Има ли судбине? – то је вјечно питање и вјечна тема са којом су се од искони бавиле религије и умни појединци, а која и данас заокупља људе. Је ли то унапријед одређени слијед догађаја, прецизан сценарио по коме се одвијају животи појединаца и народа, или је то својеврсна замка коју сами себи постављамо? Хришћанство се супротставило вјеровању у предодређеност, вјеровање у слијепу судбину за хришћане је неприхватљиво.

О судбини, изузетно изазовној теми, разговарало се у понедељак вече 24. новембра 2008. на позорници велике дворане Коларчеве народне задужбине. Дворана је била испуњена до последњег мјеста. Овај разговор организовао је Православни пастирско савјетодавни центар Архиепископије београдско – карловачке на чијем је челу протојереј ставрофор Петар Лукић.

О схватању судбине у српском народу, али и у осталим цивилизацијама и епохама говорило се са етнолошког, философског, психолошког и теолошког становишта. Своје ставове изложили су етнолог др Бојан Јовановић, философ проф. др Богољуб Шијаковић, психолог професор Петар Јевремовић и презвитер Вукашин Милићевић. Сваки од њих, са становишта своје струке, у трајању од двадесетак минута изнио је мишљење о судбини, а онда им је дата могућност да детаљније објасне неке своје ставове.

Разговор је водио академик Владета Јеротић, који је најављујући поједине излагаче и сам износио своје мишљење о судбини.