Тема данашње емисије На крају видјела, говориће о Поезији поезијом, цртицама, што непосредније, благо додирујући неке изборе који ће се кретати од Европске па до Америчке поезије, која је са појавом званом Волт Витмен у свијет литературе обзнанила слободан стих, то откриће за човјечанство не мање важно од открића точка, ако се сјетимо да смо овдје сви у својим улогама сабрани говорити у име Духа, који се може још и у овом Емануел Левинасовом исказу подједнако откривати: „Начин откривања онога што остаје другдје - autre - упркос свом откривању није мисао него језик пјесме."

Тема данашње емисије На крају видјела, рачваће се кроз феномен опроштаја и милости, кроз оно питање: – да ли је могуће опростити једино кад се заборави, успут још промишљајући сцену опроштаја која је бескрајна и немогућа, то јест: непоновљива и увијек већ универзална, носећи субјекта и истовремено га блажено превазилазећи, будући да опраштање једноставно говорећи не подржава логику никаквих људских граница.

Тема данашње емисије На крају видјела, тежиће ка жртви која искупљује људски род, осврћући се на запажања данског принца сумње, Серен Кјеркегора, који је у дјелу Страх и дрхтање одао сву почаст оцу вјере Авраму, прожимајући овај најдраматичнији моменат лирским интермецом чије мелодије обгрљују и једну несрећну љубав према недосуђеној изабраници Регини Олсен, којој, између толико других редова, још и од овога параграфа прави резигнирани поклон: „...само онај који ради свој хлеб добија, само онај који у тескоби стрепи мир налази, само онај који у доњи свет силази вољену спасава, само онај који нож вади Исака добија.“

O  феномену видјела и невидјела, о та два лица и наличја, брата близанца на светој круни постојања. Говорићемо о танком пресјеку у којем смо се угијездили, потпомажући се Његошевим увидом у невидљиво, оном дакле ватреном поетиком која столује на самом врху нашег духовног и умног сазријевања. Говорићемо о томе како смо заиста напола окренути ономе свијету, а отпола газећи по овоме.