Спомен деведестогодишњице упокојења блаженопочившег Митрополита Црне Горе и Брда Митрофана Бана

У четвртак 30. септембра навршило се 90 година од упокојења Митрополита Црногорско - приморског Митрофана Бана. Тим повод Свету заупокојену Литургију и парастос Митрополиту Митрофану у Цетињском манастиу служило је свештенство Митрополије Црногорско - приморске, којом приликом се бесједом сабранима обратио Ректор Цетињске Богословије протојереј Гојко Перовић. О личности Митрополита Митрофана говори историчар Предраг Вукић са Цетиња а ту је и пригодан текст монаха мр Павла (Кондића) „Воштаница на гробу Митрофана Бана“.

 

 

О осамдесетогодишњици упокојења


Дугогодишња архијерејска служба митрополита Митрофана (1885-1920) на столици Светог Петра Цетињског оставила је дубоког трага у историји Митрополије Црногорско-приморске. У низу од 46 архијереја ове епархије, који је започет благословом Светог Саве постављањем Илариона првог епископа зетског на Михољској Превлаци 1219 године, до наших дана мало је било владика који су кроз толико дуги период служили Богу и народу Божјем на овим просторима. Време архипастирства митрополита Митрофана поклапа се са завршним периодом националног ослобођења и духовног уједињења српског народа. У том историјском и судбинском процесу и збивањима митрополит Митрофан узео је видног учешћа, достојно следећи своје претходнике, владике и свештенике српске који су кроз вјекове свим својим снагама и могућностима служили Богу и народу, жртвујући се бољитку и спасењу народне душе.

Рођен у Грбаљској општини, село Главате 15. марта 1841. године, Марко Бан од родитеља Георгија и Анастасије, основну школу завршио је у подручној школи у Враћеновићима и Котору. Монашке завјете положио је у Манастиру Савина 1865 године. Богословске испите полагао је пред Консисторијом которском чиме се изједначио са свршеним богословима. У чин јерођакона рукоположио га је епископ Стефан Кнежевић половином 1865. године а почетком октобра следеће године примио је од истог архијереја и чин јеромонаха. За настојатеља манастира Подластве постављен је следеће године. Монашки живот и подвиг младог јеромонаха Митрофана у манастиру Подластва, вјековном духовном стожеру православних Грбљана, нагло је прекинут крвавим сукобом домаћих синова и окупаторске Аустро-угарске војске због насилног мобилисања домицилног становништва 1869. године. Поред осталих тешких последица због устанка у Боки которској које је поднио наш народ јесте и разарање православних богомоља а међу њима и спаљивање манастира Подластва. То су били основни узроци који су младог Митрофана опредијелили да крајем 1869. године потражи прибјежишта у Црној Гори. Примивши црногорску заштиту и држављанство, постављен је по договору књаза Николе и митрополита Илариона Рогановића, за старјешину манастира Мораче гдје је уједно обављао и дужност учитеља у манастирској школи. У овој Немањићкој лаври проводи пуних десет година, односно до почетка октобра 1879. године. Цијенећи његову ревност за Дом Божји и храброст за очување слободе и достојанства Морачке светиње, одликован је од митрополита Илариона најприје чином игумана 1870. године а потом и чином архимандрита 1877 године. Уз ово највише одликовање које припада свештеномонасима, од књаза Николе одликован је и највишим војним одликовањем - златном Обилића медаљом за изванредну храброст и умешност исказане при одбрани манастира Мораче приликом напада колашинских Турака и за одлично извршену мисију наложену му од књаза приликом разграничења Црне Горе са Турском 1877. године. По потреби службе прелази на Цетиње гдје прима управу Цетињског манастира и уједно врши дужност секретара митрополита Илариона, до његове смрти 1882 године. Иако је по канонском праву администрацију обудовеле митрополије требало да преузме епископ захумско-рашки Висарион Љубиша, књаз Никола поставља за администратора архимандрита Митрофана који је и водио послове митрополије више од девет мјесеци одн. до наименовања новог митрополита Црне Горе и Брда. Будући да је преласком епископа Висариона на столицу цетињског митрополита остала упражњена Захумско-рашка епархија, књаз Никола одређује за њеног администратора архимандрита Митрофана који је ту службу вршио све до редовног попуњавања те епископске столице наименовањем Кирила Митровића 1909. године. По упокојењу митрополита Висариона, почетком јуна 1884. године књаз Никола наименовао је архимандрита Митрофана Бана за новог митрополита Црне Горе и Брда. Хиротонисан је у Исакијевском сабору у Петровграду 18 . априла 1885. године у присуству руског цара Александра Трећег јер је тога дана свечано прослављана хиљадугодишњица словенских апостола и просветитеља Ћирила и Методија.

