Цетиње, 04. април 2009 . г. - Није нам јасно ко је, и због чега, дао саопштење о наводном „попуњавању" самозваног одбора „ЦПЦ" члановима Бајичког Црквеног одбора Митрополије Црногорско-приморске?
Имамо сазнања да је прије десетак дана један дио мјештана Бајица у просторијама Мјесне заједнице одржао састанак, у смислу консултације грађана, рођака и пријатеља, а поводом учесталих сукоба око цркве Светог Јована Крститеља, са циљем да сачувају братственички мир, елементарну сарадњу и људски договор. На том састанку нијесу, ни приближно, били присутни сви мјештани Бајица, а да и не говоримо о свим припадницима племена Бајица (макар онима који живе у Црној Гори), који имају своје гробно мјесто пред поменутом црквом. Ова чињеница не умањује значај самог покушаја да се, кроз један овакав састанак, пронађе заједнички језик. Међутим, да ли један овакав скуп, у овако суженом саставу, има право да доноси све те „закључке", „одлуке", и у чије име?
Радило се, наиме, о неформалним, рођачким и комшијским консултацијама, гдје су се могла чути разна, често и опречна мишљења, а гдје је све протекло у једној мирној и људској атмосфери, каква Бајицама и приличи. Оно што желимо да нагласимо је да нико од чланова Црквеног одбора из Бајица, које је поставила Митрополија црногорско-приморска, а на предлог надлежних пароха, није учествовао у доношењу поменуте листе закључака, или било какве врсте декларације, нити би то, на крају крајева уопште било и могуће.
Свима је добро познато да, у савременом правном поретку и државној организацији, мјесне заједнице не могу доносити правоснажне одлуке о било ком питању из грађанског живота, било да је ријеч о градском или сеоском насељу. За одлуке такве врсте у данашњој Црној Гори су задужена надлежна министарстава, републички заводи и сличне институције. Тим прије им никако не може припасти право да одлучују о питањима која се тичу Православне Цркве.
Живимо на почетку 21. вијека, у Европи. Постоје државни закони, категорије власништва и вјековне, ничим ометене мирне државине неког објекта (у овом случају цркве), а постоје и црквени прописи који се већ двадесетак вјекова односе на православне храмове широм свијета.
Овакво саопштење је директан удар нечијег незнања на основне постулате функционисања секуларне државе. Устав Црне Горе, члан 14, гарантује одвојеност државе од вјерских заједница, тј. да се нити држава, нити њене ниже организационе јединице, не смију мијешати у интерна црквена питања. Школски примјер једног од таквих црквених питања, је могућност уласка бившег, рашчињеног свештеника у један православни, канонски храм.
Племенски скуп, сеоски збор или братственичке родовско-племенске скупштине, су феномени из доба нахијске организације Црне Горе, и данас могу имати симболички или савјетодавни значај по питању чувања добре атмосфере и међуљудских односа у једном селу или крају. Оваква сабрања могу евентуално покренути иницијативу код овлашћених државних или црквених институција, по питању уређења неког простора или чувања инвентара, али у смислу легалних - правно обавезујућих дејстава, њихове је ингеренције прије стотињак година преузела модерна, секуларна, правна држава. Ње, у Бајицама, очигледно је, још нема, још није успјела или не жели да успостави уставно-правне ингеренције на цијелој својој територији.