства би васпитан у хришћанској побожности. Но њему паде у део да у раним годинама својим преживи многе тешке невоље. У та времена у Србији биваху честе смутње и међусобице, а и ратови са непријатељима.

Непријатељи Православља Татари, покоривши православну Русију, устремише се на друге словенске православне земље. Нарочито велика опасност стаде грозити словенским државама Балканског Полуострва од стране Кримског хана Ногаја. Татарска војска, шиљана од Ногаја, опустоши Бугарску, па стаде упадати и у Србију. Бугарска на неко време паде под власт Татара; а такав удес претио је и Србији. Али српски краљ Милутин предузе одлучне мере. Пошто није био у стању да се војном силом одупре моћном татарском хану, он ступи с њим у преговоре, и спречи најезду Татара, али би принуђен да хану да као таоца свог десетогодишњег сина Стефана, и са њим неколико знатних српских велможа.

Рођен је у Антиохији, где је студирао богословље у склопу школе библијске егзегезе којом је руководио Диодор Тарсијски. У Антиохији је рукоположен у чин ђакона и свештеника (385). Као ђакон пише "О свештенству", дело непревазиђено до данас; као свештеник посветио се проповедничкој служби. Проповеда свакодневно, на одређене теме, али нарочито о личној и друштвеној етици, бранећи сиромашне и израбљиване, осуђујући богате и оне који држе власт. У беседи "О статуама" подржава оне који се беху побунили против царске породице. Саставља Егзегетске омилије на све књиге Старога и Новога Завета; нарочито га привлаче посланице Св. Апостола Павла.

Свети Андреј Првозвани, апостол Христов, син једног Jeврејина по имену Јоне, а брат светог врховног апостола Петра, бејаше из града Витсаиде. Презирући таштину овога света, и претпостављајући девство браку, Андреј се не хте женити, него чувши да свети Јован Претеча проповеда на Јордану покајање, остави све, оде к њему, и постаде његов ученик. Затим када свети Претеча, указујући на Исуса Христа, рече: "Гле, јагње Божије!" (Јн. 1, 36) свети Андреј заједно са другим Претечиним учеником, кога сматрају за светог евангелиста Јована, остави Крститеља и следова Христу. Он нађе брата свог Симона (Петра), и рече му: "Ми нађосмо Месију - Христа", и доведе га к Исусу (Јн. 1, 41-42). После тога када он с Петром ловљаше рибу покрај мора Галилејског, и Исус их позва говорећи: "Хајдете за мном, и учинићу вас ловцима људи", тада Андреј на позив Господњи одмах остави мреже и са својим братом Петром оде за Христом (Мт. 4, 18-20).

Преподобни Сава родио се у тридесет првој години царовања грчког цара Теодосија Млађег, у области Кападокијској, у селу званом Муталаска, близу Кесарије. То село беше незнатно, али рођењем Саве у њему оно постаде знаменитије од Арматема, у коме одрасте божанствени пророк Самуило. Родитељи блаженога Саве беху Јован и Софија, људи високог порекла и побожни. Када детету беше пет година, они отпутоваше у Александрију, јер Јован бејаше на царској служби и имађаше висок војнички чин. Но по Божјем промислу Сава би остављен са родитељским имањем код брата његове мајке.

Овај велики Чудотворац и изврсни посредник пред Богом, родио се у земљи Ликији у граду Патари. Његови родитељи, отац Теофан и мајка Нона имали су само њега једнога. Беше то благословено дете од самог рођења свог, јер и није могао бити другачији од благочестивих и милостивих родитеља какви су били његови. Наденуше му име Николај, што у преводу значи победитељ народа, и он се заиста по благослову Божјем показа као победитељ над злом у целом свету. Овај славни светитељ и данас се слави по целом свету. Пошто је био дарован од Бога, посветише га Богу. О духовном животу поучавао га је стриц Николај епископ Патарски, те се скупа и замонашише у манастиру "Нови Сион".

У време када Трајан ступи на римски престо, у Антиохијској цркви беше епископ свети Игњатије, и по називу и стварно Богоносац, који прими епископски престо после светог Евода, прејемника светог апостола Петра.

О овом божанственом Игњатију Богоносцу прича се да док је он још био дете , а Господ Исус Христос живео на земљи с људима и учио народ о Царству Божијем, једном родитељи Игњатијеви стајаху међу народом и слушаху Божанске речи које излажаху из Спаситељевих уста, имајући са собом и своје дете Игњатија. Погледавши на њих, Господ позва к себи дете Игњатија, постави га усред народа, загрли га, и узевши га на руке рече: Ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у царство небеско; и који прими такво дете у име моје, мене прима (Мт. 18, 3.5).

Свети Василије Велики, архиепископ кесаријски, рођен је у вријеме цара Константина. Још док је био некрштен школовао се у Атини и био је врло образован, јер је петнаест година учио философију, реторику, астрологију и остале науке тога времена. Школски другови су му били Григорије Богослов и Јулијан - касније цар одступник. У зрелим годинама крстио се на ријеци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом.