Пуних 35 година митрополит Митрофан стражио је и бринуо се над православним душама Црногорско-приморске митрополије. У том периоду збило се много преломних догађаја који су се судбински одразили на стање и положај Цркве, Народа и Државе у Црној Гори. Проширење и учвршћење граница и територијалног опсега Књажевине Црне Горе, њеног управног и административног апарата, напредак и побољшање материјалног положаја становништва, повећање просвјетног нивоа и квалитета и све друге саставнице државног и друштвеног живота у многоме су допринијели и духовном напретку дјеце Православне цркве у Црногорско-приморској митрополији. Пожртвовани архипастирски рад митрополита Митрофана донио је златне плодове који се огледају у регулисању дисциплинског стања и материјалног положаја свештенства кроз митрополитске декрете-окружнице и државне одлуке и законе. Оснивање Фонда за свештеничку сирочад и удовице 1901. године, Закон о парохијском свештенству из 1909. године, Устав Светог Синода и Православних Конзисторија из 1904 године свједоци су тога напора. Уз овај труд канонског и административног уређења Митрополије и њене јерархије, митрополит Митрофан једнаком ревношћу старао се и о изградњи и обнови живе народне душе и храмова Божјих широм Црне Горе. Цетињска Богословија основана 1863. године наставила је редовни рад као Богословско-учитељска школа од 1887. године залагањем митрополитовим и којој је он по положају био врховни патрон и надзорник, што је и омогућило да је могао рукоположити преко 80 нових свештеника, достојно школованих и припремљених за ту високу службу. Освештао је лично или је благословио освештање преко 40 нових или обновљених цркава и манастира. Бројне архијерејске окружнице упућене на свештенство и народ снажни су свједоци о непрестаној бризи митрополита Митрофана на пољу чистоће и снаге Православља у Црној Гори.

Уз све разгранате и одговорне послове и обавезе стигао је да напише два драгоцјена приручника за парохијско свештенство и народ одн. ученике Богословије: Спомоћно упутство о исповједи..., 1898. године и Кратки црквени устав..., 1901. године. Вршећи дужност вјероучитеља књажевској породици и престолонаследнику Данилу превео је са руског језика дјело епископа Силвестра "Седам тајна Новога Завјета", 1896. године. Књига изабраних бесједа митрополита Митрофана штампана је 1902. године и собом представља необориво свједочанство духовне зрелости и народносне утемељености митрополита Митрофана засноване на немањићким и светосавским темељима и традицији. О поштовању које су међу савременицима различитог интелектуалног и социјалног нивоа пленили личност и дјело митрополита Митрофана свједочи "Споменица о 25 - годишњици архијерејске службе ..."1910. године. У оскудној мемоарској заоставштини српских црквених великодостојника "Животопис или успомене из живота митрополита Митрофана Бана" заузима истакнуто мјесто с обзиром на списатељски дар и наративни квалитет аутора.

Сво вријеме свога архипастирског рада, митрополит Митрофан по наслеђеној традицији везаној за положај Цетињског митрополита, вршио је и дужност предсједника Црногорског Црвеног Крста. Вршење ове веома одговорне службе везане за помоћ и збрињавање невољника пројавило је сву ширину његовог човјекољубља заснованог на моралним одредницама исказаним у Јеванђељу:"Што год најмањем од мојих учинисте, Мени учинисте...". По одредбама Устава и Закона о Државном савјету митрополит је био први од вирилних (по положају) чланова Народне скупштине (1906-1914) и Државног савјета, учествујући у раду тих највиших државних органа и по својој савјести доприносећи квалитету њихових одлука.

