Недавно је неко ископао рупу испод прага врата цркве Свете Тројице на Румији, покушавши да уђе унутра (очигледно не знајући да црква има под), одвалио лајсну од врата, разбацао дио камења којим је црква утврђена и на зиду цркве исписао „Албанија“.

Баранин Мило Драговић и група православних Руса, који су се са њим ових дана испели на Румију, вратили су разбацано камење, затрпали рупу и префарбали натпис на цркви.

Црква Свете Тројице на Румији, коју су Турци срушили 1571.г. вјероватно је датирала још из времена Светог Јована Владимира (почетак 11-ог вијека), ако не и раније. Од тог времена је и обичај изношења Крста Светог Јована Владимира на врх Румије, да би се после рушења цркве увео и обичај да сваки ходочасник изнесе са собом и по један камен и тим је камењем вјековима прекривано старо црквиште.

Од давнина је постојало предање да ће, када се на врху планине накупи довољно камена, црква с неба долетјети на свој прастари темељ. Заиста, уочи Тројчидана ове 2005.г . малена црква од метала, саграђена у барском насељу Бјелиши, уз помоћ хилихоптера Војске Србије и Црне Горе, испунила је древно пророчанство слетјевши с неба на врх планине Румије (чије име, иначе, потиче од ријечи "Ромејка", што значи Хришћанка) до тада висок 1594 метра а сада, са шест метара високом црквицом, заокружен на 1600 метара. Због тежине црква је морала бити пренијета из два дијела и тог дана , због квара на хелихоптеру, није могла бити састављена.

Састављена је 27 јуна, уочи Видовдана, када је група вјерника из Бара, по инструкцијама инжињера Мија Лекића, који је иначе и пројектовао храм, пренијела на рукама неких двадесетак метара горњи дио цркве са звоником и куполом, тежак око 1700kg и сатавила га са остатком конструкције. Цркву је 31 јула освештао Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије уз саслужење Владике Захумско-херцеговачог Григорија и бројног свештенства. Освећењу цркве су присуствовали представници 22 црногорска племена који су изнијевши по камен и уградивши га у камену обзиду храма на тај начин символично уградили цијелу Црну Гору у овај завјетни храм.

Ова црква је јединствена по много чему, направљна је од метала и обзидана каменом, а на врх планине је долетјела - што је јединствен подухват васељенсих размјера. По свом архитектонском решењу подсјећа на цркву Светог Николе у Старом Бару. Због временских непогода које владају на тој надморској висини и на том размеђу свјетова (у климатском смислу - море с једне, а језеро с друге стране планинског масива) црква нема прозора а звона, иначе поклон из Русије, су фиксирана.

Црква Свете Тројице, од када је постављена на врху Румије, до сада више пута је скрнављена, углавном натписима идентичним или сличним овом посљедњем.