“Циљ хришћанског живота је Стицање Духа Светога…”. То је суштина учења преподобног Серафима Саровског, једног од најпоштованијих руских светитеља. Био је учитељ духовне радости и исцјелитељ туге и мрзовоље. Говорио је: "Стекни дух мира, и тада ће се хиљаде око тебе спасити". Много година је провео у пустињи где се непрестано подвизавао и молио. Удостојио се дванаест јављања Пресвете Bогородице и виђења Исуса Христа у лику Сина Човечијег. Није био писац, али су остале забељежене многе његове поуке, међу којима су и "Разговори са Мотовиловим".

Блажени Евстатије би рођен у Будимљанској жупи од богобојажљивих родитеља. Жарко волећи своје родитеље, он измалена развијаше у себи љубав к Богу: избегавао је таште забаве, неговао у себи врлине, ревносно посећивао цркву и с уживањем пратио божанствено појање и читање, старајући се да разуме смисао тога. Једном он дође к својим родитељима и рече им: "Ја силно желим да се учим; дајте ме да учим књигу".

Чувши овакве речи, родитељи се обрадоваше, заблагодарише Богу што усади тако добру жељу у душу њиховог детета, па нађоше учитеља да њиховог сина учи књизи. И помоћју Божјом он за кратко време превазиђе у учењу све своје вршњаке.

Свети Сава архиепископ српски. Син Стефана Немање, великог жупана српског, рођен 1169 год. Као младић жудео за духовним животом, због чега је одбегао у Свету Гору, где се замонашио и са ретком ревношћу прошао цео подвижнички устав. Немања последује примеру сина, те и сам дође у Свету Гору, где се замонаши и умре као монах Симеон. Сава је издејствовао код цара и патријарха независност српске цркве, и постао први архиепископ српски. Подигао је, заједно са оцем својим, манастир Хилендар, а потом и многе друге манастире, цркве и школе по земљи српској. Путовао је у два маха на поклоњење светињама у Светој Земљи. Мирио браћу своју, завађену око власти; мирио Србе са суседима њиховим, и стварајући српску цркву стварао је кроз то српску државу и културу.

Свети Атанасије се родио у Александрији у грчкој хришћанској породици, последњих година трећег виjека, вероватно 293. године. У својој младости он је био свjедок Диоклецијановог гоњења. На изучавање световних наука и на опште образовање, како каже свети Григорије Богослов, „он није утрошио много времена". Ипак, он је веома добро познавао античку философију, прије свега, неоплатонизам. Главну пажњу он бjеше обратио на изучавање Светог Писма које је познавао до детаља. Највjероватније га је изучавао у Александријској дидаскалији. Врло рано га је примjетио свети Александар Александријски. Свети Атанасије је живио у његовом дому и под његовим руководством је стекао образовање у граматици и риторици. Нешто прије почетка аријанских смутњи он је рукоположен у чин ђакона и постављен за секретара епископа.

Архиепископ Цариградски. Саставио бројна дјела из области Богословља, а нарочито су чувене Бесједе о Светој Тројици. Када је 381. године у Сабору настала расправа око његовог избора за архиепсикопа, он се повуче рекавши: "Не могу нас лишити Бога они који нас лишавају престола". Потом је повучено живио у Назијанзу у молитви и писању књига. Упокојио се у Господу 390. године. Мошти су му пренијете у Рим, а глава му се налази у Успенском Сабору у Москви.

Спомен Светог праведног Симеона Богопримца - Пo сведочанству божанског Еванђеља, старац Симеон беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше у њему (Лк. 2, 25). Њему би јављено од Бога о скором доласку на свет истинитог Месије. A би му јављено, како то казују стари историчари, на овај начин: Када египатски цар Птоломеј нареди да се Стари Завет преведе са јеврејског на грчки језик, за тај посао бише изабрани седамдесет најмудријих људи у Израиљу. Међу њима беше и свети Симеон, као мудар и вичан Божанском Писму.

Блажени Георгије - Ђорђе родио се у граду Кратову, на десет сати хода од Штипа. Родитељи његови Димитрије и Сара беху људи благочестиви. Када Ђорђу би шест година родитељи га дадоше да се учи књизи; и он се учаше са великим успехом. Затим Ђорђе изучи кујунџиски занат; но отац му умре, и он рано остаде сироче. Диван лицем и веома стасит, Ђорђе се бојаше да остане у родном месту, да га не би силом узели на двор султанов, што се тада често догађало. Са тог разлога он отпутова у град Софију. Настанивши се ту у дому просвећеног и побожног свештеника Петра, он усаврши своја знања о вери и утврди се у љубави ка хришћанској побожности. Убрзо Ђорђе паде у очи својим одличним особинама. Мухамеданцима се прохте да овако узорног младића привуку к себи. Они изабраше између својих учених људи, улема, једног умешног човека да води разговор са Ђорђем.

Велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси. Најпре био крштен у латинској цркви, но доцније ослободи се од те цркве и постане члан цркве православне. Најпре зависио у државном погледу од Грка, но доцније ослободио се те зависности и постао потпуно самосталан. Када је утврдио државу, и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. Жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир. После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору.