Свети еванђелист Марко беше пореклом Јеврејин, из племена Левијева, ученик светог апостола Петра и његов љубљени син у Духу Светом. Свети Петар га спомиње у својој посланици, говорећи: Поздравља вас црква с вама избрана у Вавилону, и Марко син мој (1. Петр. 5, 13). Син не по телу него по духу, рођен благовешћем и бањом светог крштења. Свети Марко беше уврштен у лик светих Седамдесет апостола Христових. Најпре је пратио светог Петра, и био постављен од њега за епископа. А кад је с њим био у Риму, он на молбу верних написа Свето Еванђеље. Јер хришћани у Риму молише га да им напише оно што им је са светим Петром усмено казивао о Господу Христу.

...Да­де ми се сва­ка власт на не­бу и на зе­мљи. Иди­те, да­кле, и на­у­чи­те све на­ро­де кр­сте­ћи их у име Оца и Си­на и Све­то­га Ду­ха, уче­ћи их да др­же све што сам вам за­по­вје­дио; и, ево, ја сам са ва­ма у све да­не до свр­шет­ка ви­је­ка. Амин“ (Мт. 28, 1-20).

Васкрс је највећи хришћански празник. Тога дана је Господ Исус Христос васкрсао из мртвих, побједио смрт и свима људима од Адама и Еве до последњег човјека на земљи даровао вјечни живот. Због значаја овога празника, свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака недеља је мали Васкрс. Васкрс спада у покретне празнике, и празнује се после јеврејске Пасхе, у прву недељу после пуног мјесеца који пада на сам дан прољећне равнодневнице, или непосредно после ње, никада пак не прије те равнодневнице. Најраније може да падне 4. априла, а најкасније 8. маја по новом календару. За Васкрс су, такође, везани лијепи обичаји у нашем народу. У цијелом хришћанском свијету, па и код нас Срба, за овај празник је везан обичај даривања јајима. Јаје је символ обнављања природе и живота. И као што бадњак горећи на огњишту даје посебну чар божићној ноћи, тако исто васкршње црвено јаје значи радост и за оне који га дају и који га примају.

Злим људима ништа није тако мрско и одвратно као добар човјек. А уколико пред собом имају човјека без икаквог гријеха, онда постају гори од звијери, јер животиња убија и комада плијен само да утоли глад, а човјек то ради из најнижих побуда, да би уживао у туђим мукама.

У ноћи између Великог Четвртка и Великог Петка, Јудеји су уз грозне поруге, Исуса Христа бичевали. Римљани су наставили сјутрадан крвави пир. Пилат је све то мирно гледао. Његов кукавичлук је био већи од људског осјећања за правду, и судијског поштовања закона. У жељи да Исуса потпуно понизе, римски војници су му обукли скерлетну одору, јер скерлетна боја је била боја царева и нико други није смио да је носи. Скакали су и играли око њега смијући се цару, а на главу су му ставили трнов вијенац, као круну. У свом безумљу нису знали да су, из жеље да га понизе, уствари посвједочили истину. Исус јесте био Цар над царевима, јер његово царство није од овога свијета.