Круна живота и архипастирског рада митрополита Митрофана јесте његово учешће и допринос државном уједињењу Црне Горе и Србије и обнављању Пећке патријаршије. Иако у позним годинама живота, оптерећен болешћу и физичком слабошћу који су дошли као последица вишедеценијског и напорног рада на њиви Господњој, митрополит Митрофан није посустао у одсудном тренутку. До последњег издиханија је учествовао у процесу обједињавања покрајинских Српских цркава и канонског уобличавања обнове Пећке патријаршије, чијег је свештеног Трона егзарх био. Сви архијереји са територије Краљевине Црне Горе: Цетињски митрополит Митрофан Бан, предсједник Светог Синода, Пећки митрополит Гаврило Дожић и Захумско-рашки епископ Кирил Митровић на сједници Светог Синода од 16. децембра 1918. године, под Сн. бр. 1169, донијели су и својеручно потписали историјску одлуку којом "Свети Синод налази цјелисходним и оправданим да се и Св. аутокефална Црква у Црној Гори уједини са независном Црквом у Краљевини Србији, а заједно с овом са цијелом Св. Српско-православном Црквом у новој држави...". О овој одлуци светог Синода митрополит Митрофан, спроводећи њен препис, обавијестио је митрополита Србије Димитрија Павловића и предсједника владе Стојана Протића. Велика удаљеност, слабе комуникацијске везе и недостатак превозних средстава онемогућили су архијереје из Црне Горе да узму учешћа у раду Прве конференције српских православних архијереја која је одржана у Сремским Карловцима 18. децембра 1918. године. На Другој архијерејској конференцији одржаној 24-28 маја 1919. године у Београду за предсједника Средишњег Архијерејског Сабора Уједињене Српске Цркве између свих тадашњих владика изабран је као најдостојнији Митрофан Бан. На овој Конференцији архијереји су прогласили "духовно, морално и административно јединство свих Српских православних црквених области...". Вршећи дужност предсједника Средишњег Архијерејског Сабора митрополит Митрофан боравио је у Сремским Карловцима и Београду од половине маја 1919. до краја јуна 1920. године гдје је по своме богатом архипастирском искуству и са старачком мудрошћу дао велики допринос процесу обнављања канонског јединства Српске православне Цркве. Посланица о Васкрсу 1919. године најбољи је показатељ и свједок митрополитове безрезервне опредјељености за народно и црквено уједињење које је дијелио са свим свештенством и вјерним народом Црногорско-приморске епархије. О томе свједоче и његове окружнице упућене свештенству и народу његове митрополије, Захумско-рашке и Бококоторско-дубровачке епархије и Скадарског викаријата. Коресподенција са краљем Петром Првим и Регентом Александром Карађорђевићем такође јасно и недвосмислено потврђују његову опредјељеност за нови државни и политички поредак и династију.

Ушавши у осамдесету годину живота, скрхан болешћу и на измаку животних снага, вратио се на Цетиње гдје је још смогао снаге да у својству предсједника Друштва црногорског Црвеног Крста својим потписом верификује одлуку којом се то Друштво уједињује са Српским друштвом Црвеног Крста која је донијета на сједници Главног одбора 24 августа 1920. године. Болешћу и изнемоглошћу везан за самртни одар, мирне душе и чисте савјести молио се Богу и захваљивао је Сабору српских светитеља што су га удостојили благослова и радости да је доживио обнављање јединства Српске цркве и народа. Тога дана, на празник Сабора Срба светитеља 12. септембра 1920. године у присуству свих српских архијереја и Престолонаследника Александра, предсједника Владе и министра вјера у престоној дворани Патријарашког двора у Сремским Карловцима проглашено је васпостављање Српске патријаршије. Пјевајући Богу захвалну пјесму и благодарећи Свевишњем за ту милост, секретар Цетињске конзисторије протођакон Иван Калуђеровић са прага Цетињског манастира сабраном народу изговорио је у име и по благослову митрополита Митрофана знаменити поздравни говор у част тог историјског чина коме су стремиле и за који су се жртвовале генерације српских владика и свештеника са вјерним народом. Своје уморне очи заувијек је склопио 30. септембра 1920. године и послије свечаног опијела сахрањен је у гробницу коју је себи за живота припремио у порти Цетињског манастира.

На дан осамдесетогодишњице упокојења митрополита Црне Горе, Брда и Приморја Митрофана Бана, 30. септембра 2000. године Господње свечани парастос за покој његове душе служио је епископ будимљански Г. Јоаникије са четворицом свештеномонаха и двојицом ђакона. У бесједи изговореној над његовим гробом владика Јоаникије истакао је све оне најбоље врлине и вриједности митрополита Митрофана које су наше трајне вриједности и узори које треба да слиједимо. Пјевањем заупокојених молитви у том светом чину учествовали су сви ученици Цетињске богословије са својим професорима, имајући у рукама упаљене свијеће за покој душе блажене душе митрополита Митрофана.

Монах Павле (Кондић)