Ове недеље слушате житије преподобног Нифонта епископа Кипарског, јер је он у свом времену био оно што су дјеца апокалипсе данас, а у историји хришћанства још један од дивних примјера покајања као преумљења и потпуне промјене човјека. „Један познаник Нифонтов по имену Василије, стално му говораше: Тешко теби, Нифонте! Ти си жив тијелом, али си већ умро душом, и само твоја сјенка хода међу људима! А Нифонт понекад не обраћаше пажњу на те ријечи, понекад пак почињаше јецати и плакати због грјехова својих; ипак, вучен својим рђавим навикама као уздом, он потоњаваше у поганим дјелима као у мору, и потпуно изгубивши наду на спасење говораше: Ја сам већ пропао и не могу се вратити на покајање, онда бар да се овдје науживам земаљских сласти.„